Vidoviti Radomir

Spajam rastavljene preko fotografija, isceljujem od negativne enrgije, pomažem kod psihičkih problema, neplodnosti, posla i zdravlja. Ma gde god se nalazili osetićete moju energiju.
Pozivi iz Srbije:
065 3651 913 ili 064 3161 083
Pozivi iz inostranstva:
+381 65 3651 913 ili +381 64 3161 083 Viber / WhatsUp
Jednim pozivom promeni svoju sudbinu i privuci sreću u svoj život!
www.vidovnjak-kartenleger.com

Muž moje prijateljice napravio je dete drugoj ženi i doveo ju je u njihovu kuću

Mislila sam da je najgore što može da se desi u životu, mene već snašlo. Kada te nadomak pedesete, na silaznoj putanji života, ostavi muž samu s dvoje dece i ode s mlađom i slađom, misliš da je smak sveta već nastao, pa samo čekaš njegov prirodni i formalni završetak. Još ako slične događaje ni naslutio nisi, a dugo si živeo uljuljkan u udobnost života, obavijen velom ljubavi koja je uvek bila mirna i stabilna, bez trzavica i iskrena, bar u tvom ograničenom znanju, lupiš glavom tako da odzvanjanje traje i traje, kao udarac metalnom toljagom po praznom loncu!

Valjda sam zato tog jutra s pekarkom Milicom povela priču o Slobodanu. I ona je, kao, uostalom, svi u komšiluku, znala šta mi se desilo. Nekako sam, da budem iskrena, i sama ostavljala utisak napuštene i nesrećne žene, naprosto sam vapila za prijateljskom rečju.

– Čula sam šta vam se desilo… – rekla je kada sam sa uobičajenih svakodnevnih tema skrenula na one životne priče.

Simpatičnu pekarku godinama sam poznavala iz viđenja i zanimljivo je bilo to što sam zaokupljena svojim brigama tuđe previdela, pa sam tako tog trenutka postala svesna činjenice da o njoj ne znam baš ništa iako smo se svakodnevno susretale.

– Da – rekla sam i pokušavajući da smislim nastavak razgovora. Šta da je pitam kad o njoj ne znam ama baš ništa? – Život, šta ćete… – dodala sam.

– Nije to ništa što čovek ne može da preživi – osmehnula se. Kakva uteha, pomislila sam, ali sam prećutala komentar.

– Živa jesam…

– I tek ćete biti srećni zbog toga.

– Sigurno – pomislila sam na decu, a ona kao da mi je pročitala misli.

– Ne mislim pritom na decu, nego na vas, na novu ljubav, na početak nečega lepog…

– Kakav crni početak! – gorko se nasmejah. – U godinama sam kad se život sumira, svaki početak odavno je iza mene, možda jedino početak kraja…

– To vi mislite – nije se predala. – Ne pričam ovo zalud, ne znale šta se meni desilo… – odmahnula je rukom, pa glavom, zaćutala i tek onda dobila moju punu pažnju.

BOLNA TEMA

Osvrnula sam se oko sebe da proverim čeka li je neka mušterija. Opet je prozrela moje misli. Iz ostave mi je donela stolicu, a sama se smestila za pultom.

– Ne brinite, gluvo je doba za posao, možemo se lepo ispričali.

– Slušam – bila sam nestrpljiva.

– Početkom devedesetih Miladin i ja bili smo u braku nekih pet-šest godina. To su najlepše godine braka… Možete li da zamislile kako mi je bilo kada je dobio poziv za vojnu obavezu, kao rezervno vojno lice, nadomak ratne zone u Bosni. Deca su bila mala, nije mi s njima bilo lako ni uz večno zaposlenog muža, a kamoli kada je najavio odlazak. Bila sam užasno zabrinuta za njegov život i da sam ikako mogla da utičem na njega, ostao bi sa mnom. Međutim, ništa nisam mogla učiniti i sa zebnjom u srcu ispratila sam ga u neizvesnost. Tek sam kasnije shvatila da je moja strepnja bila opravdana…

Napravila je pauzu kada je primetila mušteriju u vratima. Uslužila je nepoznatu ženu, ali sam videla da je u mislima i dalje u svojoj priči, bila je to za nju jedna od onih bolnih tema koje kada se načnu, pokuljaju svom silinom i prestaju lako. Videla sam to.

