Vidoviti Radomir

Spajam rastavljene preko fotografija, isceljujem od negativne enrgije, pomažem kod psihičkih problema, neplodnosti, posla i zdravlja. Ma gde god se nalazili osetićete moju energiju.
Pozivi iz Srbije:
065 3651 913 ili 064 3161 083
Pozivi iz inostranstva:
+381 65 3651 913 ili +381 64 3161 083 Viber / WhatsUp
Jednim pozivom promeni svoju sudbinu i privuci sreću u svoj život!
www.vidovnjak-kartenleger.com

Maćeha je magijom pokušala da uništi moju porodicu

Eh, kako su se nekada voleli moji roditelji! Njihova ljubav odolevala je svemu, počev od tračeva, preko laži nazoviprijatelja koji su želeli da vide njen kraj, pa sve do dana kada je tata saopštio svojim roditeljima da je njegova Zorica u drugom stanju i da želi njome da se oženi. Baka se usprotivila, po njenom shvatanju mama nije bila prilika za njihovu kuću. Ta sebična i ohola žena, moja baka, beše samoživa, mislila je isključivo na sebe i svoj ugled. Odrasla u izobilju, u ogromnoj gospodskoj kući, sačuvala je manire sve do poznih godina, a njena buduća snaha nije imala “pedigre”.

Mama je poticala iz skromne, seoske porodice. Tata se, uprkos svemu, oženio onom koju je voleo, prezirao je majčinu posesivnost i oholost, i bio je spreman da se odrekne i bogatstva i žene koja ga je rodila. Shvativši da će ostariti sama, baka je nekako prihvatila moju majku. S vremenom je shvatila da je njen jedinac načinio dobar izbor, čak je zavolela majku i često je umela da kaže da bi sigurno otišla u pakao da ih je kojim slučajem rastavila.

SMRT MOJE MAJKE

Bila sam ponosna na svoje roditelje. Njihova ljubav predstavljala mi je uzor, punila je moje baterije, činila me srećnom, učila me je kako treba davati i primati, kako postati osoba koja zna šta želi od života.

Potom su se nad našim domom nadvili crni oblaci. Bilo mi je petnaest godina kada se mama razbolela. Odmah su je prebacili u bolnicu.

– Zašto krijete istinu? – gledala sam oca i baku. – Nisam više mala.

– Ali nisi oguglala na neke stvari – otac provuče prste kroz kosu i obori pogled.

Osetila sam da mi kolena podrhtavaju, baku nisam smela ni da pogledam. “Zaboga, znači li to da se bliži trenutak kada ću se suočiti sa strašnim gubitkom?!” – upitala sam se.

– Oguglaću – jedva izgovorih. – Valjda ću uspeti… jednom…

– Marija… dušo… – otac me pogleda u oči.

– Ne štedi me – rekoh, uplašena da će se predomisliti. – Znam da će boleti, ali me pripremi za bol.

Tata je zaplakao, a baka mi je očima dala znak da izađem iz prostirije.

– Marija, ne postavljaj mu takva pitanja – rekla je kada je ušla u moju sobu. – Znaš koliko voli tvoju majku. Nažalost, dušo, tačno je: tvoja majka umire. Preostaje nam da čekamo.

– Koliko? – upitah.

– Još malo – baka me privuče sebi. Srce joj je udaralo tako jako da sam mislila da će umreti. Želela sam da vrisnem, da se isplačem, ali suza niotkud.

NEJASNO I MAGLOVITO

Nikada neću zaboraviti taj sumorni dan. Kiša je lila kao iz kabla, kao da se nebo otvorilo. Došle su komšije, rođaci, bakine ispisnice, tatine kolege, mamine prijateljice… Kasnije sam mnogo puta pokušavala da se setim detalja, ali nisam mogla. Sve je bilo nejasno i maglovito, baš kao ona beličasta izmaglica koja se nadvila nad grobljem, kao ogroman buket belih ruža koje je moj otac spustio na kovčeg. A kada su se gotovo svi razišli, pogled mi je zastao na dvema staricama. Bile su to moje bake, obe u dubokoj crnini.

Dani koji su usledili posle mamine smrti bili su užasno teški. Opet me je pritiskalo i gušilo, ali suze nikako da poteku. Nisam bila dete da tražim oproštaj i razumevanje ako se u takvoj situaciji može bilo šta zameriti i oprostiti. Ostala sam bez majke u godinama kada mi je bila najpotrebnija i to me je paralisalo. Naravno, baka je plakala, a tata… Oči nije sušio. Nije odlazio na posao, odbijao je da jede…

Da mi je tada neko rekao da će za godinu dana zaboraviti sve, da će mu i smrt rođene majke predstavljati olakšanje a moje prisustvo teret, rekla bih da je poludeo. Ali…

Nisam smela da dozvolim da tuga ubije oca. Govorila sam mu da mi je potreban, da mora da živi zbog mene, milovala sam njegove obraze tešeći ga kao da je on moje dete a ne obrnuto. Znala sam da će u našim srcima zauvek ostati praznina, ali morali smo da živimo dalje. Posle izvesnog vremena tata se povratio. Verujem da je sam u sobi plakao, ali nikada više u mom prisustvu, osim kada bismo obišli mamin grob i kada bi joj, kao i uvek, odneo buket belih ruža.

Ipak, da nije sve onako kako se meni činilo, shvatila sam posle šestomesečnog pomena, zapravo onda kada je moj ćutljivi otac preko noći postao… neko drugi. Sve ređe je gledao maminu sliku koja je zauzimala centralno mesto u dnevnoj sobi, pronalazio je na stotine razloga i opravdanja da ne ide na groblje, ali je zato imao dovoljno vremena da se skocka, nabaci osmeh šarmantnog četrdesetogodišnjaka i da ode iz kuće u oblaku parfema ostavljajući me da razmišljam o tome kuda je namerio.

DRUGA ŽENA

Naravno, bilo mi je drago što više nije bio deprimiran. Ako sam ja imala svoje društvo, bilo je logično da je i njemu to potrebno. Nažalost, brzo mi je postalo jasno da sam se zavaravala. Znajući koliko je voleo mamu, ni pomislila nisam na mogućnost da gleda druge žene. Zaboga, pa nismo joj dali ni godišnji pomen… Ali on se nije zadržavao u kući, dolazio je tek da se istušira i presvuče, čak je retko ručao pravdajući se da nije gladan. Tada sam mu, s pravom zapostavljenog deteta, postavila logično pitanje:

– Tata, da li je u pitanju druga žena? – glas mi je podrhtavao. A njemu kao da je laknulo, mirno je odgovorio:

– Jeste, Tina joj je ime. Divna žena, uskoro ćeš je upoznati.

– Sram te bilo! – procedih kroz zube. – Da si mi to rekao za pet godina, mogla bih da razumem tvoj strah od samoće i starosti. Ovako, izdao si mamu, ženu koju si voleo više od svega. Ili su tvoje suze bile lažne? – dodadoh zajedljivo.

Da je skrenuo pogled, povio glavu, pokušao da opravda svoje ponašanje, bilo bi mi lakše, ali ne, on je zagrmeo:

– A gde su bile tvoje suze?

– One su još uvek ovde – spustih šaku na svoje grudi. – Okamenjene. Mada mi se čini da će se brzo istopiti – ustala sam od stola, uletela u svoju sobu i tresnula vratima.

Učinilo mi se da se tavanica spušta a zidovi sužavaju oko mene, da nemam kud i da ću se ugušiti. Nešto mi je govorilo da prava oluja tek dolazi.

POČETAK NAŠEG PAKLA

Mesec dana kasnije u omiljenoj fotelji moje majke sedela je nepoznata, na prvi pogled odbojna žena. Moglo joj je biti oko trideset pet godina, visoka i mršava, upadljivo našminkana, tankih usana i plavih, pronicljivih očiju. Pogled joj beše hladan, ledio je krv u žilama.

– Gde je baka? – upitah bez namere da priđem toj ženi.

– Marija – otac me je uhvatio za nadlakticu usiljeno se smešeći. – Da vas upoznam. Marija, moja kćerka, a ovo je Tina, moja prijateljica.

Jedva sam čekala da ugledam baku pa da udruženim snagama rasturimo tu suludu vezu.

Nažalost, prolazeći kroz dnevnu sobu, primetila sam da na starom mestu nema mamine slike i upravo je to bio povod za svađu koja je iste večeri izbila u našoj kući.

– Siniša, zašto si sklonio sliku svoje pokojne žene? – baka je s pravom bila ogorčena.

– Upravo zato što je više nema. Ovde treba da stoji, recimo… ukrasna lampa, a ne slika pokojnika – rekao je tata. – I nemoj sada da mi glumiš sveticu! Po svaku cenu pokušala si da me odvojiš od Zorice, a kada ti to nije uspelo, povila si glavu i prihvatila je. Tako će biti i s Tinom.

– Oženićeš se ovom aspiđom?! – nisam mogla da poverujem u ono što čujem.

– Marija, skrati jezik! – otac me ošinu pogledom, a potom se usiljeno nasmeši. – Tako će ti život biti lakši.

Pogledah baku. Znala sam da oseća isto što i ja – da je to početak našeg pakla.

Ne znam kako sam preživela dan njihovog venčanja. Bilo mi je teže nego kada smo sahranili mamu. Pomisao na život s tom ženom pod istim krovom činila me je toliko nesećnom da sam jedva zadržavala suze koje su se, izgleda, upravo tad otkinule od onog kamena u grudima. A kada je moj otac toj ženi predao ogromni buket belih ruža, pomislila sam da ću svisnuti od muke. Baki je toliko pozlilo da sam morala da zovem Hitnu pomoć i da je odvedem kući. Dok su joj se vlažne oči sklapale od sedativa, uspela je da prošapuće:

– Proklet bio, iako je moj. Zar je morao da joj pokloni isto cveće kakvo je volela tvoja majka? Dabogda joj odnosio ruže na grob, kao što je činio kada je sirota Zorica ispustila dušu.

UŽASNO SAM BILA USAMLJENA

Uzaludne su bile bakine kletve. Zapravo, ona se mnogo više molila Gospodu da pomogne njenom sinu da se dozove pameti nego što je klela Tinu, ali nijedna njena reč nije doprla do božjih ušiju. Nekoliko meseci kasnije zatekla sam je kako spava u stolici za ljuljanje. Njene ledene ruke, bledilo i modre usne, govorili su sve. Zaspala je večnim snom, a ja sam više bila ljuta nego žalosna. Ostala sam bez majke, otac me je odgurnuo i baka je bila jedina osoba kojoj sam mogla sve da kažem. Odjednom sam se osetila užasno usamljenom, kao stranac u sopstvenoj kući.

Naravno, više me ništa nije moglo začuditi, pa ni premetačina koju je Tina izvršila odmah posle bakine sahrane. Izgleda da nije želela da je bilo šta podseća na dve žene koje su mom ocu mnogo značile i uspela je. Tata je bio oduševljen.

Pitala sam se čime ga je toliko zaludela – nije bila lepa, ni bogata, ni obrazovana, ali da je mom ocu u ponoć kazala da je jutro, on bi se obukao i pošao na posao. Sama protiv nje nisam mogla. Tačnije, bilo je među nama žackanja, ali me je to uvek skupo koštalo. Za svaku dvosmislenu reč dobijala sam po dva šamara od oca i morala sam da se povinujem njenim pravilima. Zato mi je jedino bilo važno da što pre završim školu, da se udam i pobegnem iz te kuće.

Zlatana sam upoznala na proslavi mature. On nije bio maturant, već najslađi konobar koji je služio piće u velikoj sali. Kada me je ugledao u kratkoj haljini, zapeo za stolicu i bukvalno se prostro. Zbunjen i crven u licu, bio je toliko sladak da sam poželela da ga poljubim pred svima. I učinila sam to… Tako je počelo.

Zlatan i ja zabavljali smo se osam meseci. Nije me stid da priznam da sam uz njega odrasla i da sam slast prvog poljupca osetila tek u devetnaestoj godini. Bilo je tako uzbudljivo hodati po oblacima… Znala sam da će me zaprosti. Bio je stariji od mene, spreman za ženidbu, a ja sam ga volela.

IŠLI SU U PAKETU

Tata i Tina nisu se preterano obradovali kada su čuli da se udajem za konobara s prosečnim primanjima i skromnim uslovima za život. Naravno, tada sam već mogla da se suprotstavim ocu.

Shvatila sam kasnije da je Tina više od svega želela da se udam za bogatog mladića, jer u tom slučaju, kada dođe vreme, ne bi morala sa mnom da deli očevo imanje. Nažalost, tada još uvek nisam bila sigurna da baš u tom grmu ležu zec.

Da jesam, i da sam znala šta me čeka, naterala bih oca da napiše testament kojim sve ostavlja toj zloj ženi, pa da je nikada više moje oči ne vide.

Ubrzo smo se Zlatan i ja venčali i uselili u njegovu garsonjeru. Volela sam ga svim srcem i mada nisam sasvim pokidala niti sa ocem i mačehom, znala sam da jedino svom mužu mogu da verujem. Kada bih se sklupčala kraj njega, osećala sam se tako voljenom i zaštićenom, a upravo mi je to nedostajalo otkad sam ostala bez majke. Sada znam da bi naš život, iako skroman, bio mnogo srećniji da sam prekinula kontakt sa ocem. Znam, bolelo bi, ali ovako je bolelo mnogo više i mnogo duže, i to samo zato što me je otac ucenio. Nisam mogla samo njega da pozivam u svoju kuću jer u tom slučaju ne bi dolazio. On i njegova Tina išli su u “paketu”.

Sve što mi se dešavalo u narednih sedamnaest godina pripisivala sam lošoj sudbini, svojoj nemarnosti, Zlatanovom nerazumevanju, svemu čega zapravo nije bilo, samo nisam pomišljala na zlu nameru svoje maćehe.

Ubrzo po venčanju Zlatan mi je predložio da se zaposlim. Nisam se protivila, bila sam mlada i smatrala sam da ima vremena za decu. Ali čovek ne može sve da isplanira. Dogodilo se da su me primili na posao baš u vreme kada sam ostala u drugom stanju i, pošto nisam želela da izgubim posao, a ni dete, bila sam primorana da krijem trudnoću. Zahvaljujući mojoj konstituciji, to nije bilo teško, a kako sam se osećala…

Bilo mi je užasno loše, potom je usledio prevremeni i težak porođaj koji je dugo trajao, toliko dugo da sam u jednom trenutku ostala bez svesti. Kada je Nemanja ugledao svet, zaboravila sam porođajne muke. A onda su usledile drugačije muke.

RAZDRAŽLJIVI, NERVOZNI I NETOLERANTNI

Nemanja je često plakao bez razloga. Smršala i iznurena, mislila sam da sve bebe plaču i da će s vremenom to proći, ali nažalost, tako je bilo i kada sam se vratila na posao. Naravno, moje večito kašnjenje i odsustvovanje rezultiralo je otkazom.

Nenaspavana, nervozna i đžangrizava, planula bih za svaku sitnicu, a Zlatana je naviše izluđivala moja rasejanost i zaboravnost.

– Znam da sam ga tu ostavila! Tu, baš tu! – pokazivala sam rukom, a potom histerično prevrtala sve po kući. Kako nikada nisam primetila da mi neke stvari nestaju posle očeve i Tinine posete, zaista ne umem da objasnim.

Kada je Nemanja pošao u školu, ponovo sam se zaposlila, ali periodi mira zasita su bili kratkotrajni u našoj kući. Dešavalo se da se posle žučne rasprave ni oko čega duboko zamislim. Pitala sam se zašto smo tako razdražljivi, nervozni i netolerantni. Pa i drugi ljudi imaju problema na poslu, a novac služi tome da se troši, Nemanja ima pravo na nestašluke i slobodu, kao da mi nismo slučajno gubili knjige i bili u pubertetu.

Posle toga sam malo plakala i po ko zna koji put kazala sebi da je sutra novi dan i da neću dozvoliti da se dogodi ništa slično, a sutradan je sve bilo isto. Ne znam čemu sam se nadala i zašto sam mislila da će biti bolje kad je iz dana u dan bivalo sve gore.

Kada je zašao u šesnaestu godinu, Nemanja je počeo da se povlači u sebe. Iskreno, potajno sam se tome radovala. Nije mi se dopadalo njegovo društvo, pa sam pomislila da se zaljubio i da će ga to odvući na drugu stranu.

Nažalost, nije mi trebalo mnogo da shvatim da me je snašlo ono što ne bih poželela nijednom roditelju. Nemanjine oči nisu bile oči zaljubljenog dečaka, naprotiv, bile su sanjive, mutne i odsutne, uokvirene tamnim podočnjacima, a njegovo raspoloženje variralo je iz krajnosti u krajnost.

– Marija, on se drogira – rekao mi je Siniša jedne večeri.

– Ne pričaj gluposti, molim te – odmahnula sam rukom, a znala sam da je u pravu. Nisam imala snage da pogledam istini u oči.

– Ha, gluposti! Ne, draga moja. Ovog momenta ide na lečenje ili na ulicu – Siniša je uleteo u njegovu sobu, a potom je počelo…

OTPUTOVALA SAM KOD BAKE

Nikada mi neće biti jasno kako je Siniši pošlo za rukom da izvuče Nemanju iz sobe i da ga ugura u automobil jer, iako užasno mršav, gotovo prepolovljen, Nemanja se u jednom trenutku pretvorio u zver. Tada mi je sve bilo jasno.

Nešto kasnije pozvali su me iz bolnice. Ulice su bile okovane ledom, Nemanja je u svojoj pomahnitalosti želeo da iskoči iz automobila, Siniša je izgubio kontrolu i, da nisu udarili u drvo, survali bi se u ambis.

Siniša je zadobio prelome ruke i nekoliko rebara, Nemanja je prošao sa ogrebotinama i modricama, ali je zadržan na lečenju.

Teško je opisati kako sam se osećala. U jednom trenutku krivila sam sebe, potom sam krivicu prebacivala na Sinišu, a zapravo niko od nas dvoje nije bio kriv, samo što tada nisam mogla trezveno da razmišljam.

U trenutku kada je naš jedinac prolazio najteži period u životu i kada je trebalo da mu budemo oslonac, mi smo se svađali kao najljući neprijatelji. Nisam više mogla da izdržim. Pokupila sam svoje stvari i otišla baki po majci na selo.

– Marija, ćero, otkud ti? Već sam pomislila da ću umreti a da te neću videti – na pragu seoske kuće dočekala me je dobra starica od preko osamdeset leta. Izborana, povijena, ali držeća za svoje godine.

– Sve mi se čini da ću umreti pre tebe, bako – bacivši joj se u zagrljaj, osetila sam kao da se u mojim grudima nešto otkinulo. Da, bio je to ostatak one sante leda koja je izazvala pravu lavinu i mislim da sam te noći isplakala sve suze koje su se godinama taložile u meni.

– Sutra idemo Milevi – kazala je baka Zaga kada sam se malo primirila i kada sam joj ispričala kako živim i šta me je snašlo.

Priznajem, nikada nisam verovala u bapske priče i vračanje, ali znala sam da nemam šta da izgubim.

Bila sam spremna i na kraj sveta da pođem samo da spasem svoje dete i da održim porodicu na okupu.

BAPSKE PRIČE

Nikada neću zaboraviti susret s tom mršavom staricom. Lice joj je bilo toliko izborano i usahlo da mi je bilo neprijatno da je gledam, ali ▸ ona je odlično znala svoj “zanat” ◂.

Razgrnula je staru, ispucalu mušemu, bacila šaku pasulja i počela da priča kao da pred sobom drži napisanu knjigu o mom životu.

– Kome si poklonila svoju svilenu maramu? – upitala je.

– Svilenu maramu?

– Aha… Nešto što si donela izdaleka – i dalje je strpljivo gledala u zrna pasulja kao da je pred njom sve vreme ovog sveta, a ja sam se tek tada setila Sinišinog i mog odlaska u Bugarsku. Bilo je to naše svadbeno i jedino putovanje u inostranstvo. Tada sam sebi kupila predivnu ešarpu od prave svile i nosila sam je sve dok se Nemanja nije rodio, a onda sam se zapustila.

– Nisam je poklonila – rekoh tiho – to mi je uspomena s bračnog putovanja.

– Ali je u tvojoj kući nema, a kao da te steže oko vrata – starica me na trenutak pogleda a onda poče da nabraja: – Ne vidim ni belu košuljicu tvog sina koju je nosio na krštenju, a to je trebalo da čuvaš kao oči u glavi. Nema ni nekih njegovih školskih knjiga, nekih komada odeće tvog muža… – opet je za tren zastala, jače se namrštila i pogledala me pravo u oči.

– A ko vozi vaš automobil? – upitala je.

– Sada više niko. Slupan je i uništen.

– Neka je, u njegovu glavu. Važno je da niko nije nastradao, a mogli ste da odete sve troje, ovako… – Mileva pucnu prstima.

– Kuda da odemo?! Zaboga, šta to govorite?! – skočih sa stolice. – I gde su nestale sve te stvari koje ste nabojali?!

– Uzeo ih je neko ko te nikada nije voleo, a ko je u tvoju kuću ulazio kao u svoju.

– Tina? – pogledah u baka Zagu.

– A ko bi drugi – odgovori ona kao da je odavno sve znala.

– I šta je uradila s tim stvarima?

– Bolje da ne znaš. To ne mogu da ti kažem. A ti, ako misliš da spaseš svoje dete, muža i sebe, nemoj dopustiti đavolu da ti ikada više prekorači prag. Ostalo je moja briga.

***

Izašla sam iz njene kuće sluđena, ali rešena da pokušam. Već sutradan vratila sam se svojoj kući. Prošlo je pet dana. Nisam primećivala drastično pobojšanje sem što je Siniša bio nešto mirniji. Kada je Tina pokucala na naša vrata, priznajem da mi nije bilo lako da joj kažem da više ne želim da je vidim. Ne zbog nje, nikada je nisam volela, već zato što sam znala da ću tako i oca oterati od sebe.

Ali on je izabrao da živi s njom, a ja sam morala da se okrenem svojoj porodici. Istoga dana kada je naš Nemanja napustio centar za odvikavanje Tina je “nazdravo” završila u invalidskim kolica i nikada više nije stala na svoje noge.

Pet godina kasnije, ne obazirući se na njeno negodovanje, dostojno sam sahranila oca kraj svoje majke. Znam da mu nije bilo lako, ali je bar toliko zaslužio od mene.

Vaši komentari

Tags: