Vidoviti Radomir

Spajam rastavljene preko fotografija, isceljujem od negativne enrgije, pomažem kod psihičkih problema, neplodnosti, posla i zdravlja. Ma gde god se nalazili osetićete moju energiju.
Pozivi iz Srbije:
065 3651 913 ili 064 3161 083
Pozivi iz inostranstva:
+381 65 3651 913 ili +381 64 3161 083 Viber / WhatsUp
Jednim pozivom promeni svoju sudbinu i privuci sreću u svoj život!
www.vidovnjak-kartenleger.com

Muž me je prevario s mojom sestrom

Mirko i ja poznavali smo se iz detinjstva, odrasli smo u istom selu, u porodicama koje su negovale dobre komšijske i prijateljske veze.

Još dok smo bili deca, roditelji su nas često zadirkivali da će nam sagraditi kuću kada se venčamo da bi nam se familije umnožile, a imanja udvostručila.

Mene su strogo vaspitavali, a majka i baka su me od rane mladosti pripremale za udaju.

Učile su me da obavljam sve kućne poslove, da šijem i vezem jer, kako su govorile, prava žena je vredna i ume sve da radi.

– Moraš da znaš kako da udovoljiš svom mužu, a mi se nadamo da će to jednoga dana biti Mirko – nije propuštala priliku moja baka Jela da mi to naglasi.

– Ti ćeš biti stub, on glava porodice, a od tebe će umnogome zavisiti kakav će on biti prema tebi i deci.

– Bako, možda su takvi saveti bili korisni kada si se ti udavala, ali sad je dvadeset prvi vek i promenilo se mnogo toga – pokušavala sam da je urazumim. – Mirko mi jeste simpatičan, poznajem ga otkad znam za sebe, ali ko zna hoću li se udati za njega. Preda mnom je život, ne želim da razmišljam o tome.

Ipak, koliko god da sam se odupirala njihovom uticaju, kasnije sam shvatila da je moja porodica odigrala presudnu ulogu u mom životu. Moralne vrednosti i načela kojima su se vodili s vremenom su se ugradili u moj karakter i način razmišljanja, a njihov svet bio je jedino mesto gde sam se osećala sigurnom i zaštićenom. Odmah po završetku srednje pedagoške škole zaposlila sam se u lokalnom vrtiću i udala sam se za Mirka. Sve je već ionako bilo unapred određeno, Mirko i ja bili smo dragi jedno drugom, a roditelji su nas podržavali.

Kobna laž

Godinama kasnije u selu se pričalo o našoj bogatoj svadbi s više od pet stotina zvanica i o venčanju najlepših mladenaca koji se pamte. Ni ja neću zaboraviti taj dan kada sam, blistajući od sreće, gledala svog budućeg muža pred oltarom gde smo se jedno drugom zakleli na vernost i ljubav “dok nas smrt ne rastavi”. Ako dotad nisam znala šta osećam prema Mirku, u trenutku kada sam izgovarala “da”, znam da sam ga volela najviše na svetu. Bio je naočit i vredan mladić, koga bi poželela svaka devojka, a među meštanima je bio toliko popularan da se nijedna seoska proslava ili priredba nije mogla zamisliti bez njega. Pored toga što je uspešno vodio očevo imanje, bio je poznat po svom stolarskom zanatu i zlatnim rukama koje su od drveta pravile umetnička dela.

– Sada kad si moja žena, ostvareni su svi moji snovi – prošaputao mi je na uho za svadbenim stolom.

– Presrećna sam – osmehnula sam mu se zaljubljeno ga gledajući.

Znala sam koliko sam voljena, kao i da sam jedna od rekih koja je postigla sve ono o čemu drugi maštaju: u dvadesetoj godini bila sam udata za najpoželjnijeg muškarca i s njim sam započela život pod krovom kuče koju su za nas sagradili naši roditelji, radila sam posao koji volim i svakodnevno bila okružena poštovanjem i pažnjom. Svi su želeli da budu kumovi i prijatelji moje porodice, bili smo najugledniji u kraju, a o ugledu, bogatstvu i porodičnim vezama tamo gde sam odrastala najviše se vodilo računa.

Činilo mi se da ništa ne može da pomuti moju sreću, ali ono što se dogodilo prve bračne noći zauvek će baciti senku na moj život.