– Prvi put je na odsustvo došao posle mesec dana. Sve je bilo kao nekad… Voleli smo se, igrao se s decom, pričali smo do kasno u noć… Rat se širio kao požar, a tako i moja bojazan kada je morao da se vrati u jedinicu. Tešilo me je saznanje, a to mi je potvrdio njegov dolazak, da mi i pored svega možemo ostati to što jesmo, da nam niko ništa ne može… E, kako sam se prevarila…

VRATIO MI SE MUŽ I… TRUDNICA

Osmeh te simpatične žene dobio je senku gorčine. U nekim trenucima osećala sam se kao da se gledam u ogledalu, sa svim svojim grimasama i osmesima, iskrenim i lažnim.

– Onda ga nije bilo osam meseci. Kontakti su nam se sveli ne poneki umirujući telefonski poziv. Kada se vratio, bila je kasna jesen. Čula sam udarce teških vojničkih čizama u dvorištu i srce mi se odmah oglasilo u sličnom ritmu. I deca su prepoznala bat očevih koraka… Ciknuli su i pojurili prema vratima. Skočili su na njega, ja sam na brzinu obrisala ruke zaprljane testom i pošla za njima.

Još ni na red za njegov zagrljaj nisam došla kada sam shvatila da nije sam… Iza njegovih leđa stajala mlada devojka u ogromnom kaputu… Zapravo, kaput samo nije bio zakopčan, a ona je bila u poodmakloj trudnoći, shvatila sam bolje je pogledavši. Kada su se deca pozdravila sa ocem i nastavila da se igraju, Miladin mi je prišao, poljubio me je u obraz, pa se okrenuo devojci u kaputu.

– Milice, ovo je Jelena, Jelena, ovo je Milica – rekao je, a mi smo se rukovale. Stidljivo je krila pogled, blago mi stisnuvši ruku.

– Da uđemo… – prekinuo je Miladin trenutak tišine, a ja sam se sklonila da propustim devojku. Stala je da ga sačeka, a onda smo zajedno ušli u kuću.

Nisam se usuđivala ništa da pitam, znala sam da ću uskoro sve saznali.

Bilo mi je važno da je Miladin konačno opet tu, da je dečja graja veselija nego prethodnih dana i da je kuća konačno puna, živa i vesela, uprkos neobičnim okolnostima.

– Milice, pristavi kafu, zar si zaboravila šta najviše volim? – podselio me je Miladin, ali je pritom zaboravio koliko volim kada me snažno zagrli, a to ovoga puta nije učinio.

Dok sam pripremala šoljice, Jelena je pitala gde je toalet, a kada se udaljila, Miladin mi je prišao s leda i tiho, da ona ne bi čula, rekao:

– Verenik joj je poginuo, a sirotica, kao što vidiš, čeka dete. Nisam mogao da je ostavim, tamo se puca na sve strane…

OSTAVIO JE MENI NA ČUVANJE

Snažno sam sklopila ruke oko njegovih ramena. Činilo se da je u grču. Pa čovek je došao s ratišta, podsetila sam sebe. Snažno sam ga poljubila u obraz, morala sam da mu pokažem koliko cenim njegovu humanost. To je tako ličilo na mog Miladina, a ja sam se, budala, zabrinula pitajući se ko je ta devojka i šta radi u mojoj kući. Tek tada sam shvatila da je sirotica zaista u crnini. Kada sam pomislila na njenu sudbinu, zahvalila sam Svevišnjem što je prema meni bio milostiv.

Kada se Jelena vratila iz toaleta, gledala sam je drugim očima. Nasula sam joj u tanjir toplu supu, postavila sam je u čelo stola i iznela joj najbolju posteljinu kada je kasno te večeri krenula na počinak.

Ujutro je ustala pre mene. Naložila je vatru i pristavila vodu za kafu. Dirnula me je njena pažnja.

– Dušo moja, nemoj da se zamaraš, ostavi meni… – rekla sam joj, a ona je ćutala. U tom trenutku naišao je Miladin.

– Pošto vidim da se dobro slažete, ja ću se danas vratili – rekao je. A nadala sam se njegovom dužem odsustvu.

