Dve decenije trpela sam batine

20. Januar 2000. godine.

Jutros mi je mraz nemilosrdno štipao obraze još mokre od suza koje sam bezuspešno pokušavala da zaustavim, tek da me ljudi ne zagledaju, jer ne volim kad osetim nečije sažaljenje u pogledu i tada se obavezno još dublje otisnem prema dnu. Nije mi lako da priznam sebi koliko sam jadna, izgubljena, izmučena i nezaštićena. I ne mogu da mi pomognu li sažaljivi pogledi i ne mogu tu da nađem ni utehu ni snagu. A verovatno ima i onih koji će pomisliti da sam to zaslužila. Čim neko ugleda ženu, pa još Romkinju, s modricama na licu, uz to ide predrasuda:

“Sigurno ju je muž uhvatio u švaleraciji, pa je dobila svoje”. A moja duša je čista kao bebin obraz… Šta imam od toga, osim ovih modrica i otečene usne?

Nekada najlepša Cigančica iz Marinkove bare, sada oronula, napaćena žena iz Karton naselja. Zar život nije nepravedan prema meni? Jedva sam se odvukla do autobuske stanice. Cipele su mi bušne, klizavo je, noge nisam osećala. Sva sam utrnula, što od zime, što od bola. Autobus pun, nigde mesta da spustim umorno telo, da odahnem. Levo oko mi je poluzatvoreno pa naprežem desno. Pored mene stoji bela žena, gotovo nam se ramena dodiruju. Gledam je i uočavam ljubičasti podliv ispod njenog levog oka. Znam, to je poslednja faza kada modrice prolaze, mnogo puta sam tu boju nosila na licu i telu.

“Nisam sama”, pomislih tužno, “ima još nesrećnih žena na ovom svetu”. Odjednom mi se moj bol učinio manje važnim. A ona, ta bela žena, namirisana, doterana, u čistoj odeći i nekako mila. Čim je pogledaš, znaš da ima dobru dušu. Primetila je da je posmatram, pa me je odmerila. A na meni kaput, muški, crni, okrpljen bezbroj puta, probušene cipele i u ruci plastična kesa. Postideh se od njenog pogleda. Sagnuh glavu. Ona me okrznu ramenom i ja je ukočeno pogledah.

Gledam je, a ona gleda moje poluzatvoreno oko i otečenu usnu. Uzdahnu. I meni se ote uzdah. Prepoznale smo se među tolikim svetom: dve zlostavljane žene.

Zavuče ruku u kožnu torbu. Pomislih da će mi dati milostinju i razočarah se. Ne treba meni ničija milostinja, ja radim, perem stepeništa i čistim stanove, nekad čistim tramvaje i autobuse… neću tuđe pare. I ne dam svojoj deci da prose na semaforu niti da peru šoferšajbne. Moja deca će biti pošteni ljudi. Ona izvadi novčanik (i on je od kože) a ja je ošinuh pogledom, uvređeno se okrenuh na drugu stranu. Imam ja svoje dostojanstvo. Ona me opet dodirnu ramenom. Nisam se osvrnula. A onda me dodirnu rukom. Tada sam se okrenula. U ruci je držala vizitkaru s tri broja telefona. Obradovah se: “Sigurno će me pozvati da joj očistim stan”.

Ali ona tiho reče:

– Ovo su brojevi telefona Sigurne kuće. Tu će vam pomoći. I meni pomažu.

– Ne znam šta je to – rekoh joj iskreno, a kako bih i znala, nemamo ni struju ni vodu, a kamoli televizor.

Kako da se informišem? Ponekad me pozovu da očistim biblioteku na Dorćolu, da prebrišem knjige i police i ja tada ugrabim sat-dva pa pročitam poneku stranicu iz knjige. Nikad nemam vremena da nešto iščitam do kraja, pa sam posle tužna jer ne znam kako završavaju moji omiljeni likovi, da li pronalaze svoja utočišta ili zauvek ostaju zarobljeni u košmaru. A mnogo volim da čitam. Valjda tako uspem da nadomestim sve ono što mojoj duši nedostaje. Čitam i stare novine. Kad perem prozore, obavezno prvo pročitam list, pa ga tek onda upotrebim. Da sam rođena s belom kožom, možda bih danas bila poznata književnica. Ali iz svoje kože se ne može. I da me moji s trinaest godina nisu udali za Ramu, da nisam izrodila četvoro dece i da ne živim u kući od kartona, eh… samo da me nisu udali za njega. A molila sam oca da me pusti da još koju godinu ostanem devojka. Plakala sam, preklinjala, ali njegova je bila i prva i poslednja. Jedva je čekao da me se reši. Jedna usta manje.

– To vam je ustanova u koju se smeštaju žene i deca, žrtve nasilja, ovakve kao što smo vi i ja. Ali prvo morate da ih pozovete i ispričate im svoj problem.

– A šta ako me Ramo tamo nađe? – upitah je uplašeno i pomenuh joj njegovo ime kao da se poznajemo godinama.

– Ne brinite! Te kuće su dobro čuvane i adrese su tajne. Ne postoji način da dođe do njih. Svaka od nas se plaši osvete ostavljenih nasilnika, ali kažem vam, tamo ćete zaista biti u sigurnim rukama i vi i vaša deca. Imate decu, zar ne?

– Da, četvoro.

– Pozovite ih! Spasite sebe i decu! Verujte, jednom nasilnik, zauvek nasilnik, ali jednom žrtva, ne mora uvek da bude zauvek žrtva. Umalo da zaboravim, baš sam nepristojna, ja sam Danica – predstavi mi se i učtivo joj pružih promrzlu ruku.

– Azra – rekoh tiho.

Nasmešile smo se jedna drugoj i ona je zatim počela da se probija kroz gužvu do izlaza. I izađe iz autobusa i ode uzdignute glave, svojim putem. “Bar se ona spasla”, pomislila sam. Dok sam prala stepenište, ko zna koje po redu, osetih da me nešto probada ispod grudi. Tup, neujednačen bol, pa onda oštar, neprekidan. Otkopčah jedno dugme na košulji kao da će mi od toga bili lakše. Čini mi se da me je i košulja vređala. Ruža, moja koleginica po krpi i metli, upita me jesam li jela nešto od jutros.

– Nisam od juče – rekoh joj, a ona odmahnu rukom i ode nekud.

Vratila se noseći kesu punu peciva i jogurta. Reče mi:

– Ostavi tu krpu i idi operi ruke! Ženo, šta to radiš od sebe? Moraš jesti i moraš se čuvati! Šta će biti s tvojom decom ako ti se, ne daj bože, nešto desi?

Malo je takvih žena kao što je Ruža, pravičnih, jakih i uvek spremnih da pomognu drugima u nevolji. Iako je već u poodmaklim godinama, i dalje vredno radi jer, kaže, rad očvrsne i dušu i telo, ali čovek zato ponekad mora i da uživa u plodovima svog rada. Mnogo puta donosila mi je teglu džema, ajvara ili kiselih paprika, nešto odeće od njenih unuka, a jednom prilikom poklonila mi je mobilni telefon. Rekla je da treba da imam mobilni ako mi se neko dete razboli, da mogu da pozovem Hitnu pomoć ili da pozovem policiju ako nas Ramo opet bude maltretirao.

– A na šta da ga punim? Pa znaš da nemamo struju – rekoh razočarano.

– E onda ga prodaj pa kupi nešto deci!

14. Avgust 2000. godine.

Dvanaest puta dolazila je policija u toku ove godine. Dođu, naprave nekakav zapisnik, odvedu Ramu sa sobom, on prenoći u pritvoru i ujutro dođe kući, pa nam onda bude još gore. Najstarijem sinu Mirzi već je sedamnaest godina. Izrastao je u lepog mladića, vrednog i plemenitog. Uči za automehaničara, talentovan je i nadam se da će jednoga dana imati svoju radionicu. Kad ne ide u školu, pomaže majstoru Tomi da sklapa stare automobile i tako kuje zanat, a i zaradi sebi neki dinar za patike ili farmerke. Voli lepo da se obuče i da je namirisan, i znam da ga je stid od drugova što živimo u “kartonkama”, ali ja ne vidim drugo rešenje.

I ostala deca su mi dobra. Emili, Julija i Ajša, svi su vredni, pošteni i umiljati. Bar me je Bog tu pogledao. Zdravi su, što je najvažnije. Kupaju se u kišnici, ali nemaju vaške. Čisti su.

Mislim da je Mirza ljut na mene jer nemam snage da prekinem to naše mučenje i odvedem ih na sigurno. Kada mi je doktor pre dve nedelje rekao da su mi slomljena tri rebra i da moram na hospitalizaciju ili bar da strogo mirujem, Mirza mi je zapretio:

– Ako se već jednom ne trgneš i ne uzmeš svoj život u ruke, kunem ti se, otići ću i nikada više nećeš čuti za mene. Već ti je polomio i ruke i vilicu, šili su te pet puta, rebra ti je izlomio. Šta još treba da ti polomi pa da se osvestiš? Tuče i decu kada ja nisam u kući, iživljava se. Koliko sam ja puta bio pretučen i maltretiran kada sam bio mali? Da nas voliš i da ti je stalo do nas, učinila bi nešto. Znam da postoji rešenje. Samo treba da se pokreneš s mrtve tačke. Ako postoji cilj do kojeg želiš da stigneš, moraš da načiniš prvi korak. Posle sve ide lakše.

Tako je govorio moj Mirza i tada sam u njegovim očima videla očaj i bes, ali i razočaranje u mene.

2. April 2005. godine.

Moja Julija je juče pobegla od kuće. Tražili smo je satima po naselju, a onda smo obavestili policiju o njenom nestanku. Na sreću, pronašao ju je Mirza na keju. Sedela je na betonu s kartonskom kutijom ispred sebe i prosila je. To me je zabolelo jače od svih udaraca i poniženja koja sam doživela tokom svih ovih godina života s Ramom. Kada sam je upitala zašto je prosila i kako je nije stid da to radi, odvažno mi je rekla:

– Prosim da bih skupila novac, pa da pomognem Mirzi da iznajmimo negde sobu i da odemo odavde. A kako tebe nije stid od sveta da stalno hodaš u modricama ili s gipsom i kako te nije sramota što si dopustila da nas on tuče i ponižava? Mene nije stid jer imam cilj pred sobom. Sramota me je što imam majku slabića, koja nije spremna da zaštiti sopstvenu decu. Zašto si nas uopšte rađala?

Ostala sam bez reči. Postidela sam se pred rođenim detetom. A za sve je bila u pravu, nažalost. Setila sam se gde sam sakrila onu vizitkartu Sigurne kuće. Moram nešto da učinim. Moram da spasem decu. Mirza je već i vojsku odslužio, radi, možda ima i devojku, a zbog moje neodlučnosti i straha od nepoznatog ne može da živi svoj život, već mora da brine o tome kako da iznajmi sobicu i kako da uradi ono za šta ja nemam snage. Baš sam postiđena.

9. Decembar 2005. godine.

Konačno sam jutros učinila nešto što će mi pomoći da povratim izgubljeno samopouzdanje. Naime, otišla sam do prve govornice i pozvala Sigurnu kuću. Predložili su mi da dođem u njihovu kancelariju i tako sam učinila. Povela sam Ajšu sa sobom jer nisam smela da je ostavim s Ramom. Već danima preti da će nas politi benzinom i spaliti na spavanju. Mislim da sam u protekle dvadeset dve godine uvek spavala s jednim otvorenim okom. Gospođa s kojom sam razgovarala bila je vrlo ljubazna, nežna i puna razumevanja za moj problem. Pitala me je koliko sam čvrsto odlučila da okrenem leđa lošem životu i batinama. Rekla sam joj da mi je žao što ranije nisam došla jer već pet godina imam njihov broj telefona. Rekla sam da mi ga je dala jedna lepa, negovana žena u autobusu i da joj je ime Danica.

– Danica sad radi kod nas u Centru. Pomaže drugim ženama jer ona najbolje zna kako se mogu iščupati iz ruku nasilnika. Vidite, i ona je nekada bila žrtva nasilja, a danas je oličenje snage i podrške maltretiranim ženama – oduševljeno je govorila ta gospođa o Danici.

Na kraju razgovora predložila mi je da spakujem samo najneophodnije stvari i da se sutra nađemo na dogovorenoj lokaciji.

22. Mart 2006. godine.

Od jedanaestog decembra živimo u Sigurnoj kući Emili, Julija, Ajša i ja. Mirza je iznajmio stan i živi s devojkom. Konačno ima stalni posao. Zaradi dovoljno za njih dvoje, a i nama mesečno donese dvesta evra. “Mnogo je to novca”, kažem mu, “čuvaj ga, tebi treba više nego nama”, ali on se osmehne i kaže:

– Ne brini, majko, ne oskudevamo ni u čemu. Srećan sam što mogu da vam pomognem.

Emili i Julija završile su kurs za kompjutere. To su im omogućili ljudi iz Centra. Hvala im na tome. Emili je starija, ali je Julija nekako ođvažnija, otresitija, pravi kolovođa. Sad je upisala i kurs za muškog frizera, a uporedo ide u školu, druga je godina. Mislim da se Emili zaljubila, ali krije to. Majka sam, pa to osetim. Pomaže mi mnogo oko Ajše kada sam ja na poslu. Više ne perem stepeništa. Sada sam zaposlena u jednoj biblioteci i nema srećnije žene od mene. Sad čitam sve što mi stigne pod ruku.

Gladna sam znanja i sve što pročitam upijam kao sunđer. Možda jednoga dana i postanem književnica. Ko to zna? Tek mi je trideset šest godina, život je preda mnom. A imam i novu prijateljicu, tačnije, staru poznanicu iz autobusa, Danicu. To je žena koja mi je jednim gestom dobre volje pomogla da uzdignute glave krenem dalje svojim putem. Pomogla mi je da se izborim sa svojim strahovima i da konačno prestanem da mislim da sam možda i sama, ipak, nekako i nečim izazvala bivšeg muža da me maltretira.

Prestala sam da se osećam krivom jer to na kraju i nije bila moja krivica. Nekako me sada i moja deca gledaju drugačije, s poštovanjem.

Sve dok nisam počela da poštujem sebe, nisam mogla da očekujem da me drugi poštuju. I sada živim po ovoj istini:
u strahu da će me Ramo pronaći, da će me zlostavljati i da će moja deca morati da trpe batine i omalovažavanje. Sada sam sigurnija i u sebe i u ustanove koje rešavaju takve probleme.

Moja sreća bila bi potpuna kada bi bar jedna maltretirana žena krenula mojim putem i spasla sebe i svoju decu od tog zla. Nije trebalo da praštam niti da pravdam njegova pijanstva i udarce. Posle prvog šamara trebalo je da odem, ali možda je za sve u životu potrebno pravo vreme.

Čekala sam i predugo, a sve u nadi da će se on jednoga dana promeniti i da će shvatiti da greši. Uzalud sam čekala. “Jednom nasilnik, zauvek nasilnik”.