– Sonja, čini mi se da sam čitavu večnost čekao ovaj trenutak – glasom promuklim od strasti obratio mi se te noći moj muž svlačeći s mene preostalu odeću pomalo grubo i nestrpljivo. – Tolike sam noći proveo goreći od želje za tobom…

Oboje smo bili neiskusni, prva bračna noć podrazumevala je i prvo seksualno iskustvo, i ma koliko je majka na diskretan način pokušavala da me uputi u tajne vođenja ljubavi, za mene je te noći seks postao još veća misterija, nešto što će me kasnije učiniti hladnom i zatvorenom, tuđom za bilo kakav dodir ili telesnu bliskost.

– Polako, Mirko, previše si grub – pokušala sam da ga upozorim. – Boli me… molim te, nežnije… – uzalud, silovitost njegove strasti bila je jača od svake moje molbe. Ogromnim šakama čvrsto mi je stezao ruke gušeći moje jauke poljupcima od kojih nisam mogla da dišem. Svaki pokušaj da mu se oduprem njega je zapravo podsticao, a ujedi po vratu i modrice po čitavom telu danima će sveđočiti o mojoj prvoj bračnoj noći.

Doduše, nisam mnogo znala o seksu, ali ono što sam te noći doživela s Mirkom svakako nisu bili “slatki trenuci” o kojima su pričale neke moje drugarice poredeći ljubavni čin s hiljadu leptirova koji ih ponesu kroz cvetnu poljanu. Naprotiv, bilo je to klasično silovanje koje je počnio moj muž, ali on toga, nažalost, nije bio svestan.

– Da li ti je bilo lepo? Meni je bilo divno, baš onako kako sam zamišljao – upitao me je zadihano i, ne pogledaši me, zadovoljno je zažmurio.

– Jeste… – tiho sam odgovorila, grčevito stežući čaršav u koji sam se umotala.

Bila je to kobna laž. Vaspitanje i ono čemu su me celog života učile majka i baka nisu mi dozvoljavale da kažem istinu u tom trenutku. Njihovo upozorenje da “svaka žena mora da udovolji svom mužu” bilo je jače od mog osećanja ugroženosti ili povređenosti.

Uprkos pravoj tropskoj vrućini, tog jutra posle turobne noći za svaki slučaj stavila sam šal oko vrata. Nisam želela da bilo ko vidi moju sramotu, jer su se ugled, čast i ime porodice morali sačuvati po svaku cenu. Jedino sam bila zahvalna Bogu što se tog jutra nisam srela s Mirkom, koji je, čim je svanulo, otišao u svoju radionicu.

– Dobro jutro, mlada, može li baka da popije kafu s tobom? – toliko me je iznenadio njen glas da sam gotovo ispustila džezvu s tek skuvanom kafom.

– Izvoli, bako… – pokušavala sam da se priberem. – Tek sam ustala, otkud ti tako rano? – nespretnim pokretima pridržavala sam šal oko vrata.

– Kako neću poraniti, devojčice moja, pa celog života čekala sam ovaj dan – primetila sam da me posmatra ispod oka. – Nego mi je neobično to što si tako nevesela, svaka bi devojka na tvom mestu danas cvrkutala…

– Ma dobro sam, samo sam malo umorna – pokušala sam da se izvučem.

– A šta će ti taj šal oko vrata po ovoj vrućini? – gledala me je zbunjeno.

Nisam izdržala, bacila sam joj se u zagrljaj i gorko zaplakala.

– Šta ti je, kćeri?

– Oh, bako… Mirko me je silovao, pogledaj – besno sam strgnula šal s vrata da joj pokažem podlive od ugriza. – Nek je proklet dan kada sam se udala za njega!

– Ćuti, ne govori tako, čuće te neko, nesrećnice – pokušala je da me ućutka.

– Svašta žena mora da pretrpi u braku, misliš li da su meni i tvojoj majci cvetale ruže? Život je nekad gorči od pelina ali što pre to prihvatiš, tim bolje po tebe.

– Nikada neću prihvatiti da živim u takvom braku!

– Smiri se, dete – umirivala me je, znala je da mora da zauzme drugačiji stav ta lukava starica koja je svoj život podredila vekovnim zakonima i pravilima porodičnih zajednica.

– Moraš mu to reći, Mirko je dobar čovek, ali je mlad i neiskusan. Nauči ga kako da te voli, žena može čudo da napravi od muškarca.