– Odvedi je doktoru Miletiću – došapnuo mi je u prolazu.

Doktor Miletić je vodio obe moje trudnoće i važio je za vrsnog stručnjaka. Istoga dana zakazala sam termin, uzela novac s gomile koja se iz dana u dan smanjivala, i odvela Jelenu ginekologu. Kao veliki profesionalac, doktor nije pitao ništa što je bilo van struke. Jelena se činila zadovoljnom iako se sva njena priča i dalje svodila na potvrdu ili negaciju. Mislila sam da je stidljiva i možda preterano zahvalna…

OTKRIĆE

Beše Jelena već na izmaku devetog meseca kada se Miladin vratio. Bio je nervozan više nego inače, a ja sam to pripisivala zahuktalom ratu.

Tog dana, koji će se kasnije ispostaviti kao dan D u mom životu, pošla sam na pijacu. Deca su bila napolju, a Miladin i Jelena u kući. Stigla sam gotovo do tržnice kada sam shvatila da sam zaboravila novčanik. Vratila sam se kući ne sluteći da tihim ulaskom neću prekinuti razgovor koji sasvim sigurno nije bio za moje uši.

– Ne mogu više ovako… – čula sam Jelenin glas.

– A ja mogu, meni je dobro, to misliš? – uzvratio joj je ironično Miladin. Pritajila sam se, bilo je jasno da sam na pragu velikog otkrića.

– Ti odeš, lakše ti je nego meni…

– A šla to tebi fali?

– Fali mi mnogo šta, fali mi stan koji si obećao da ćeš mi naći…

– Ženo, rat je, otkud mi pare za sve to…

– Nedostaješ mi ti da zajedno podižemo naše dete. Pred tvojom ženom pocrvenim svaki put kada mi učini neku uslugu…

– Mnogo si mi ti stidljiva… – narugao joj se.

– Ako sam dozvolila sebi aferu sa oženjenim čovekom, ne znači da nemam dušu! Grozno je ovo što radimo!

Nogama teškim kao olovo, uputila sam se prema njima dvoma. Ušla sam i, ne obazirući se na njihova okamenjena lica, spustila sam se u fotelju. Osećala sam nesvesticu, čekala sam svakog trenutka da se srušim…

– Milice… – počeo je Miladin.

Stavila sam prst na usne, htela sam da kažem i pitam, ali ni reč nije izašla iz mog grla.

– Samo ćuti, molim te – promrmljala sam poluoduzeta.

Izašli su, prvo ona, pa on. Kasnije sam videla i decu, ali su i ona primetila da se dešava nešto čudno, pa su samo prošla pored mene.

ZOV ZAJEDNIČKE KRVI

Narednih dana sam vegetirala… Bolela me je spoznaja da me je neko koga volim najstrašnije izdao i otišao. Ovoga puta poneo je svoje stvari. Kuća u kojoj smo živeli bila je moja, što je sreća u nesreći.

A život je tekao dalje…

Teško sam uzdahnula. Milica je pogodila u srž.

– Znam da se vi sada tako osećate. Živite, a niste sigurni u to živi li vam se, niste sigurni ima li takav život svrhu.

Oćutala je, pustila je da razmislim o njenim rečima. Pogađale su u metu. Ali mene je zanimao nastavak priče.

– Od dece sam čula da im se rodio sin. Oni su, naime, nastavili da održavaju kontakt s njim i drago mi je zbog toga. Znala sam da pate, ali sam videla da se susretima s tim detetom raduju. Ne znam da li je to bio zov zajedničke krvi ili dečja priroda, odsustvo svake mržnje i prezira, i bila sam sklona da sebi pripišem ta svojstva. Naime, ja Miladina nisam mrzela, samo sam još uvek bila oduzeta zbog strašnih stvari koje su me zadesile u životu. Čovek na to nikada ne računa, zar ne?

