Duga, blatnjava ulica, stara, trošna kuća na kraju sela i krici moje majke, koje i danas čujem kada u tamnoj noći sklopim oči – to je surova svakodnevica u kojoj sam odrastao. Otac je bio pijanica. Radio je teške poslove nadničeći kod bogatih seljaka, a zaradu je nemilice trošio u obližnjoj kafani. Koliko sam puta, iznemogao od gladi, u krevetu slušao njegovo urlanje i majčine jecaje… Tukao ju je sve dok i sam od iscrpljenosti i pijanstva ne bi zaspao. Ne pamtim da je njeno, inače veoma lepo, lice ikada
bilo bez modrica. Uvek je bilo obliveno suzama.

– Kurvo, misliš da ću raniti to tvoje kopile?! – najčešće se pijan ovako obraćao majci gađajući je čime je stigao. – On nije moj sin i ti to dobro znaš… Nemoj više da me lažeš!

– Možeš do smrti da me tučeš, Ratko, ali Miša je tvoj sin – gorko plačući, stezala me je u naručju pokušavajući da me zaštiti. – Nikada te nisam lagala, zar ne vidiš koliko liči na tebe?!

– Marš! Marš iz moje kuće, lažljiva kučko… i ti, isto… izalazite napolje da vas moje oči više ne vide – zurio je u mene luđačkim pogledom, unezvereno mašući rukama, spreman da se već sledećeg trenutka svom snagom obruši na oboje.

– Siroto moje dete, šta ću s tobom… ovo je pravi pakao – kroz suze je govorila moja majka vukući me za ruku do kuće prve komšinice koja nas je uvek, puna saosećanja, primala pod svoj krov. – Nažalost, sine, on jeste tvoj otac mada to celog života poriče. Zaslepela ga je ljubomora, ona ga truje više od proklete rakije.

SLOMLJENO SRCE

Kako mi je kasnije ispričala, otac i ona poznavali su se iz detinjstva. Uvek je gajio simpatije prema njoj i, dok su odrastali zajedno, bio je sve zaljubljeniji u svoju malu drugaricu. Gotovo da više nije mogao da zamisli život bez nje.

Međutim, on je njoj bio samo drag prijatelj koji bi joj se uvek našao u nevolji i zbog toga ga je veoma poštovala. Trudila se da ne obraća pažnju na njegove izlive ljubavi, duboko u srcu žaleći što nije mogla da mu uzvrati na isti način. Uprkos očevim nastojanjima da je privoli na venčanje, uporno ga je odbijala nudeći mu zauzvrat prijateljstvo. Nije mnogo prošlo i ona se udala za momka iz grada, građevinskog inženjera.

– Svi su mi pričali da je tvoj otac tada prvi put ušao u kafanu iz koje, kao što vidiš, ni danas ne izlazi… Nikada mi nije oprostio… – pričala mi je u onim retkim, tihim noćima kada smo bili sami. – Nažalost, moj brak nije dugo potrajao, posle nepuna dva meseca tadašnji muž me je napustio i otišao s drugom. Slomljenog srca vratila sam se u selo ne sluteći kakav me pakao čeka.

Razočarana u ljubav, ubrzo se udala za mog oca misleći da će tako pronaći mirnu luku uz čoveka koji ju je oduvek voleo, a u osećanju poštovanja prema njemu jedino utočište od oluje strasti u čijoj je vatri izgorela i poslednja nada da će ikada opet moći da voli.

– Sve je bilo u redu dok se ti nisi rodio, sine. Doduše, nije me više voleo istim žarom, povremeno mi je prebacivao to što sam otišla za drugog, ali mu je ipak bilo drago što smo zajedno. Ni slutila nisam kakva je klica zla bujala u njegovom ranjenom srcu sve do tvog rođenja. Još u prodilištu optužio me je da ti nisi njegov sin, već onog gradskog kicoša… Ponavljala sam mu da to nije istina, ali uzalud… Ne mogu da verujem u kakvu se zver pretvorio čovek čiju sam dobrotu nekada toliko cenila – uzdahnula je i rukama pokrila oči da joj ne vidim suze.

Već tada sam znao da će se to njegovo besmisleno ludilo i muka koju smo proživljavali majka i ja nužno odraziti na moj život. Zarobljen takvim uspomenama, zauvek ću se pitati da li ću biti sposoban da volim i da budem voljen.

STRAHOTE PROŠLOSTI

Pojma nemam kako sam, uprkos svakodnevnoj očevoj torturi i pijančenju, uspeo da završim osnovnu školu. Potom sam upisao srednju mašinsku i sećam se da sam tog dana prvi i poslednji put video nasmejano majčino lice. To što sam postao srednjoškolac smatrala je najvećim životnim uspehom i samo je u tome pronalazila smisao svog postojanja. Uvek mi je to naglašavala tiho i nenametljivo, kao da se plašila da ću izgubiti nadu u bolji život, u sreću koja je bila na putu onima kojima je sudbina naklonjena, čeznući duboko u srcu za tim da jednoga dana i ja pronađem sreću.

Tokom letnjih ferija najviše sam vremena provodio u dvorištu svog školskog druga, gde sam s njegovim ocem popravljao traktore i ostale poljoprivredne mašine posle prolećnih radova. Obožavao sam da radim na mašinama, a znanje koje sam sticao u praksi pomoglo mi je da zaradim novac za dalje školovanje. Otac se, naravno, nije treznio, ali kako sam ja postajao sve snažniji, nije više smeo ni da priđe majci, a kamoli da je udari. Obično je sedeo kraj peći s bocom rakije u ruci, posmatrajući nas ispod oka. Izmučena dugogodišnjom patnjom, majka je slabila, a tamni podočnjaci bili su sve izraženiji.

– Mama – držeći u ruci njenu malu šaku, pokušavao sam da je utešim – čim završim školu, zaposliću se i odmah ćemo otići odavde. Nećeš morati više ni o čemu da brineš.

– Znam, sine, ti si moja najveća sreća – pogled joj je bio uprt u daljinu, kao da nije verovala da će taj dan osvanuti. – Mogli smo odavno da odemo iz ovog pakla da nas je primila moja majka, ali nikada mi nije oprostila to što sam se udala za tvog oca. Nismo imali kud… Ipak, znam da ćeš uspeti u životu, pametan si i vredan, verujem da ćeš prebroditi sva iskušenja koja nameće život. Nikada nemoj da odustaneš!

Po završetku srednje škole radio sam više nego ikad. U kraju sam već bio poznat kao vrstan majstor i sanjao sam o tome da jednoga dana otvorim svoju radionicu. Tih vrelih letnjih dana ostajao sam u poljima do kasno u noć radeći neumorno, u želji da do jutra osposobim mašine. Umoran i slomljen, često sam pomišljao na majku koja je dugo ostajala kod kuće sama i, uprkos tome što sam znao da otac ne sme da joj priđe, uvek sam brinuo. Isto sam pomislio i te kobne večeri dok sam silazio s kombajna žureći da što pre spakujem alat i krenem kući, kada me je iz tame trgnuo glas komšije Zorana.

– Mišo… – zadihan i prestravljen, stao je pred mene i, ne pogledavši me u oči, isprekidanim glasom rekao: – Dogodilo se nešto strašno… Tvoja majka… mrtva je… onaj nesrećnik ju je ubio…

– Šta to kažeš, Zorane?! Jesi li poludeo?! – vrisnuo sam i sećam se da sam potrčao kao bez glave ne želeći da poverujem u komšijine reći koje su mi se kao nož zabadale u srce.

I suze i znoj slivali su mi se niz lice u trenutku kada sam prilazio kući ispred koje su bila parkirana policijska i kola Hitne pomoći. “Možda je samo povređena…”, grozničavo sam razmišljao. Video sam okupljene ljude kako u neverici stoje kraj ograde pokušavajući da odgonetnu šta se u kući događa. Prva me je primetila komšinica Smilja kod koje smo majka i ja najčešće pronalazili utočište pred očevim izlivima besa.

– Jadni moj Mišo… kakva tragedija – pritrčala mi je i zagrilila me jecajući.

– Ona više nije među nama…

– Moram da je vidim… Gde je ono čudovište?! – vikao sam pokušavajući da je odgurnem i da uđem u dvorište. Policajci su me zaustavili pred vratima.

– Otac ti je već u zatvoru – jedan od njih pokušao je da mi objasni šta se događa – nažalost, tvojoj majci nije bilo spasa.

Pao sam na kolena. Bol mi je razdirao grudi, poželeo sam da tog časa nestanem s lica zemlje. Za mene više ništa nije imalo smisla, poslednja nada u bolji život umrla je s jedinom osobom koju sam zaista voleo. Samo lepo, napaćeno majčino lice koje mi je za tren zatitralo pred očima i njene reći da nikada ne odustajem, sprečili su me da učinim ono najgore.

Posle sahrane preselio sam se u obližnji grad. Nijedan trenutak više nisam hteo da provedem u mestu koje me je podsećalo na sve užase i strahote koje sam proživeo. Želeo sam da okrenem novu stranicu i da što pre zaboravim muke prošlosti, tu strašnu noćnu moru iz koje mi se činilo da se nikada neću probuditi.

UGREJALA MI JE SRCE I DUŠU

Na sreću, imao sam dovoljno ušteđevine da platim najam sobe tri meseca unapred. Bio sam, takođe, svestan činjenice da što pre moram naći posao. Ubrzo sam se zaposlio kao pomoćni radnik kod jednog auto-mehaničara. Majstor je posle nekoliko dana primetio da za mene nijedan motor ne predstavlja tajnu i odmah mi je ponudio veću platu i mesto svog prvog pomoćnika. Jedino mu je smetala moja ćutljivost i stidljivost. Gazda Stanko je bio čovek vesele prirode i nije mogao da shvati da mlad momak, kakav sam ja, retko kad progovara i gotovo se nikada ne smeje.

– Dobro, Mišo, zašto stalno ćutiš? Izgledaš kao da su ti sve lađe potonule – imao je običaj da mi kaže. – Pa zar te ništa ne može razveseliti? Ni devojke ne gledaš.

– Takav sam, šta da radim… – odgovarao sam mu plašeći se da će, ako kažem nešto više, aveti prošlosti progovoriti iz mene, a nikako nisam želeo da bilo ko sazna kakav je bio moj pređašnji život, pogotovo ne činjenicu da sam obeležen ocem ubicom. Zato sam mu ispričao da su mi roditelji davno umrli i da od tada živim sam.

U grad sam izlazio samo da kupim hranu, noći sam provodio u svojoj sobi proučavajući knjige i priručnike iz mašinstva, sanjajući o tome da jednoga dana postanem konstruktor. Ni sa kim se nisam družio. Rano sam odlazio na posao u nameri da, pre nego što dođu Stanko i ostali, pokušam da svoje ideje i zamisli sprovedem u delo i da napravim alat koji bi mnogim majstorima olakšao posao. Tako je bilo i tog ranog jutra kada sam na sopstveno iznenađenje zatekao Stanka kako kuva kafu u svojoj kancelariji.

– Stigao si, hvala bogu – rekao je kada me je ugledao – mom bratu se pokvario kombajn usred žetve, a ti si jedini koji može da ga popravi… Moramo što pre da krenemo.

Stankov stariji brat Mirko živeo je na salašu nedaleko od grada. Bio je vredan i bogat zemljoradnik. Sećam se da nikada dotad nisam video toliko poljoprivrednih mašina na jednom mestu.

Bio sam oduševljen, za momka zaljubljenog u mašine Mirkov salaš bio je pravi raj. Nisam mogao to da prikrijem i tada sam se valjda prvi put nasmejao.

– Čuo sam od Stanka da si jedan od najboljih majstora u gradu – Mirko mi je pružio ruku. – E, mislim da ćeš se danas dobro pomučiti. Sve sam pokušao, ali uzalud…

– Ne brinite, smisliću nešto – spremno sam odgovorio i prionuo na posao.

UPLAŠIO SAM SE SVOJIH OSEĆANJA

Već je bilo prošlo podne kada sam, obrisavši znoj sa čela, zaključio o kakvom je kvaru reč, kao i to da će mi biti potrebno najmanje dva dana da ga otklonim. I baš kada sam hteo da ih pozovem i objasnim šta je u pitanju, preda mnom se stvorila devojka čije lice od sunca u prvi mah nisam dobro video.

– Ćao, ja sam Milena, Mirkova kćerka. Donela sam ti hladan sok i sendviče, mora da si dosad ogladneo i ožedneo – obratila mi se veselo.

– Nije trebalo… – zbunjen, zurio sam u njeno lepo lice. – Hvala ti… Kad radim, ne osećam ni glad ni žeđ.

– Hajde, sedi i malo se osveži – rekla mi je tonom kao da se oduvek poznajemo i sela je pored mene na klupu.

Mislio sam da sanjam. Nikada dotad ništa slično nisam osećao. Čavrljali smo o svemu, o životu na salašu, o mojoj ljubavi prema mašinama… Nismo primetili kada su nam prišli Stanko i Mirko.

– Ne mogu da veruijem da se ti smeješ, Mišo. Mora da ti se Milena baš dopala – zaključio je Stanko, a potom se okrenuo svom bratu da vidi njegovu reakciju.

– Pa ni moja Milena nije baš pričljiva, izgleda da je našla pravog sagovornika – primetio je smešeći se, a potom se obratio meni gledajući kombajn: – A ti, momčino, jesi li uspeo da popraviš ovo čudo?

– Nisam, terbaće mi mnogo više vremena. Ali znam u čemu je problem, nećete morati da kupite novi deo – odgovorio sam mu, prvi put ga pogledavši u oči.

Na putu do kuće shvatio sam da je to bio prvi dan mog novog života. Prvi zrak sunca, koji sam toliko dugo čekao. U Mileninim očima pronašao sam svu toplinu toliko potrebnu mojoj ozebloj duši. Poželeo sam da do kraja života ostanem s njom i da joj poklonim svu svoju ljubav. Ali kako?! To zlokobno pitanje zvonilo mi je u ušima. Kako, kad sam sin ubice?! Kako, kad u mojim venama teče krv čoveka koji je oduzeo život mojoj majci?! “Ne zaslužujem sreću”, pomislio sam a onda sam se zakleo da nikada neću pokazati Mileni šta osećam prema njoj. Nisam obraćao pažnju na Stankovo zadirkivanje pravdajući se time da sam previše umoran i da je njegova tvrdnja da sam se zaljubio potpuno besmislena.

DOŠLA JE

Već sutradan ugledao sam je kako nam maše dok smo prilazili salašu. Prošao sam pored nje hladno joj uzvrativši pozdrav. Prionuo sam na posao moleći Boga da je tog dana više ne sretnem. Uzalud, odmah mi je prišla.

– Pobogu, Mišo, šta je s tobom, prošao si pored mene kao pored turskog groblja – gledala me je zabrinuto. – Da li se nije nešto ružno desilo?

– Nije, samo danas nešto nisam raspoložen za razgovor – pokušao sam da budem grub, dok mi se istovremeno srce kidalo. – Uostalom, danas moram da završim posao koji sam juče započeo. Žetva je u toku i tvom ocu je potreban ispravan kombajn.

Izvesno vreme ćutke je stajala posmatrajući me, a onda se okrenula i otišla. Tog dana više nije dolazila. Mislio sam da ću umreti.

Dani su se nizali. Mir koji sam stekao u Stankovoj radionici više nisam mogao da pronađem. Poželeo sam da odem u prvu kafanu i da se napijem, ali sam se setio svog pijanog oca i, zgrožen, gotovo sam se ispovraćao. Satima sam zurio u jednu tačku na zidu sve dok od umora ne bih zaspao. Te večeri pokušavao sam da se koncentrišem na mašinske crteže kada sam čuo tiho kucanje po vratima. Nikoga nisam očekivao. Niko me nikada nije posećivao. Samo jednom navratila je komšinica Smilja koja mi je donela pismo u kojem su me obavestili da mi je otac umro u zatvoru. Prišao sam vratima bojažljivo ih otvorivši. Na pragu je stajala Milena. Od uzbuđenja sam osetio mučninu.

– Zdravo, Mišo, kako si? – gledala me je bojažljivo. – Bila sani u blizini pa sam navratila, Stanko mi je rekao gde živiš.

– Uđi, nemoj da stojiš na pragu – rekao sam glasom koji je podrhtavao. – Baš si me iznenadila, najmanje sam tebe očekivao – pokušavao sam da se priberem.

– Znam, ali sam ipak odlučila da te pronađem i da saznam zašto si se onog dana onako poneo prema meni. Mislila sam da ti se dopadam?

– Naravno da mi se dopadaš – stekao sam utisak da ne govorim ja nego neko drugi. – Postupio sam tako jer sam uveren da nisam za tebe, da te ne zaslužujem… Znaš, moja prošlost je teška i ružna, samo bih ti upropastio život, a to ne želim… – reči su mi zastajale u grlu.

– Otkud ti takva ideja? Ti si najdivnije biće koje sam u životu srela – prstima mi je dodirnula obraz. – Zašto misliš da me ne zaslužuješ, kakva je to ružna prošlost?

– Ne mogu o tome da ti pričam – sklonio sam njenu ruku s mog lica.

– Molim te, reci mi, ništa što ćeš mi ispričati ne može da promeni moja osećanja. Zaljubila sam se u tebe na prvi pogled – čvrsto me je zagrlila. – Molim te, reci mi…

Bile su to najlepše reči koje sam čuo. Privukao sam je sebi strasno utisnuvši poljubac na njene usne. Poslednjim atomom snage uspeo sam da se odvojim od nje. Zagledao sam joj se u oči, a onda sam progovorio. Dok sam pričao o svom turobnom detinjstvu i pijanom ocu koji je stalno tukao majku, primetio sam da se stisak njene ruke pojačava.

Tek kada sam izgovorio da je jednog kobnog dana, dok sam radio u polju otac ubio moju majku, za trenutak mi je pustila ruku, a onda ju je ponovo svom snagom stegnula. Pogledao sam je, spreman da prihvatim njenu osudu. Suze su joj se slivale niz lice.

– Mišo… kakav ti teret nosiš na svojim plećima… ti nisi tvoj otac… nisi kriv za ono što se dogodilo – plačući, ljubila mi je obraze kao da je želela da zauvek izbriše tragove suza moje prošlosti.

Plakao sam i ja, i prvi put sam osetio takvo olakšanje da sam mislio da ću poleteti. Oslobođen okova srama i stida, čvrsto sam je zagrlio. Želeo sam da zauvek ostanem u njenom naručju.

***

Sada, dok pišem ove poslednje redove i posmatram moju Milenu i našu dvojicu sinova kako sede na klupi ispod starog bagrema na salašu, ponovo sam se setio snage tog prvog stiska kada smo poželeli da se naša tela nikada ne razdvoje, a naše duše nikada ne rastave.