“Skupoceno umetničko delo”

Nekoliko narednih meseci uspevala sam da se izvučem iz Mirkovog gvozdenog zagrljaja izgovarajući se uobičajenim ženskim razlozima: da me boli glava, stomak i slično. Znala sam da ću pre ili kasnije morati da se suočim s problemom koji je pretio da ugrozi naš brak. Jedne večeri odlučila sam da pripremim svečanu večeru i da, uz vino i sveće, ozbiljno porazgovaram sa svojim mužem, čestitim čovekom koji, nažalost, ama baš ništa nije znao o tajnama ženskog tela.

– Mirko, da li me voliš? – upitala sam ga spustivši čašu vina na sto i pogledavši ga pravo u oči.

– Naravno da te volim, Sonja. Da sam znao da ćeš me ovako dočekati posle posla, kupio bih ti lep poklon, ali stvarno nisam očekivao… U poslednje vreme nekako si hladna – skrenuo je pogled u stranu, svestan činjenice da je možda započeo temu koja nije prikladna.

– Ne treba da ti bude neprijatno što si primetio da sam hladna, za to postoje duboki razlozi i mislim da je pravi trenutak da to razjasnimo – uhvatila sam ga za ruku pokušavajući na taj način da se zbližim s njim, jer sam za bliskošću zapravo čeznula.

U rečima koje sam kasnije te večeri izgovorila nisam mogla sebe da prepoznam. Bez ikakve bojazni pričala sam o svojim potrebama, o nežnosti koja je neophodna da bi žena bila podatna… o mnogo čemu što ni sama nisam znala da znam, ali sam osećala da je to jedini put koji vodi izbavljenju iz ćorsokaka u koji smo zapali.

– Oprosti mi, nisam znao da te povređujem… Moj problem je u tome što te silno želim, pa od te želje izgubim razum – gledao me je pokajnički kao kakvo dete koje traži oproštaj.

Upravo taj njegov detinji stav opredelio me je da se prema njemu tako odnosim. Iako sam kasnije neuporedivo više uživala u seksu, nikad mu se nisam do kraja predala, u njemu nisam pronašla pravog muškarca, ljubavnika čija bi muževnost upoznala sve tajne moje ženstvenosti.

U svakom slučaju, Mirko i ja nismo više imali nikakvih problema, u međuvremenu sam rodila dvojicu sinova i kćerku, pa smo živeli onako kako su naši roditelji oduvek planirali. Bili smo porodična slika koja se odlično uklapa u njihov ram.

To skupoceno umetničko delo, u koje su uložili sve svoje bogatstvo, iskustvo, znanje i mudrost, bio je njihov izlog u koji se svaki čovek mora zagledati. Ni Mirko ni ja nismo mogli samostalno da donosimo odluke, čak i za najmanju sitnicu morali smo da pitamo starije, a tome ni na koji način nismo mogli da se odupremo. Kako su godine prolazile, sve više smo se utapali u plemensku zajednicu u kojoj postoji hijerarhija, pravila ponašanja i red koji svako bez pogovora mora poštovati. Ništa nije bilo naše, sve je bilo njihovo.

Seoska slava

– Baš si se zakopala u ovoj selendri, više sam očekivala od tebe, Sonja – kritikovala me je Rada, moja sestra od tetke, koja je tog dana doputovala iz Nemačke posle deset godina provedenih u pečalbi. – Tolike godine nisam bila u rodnom kraju, ali vidim da se ništa nije promenilo. Ovde kao da je vreme stalo.

– U pravu si, ovde se stvari sporo menjaju, ali zadovoljna sam. Imam dobrog muža i divnu decu… Mislim da od života ne treba tražiti više – štitila sam svoj izbor jer sam u sve to verovala.

– A ti? Nisi se dosad udala, a izgledaš kao boginja – obasula sam je komplimentima.

– Ma ne pada mi napamet da se udam, za razliku od tebe, izabrala sam da se u životu provodim, a tamo gde živim stekli su se svi uslovi za to – narcisoidno se smešila.

Bilo mi je zanimljivo da je posmatram, bila je sve ono što ja nisam, ali nijednog trenutka nisam čeznula za životom kakvim je živela moja sestra. Naprotiv, oduvek sam volela porodicu i, ako bih nešto menjala, promenila bih mesto stanovanja: sa svojima bih otišla da živim daleko, što dalje od kineskog zida kojim su nas opasale naše familije.

Tih dana pripremala se seoska slava, najveća svetkovina u tom kraju, u kojoj su učestvovali svi meštani, od najstarijih do najmlađih. Među najvrednijim organizatorima, kao i uvek, isticao se moj muž.

– Bogami, lep je čovek ovaj tvoj Mirko – Rada ga je odmeravala od glave do pete. – Nisi ni ti luda… Možda bih i ja zbog ovakvog tipa pristala da živim u ovoj zabiti.

– Rado, preteruješ, seti se da ovo nije Nemačka i da si ovde samo u poseti – rekla sam hladno i potom ušla u kuću.

Bio je to najduži dan i najduža noć koju pamtim. Činilo mi se da nijedne godine nije bilo toliko gostiju u našem selu, pevalo se i igralo, pilo i jelo, a trebalo je napojiti i nahraniti sva ta gladna i žedna usta.

U neko doba, kad više nisam mogla da stojim na nogama, ušla sam u dvorište naše kuće i sela u baštensku stolicu da se malo odmorim.

Od umora sam ubrzo zaspala. Ni sama ne znam koliko sam dugo spavala, sećam se samo da su me probudili ulično veselje i buka koja nije jenjavala. Prečicom, kroz baštu, teškim koracima krenula sam do kuće svojih roditelja u nameri da im pomognem oko preostalih poslova.

U dnu šljivika, na nekoliko metara od mene, čula sam neobično dahtanje i pucketanje grančica. Prvo što mi je palo na pamet bilo je da je možda neka životinja pobegla iz naših obora.

Ništa se nije videlo, bio je mrkli mrak ali što sam bliže prilazila, uzdasi su sve više podsećali na ljudske. Prenerazila sam se kada sam ugledala Mirka u zagrljaju s mojom sestrom Radom.

Od strasti koja ih je obuzela verovatno me ne bi čuli čak ni da sam vrisnula u tom trenutku, sablažnjena i zaprepašćena prizorom koji će zauvek ostaviti trag na mojoj duši. Ukočeno sam zurila u njih, a Mirko se u jednom trenutku trgnuo i podigao pogled.

– Sonja, stani, molim te… – vikao je za mnom moj neverni muž dok sam kao bez glave tračala prema roditeljskoj kući.

Novi život

Svi su bili na okupu kada sam plačući utrčala u kuću: majka, otac, baka i moj mlađi brat Milan sedeli su za kuhinjskim stolom.

– Šta je bilo, Sonja? – pritrčala mi je majka. – Šta se dogodilo?

– Zatekla sam Mirka s Radom – gušila sam se u jecajima.

– Izađite napolje vas dvojica, ovo je ženski problem – čula sam kako baka naređuje ocu i bratu.

– Ne, niko ne treba da izađe, ovo što ću reći želim da svi čujete – strogost u mom glasu sve ih je iznenadila. – Dosta mi vas je… Dosad ste mogli da mi određujete kako ću živeti, ali od sada je moj život i život moje dece isključivo u mojim rukama.

– Šta to pričaš, kako se usuđuješ?! – prva je skočila baka. – Pa šta ako te je prevario, zbog toga se ne uništava porodica, treba da trpiš i praštaš… Sram te bilo, zar smo te tako učili i vaspitavali?!

Nisam želela više da je slušam, njena drskost prevazilazila je sve granice poštovanja koje sam dotad gajila prema njoj. Već je bilo svanulo kada sam ušla u kuću, i osetila sam olakšanje što sam tamo zatekla samo decu.

Brzo sam ih probudila i rekla da odmah moramo krenuti na put. U međuvremenu sam napisala kratko oproštajno pismo Mirku:

“Jedini način da ti oprostim jeste da sve napustiš i da dođeš da živiš s nama.”

Prošlo je mesec dana otkad smo deca i ja započeli novi život u gradu.

Znala sam: ako Mirko napusti roditelje, selo i sve ono što je dotad činilo njegov život, biće to istinski znak da nas voli. U nadi i strepnji prolazili su mi dani sve do trenutka kada sam ga ugledala kako izlazi iz svog crvenog kombija.

Izgledao je bolje nego ikad, crna brada i pomalo prerasla kosa isticale su njegovu muževnost, bio je to čovek kakvog sam želela.

Jedna važna odluka zauvek je dečaka pretvorila u neodoljivog muškarca kome sam se te noći bezuslovno predala.

Vaši komentari