Nisam se radovala kada sam čula da je Jelena teško obolela. Rat je prestao, ona nije radila, a Miladin je sve što je zarađivao davao na njene lekove i kiriju za stan. Nisam se radovala, ali slagala bih kada bih rekla da sam sve što mu se desilo shvatila bilo kako osim kao poravnanje. Još nisam bila prevazišla sve što mi se desilo, ali osećala sam makar nekakav mir i sreću u činjenici da su mi zdrava deca i da sam zdrava ja, naposletku, jer šta bi se njima desilo kada mene ne bi bilo…

Nije prošlo mnogo, Jelena je umrla. Tek kada sam sagledala kakva je bila njena sudbina, shvatila sam da ja u životu nemam na šta da se žalim. S malim detetom Miladin je bio prepušten na milost i nemilost životu. Kada sam prvi put primetila da u kući nedostaje ostatak ručka, a onda i neke zalihe hrane, pomislila sam da sam se preračunala… Drugi put sam se zabrinula za svoju pamet, a treći put shvatila da hrana ne nestaje sama od sebe… Deca su je, primetila sam kada sam obratila pažnju, brižljivo pakovala i nosila Miladinovom sinu, svom malom bratu.

TRENUTAK LUDOSTI

Dirnulo me je to. Shvatila sam da moj život i te kako ima smisla kada sam decu naučila pravim vrednostima. Od tada sam im i sama pakovala pakete hrane, a često su dovodili Miladinovog sina na ručak u našu kuću. Smela bih da kažem i to da je dete češće ručalo u mojoj nego u sopstvenoj kući, ali s njegovim ocem nisam bila ni u kakvom kontaktu niti sam to želela.

Mislim da sam tada opet počela da se osmehujem mušterijama… I slučaj… ili sudbina, ne znam… uglavnom, baš tada je u pekaru ušao postariji gospodin… Kupio je hleb, pa se vratio po kifle… Onda su mu na um pale krofne. Već tada sam primetila da je mladolik, vitak, doteran… Videlo se da je svetski čovek.

Kada je došao i po štrudle, shvatila sam… Zamolio me je za broj telefona.

– Hteo bih da popijem kafu s vama – uljudno me je zamolio. Iako oprezna, dala sam mu broj. Valjda je to taj trenutak ludosti neophodan za svaku sreću, svaki uspeh…

Sačekao me je po završetku smene.

Poklonio mi je ružu. Zadrhtala sam jer tako dugo nisam doživela sličnu pažnju…

Dugo smo sedeli u kafiću i za to vreme sam saznala mnogo toga o Marku, svom novom poznaniku.

Otišao je devedesetih u Švedsku i tamo živi i danas.

U naše krajeve povremeno navraća da obiđe rodbinu iako leta radije provodi u vikendici na moru. Dece nije imao, nije se ženio. Kada sam pitala zašto, zatekao me je njegov odgovor.

– Izgleda da sam svih ovih godina čekao ono što mi se danas desilo u pekari.

I tako je počelo… Čekala sam da naša veza postane stabilna da bih ga predstavila deci. A deca kao deca, oduševila su se čim su čula da Marko ima vikendicu na moru.

– Šalim se malo, ali zaista su mi pružili veliku podršku.

TREBA ŽIVETI PUNIM PLUĆIMA

Zaćutala je.

– I? – po osmehu sam slutila da to nije kraj priče.

Pružila mi je šaku, prihvatila sam je.

– Šta, novi nokti? – zagledala sam ih.

– Prsten, prsten – skrenula mi je pažnju, na šta sam se lupila po čelu. – Ne mari – nastavila je. – Verenički prsten u ovim godinama sigurno je poslednje na šta čovek pomisli kada mu pružim ruku…

– Čestitam od srca!

– Hvala.

– A planovi?

– Aaa… Sve je do detalja isplanirano, ništa ne prepuštam slučaju.

– Dakle?

– Idem s njim.

– Pravac Skandinavija?

– Tako je. Deca više nisu mala, osim toga, sad ih je troje…

– Pa kad idete?

– Čim papiri budu spremni. Nego, imam jedan predlog…

– Da?

– Da sledeći put dovedemo nekog slobodnog Markovog prijatelja da vidi kakve su ovdašnje žene – namignula mi je.

– Obavezno – zagrlile smo se.

Mnogo mi je bolje otkad sam čula njenu životnu priču. Ne zato što priželjkujem novu ljubav, ona će se desiti sama od sebe ili neće, nego zato što sam shvatila da život i pored svega treba živeti punim plućima.

Vaši komentari

Tags: