Ni posumnjao nisam da me voljena godinama vara


Ovdje može biti vaša reklama
Naslov + Tekst reklame do max 30 reči + link web stranice i/ili kontakt telefon.
Cena: 1 mesec = 15 EUR; 12 meseci = 130 EUR
Info: centaur4@gmail.com


Brojevi mi nisu jača strana. Ne pamtim telefone ni datume. Sve što sadrži više od dve cifre zapisujem u rokovnik ili mobilni. Jedino znam datum svog rođenja mada i njega vrlo često zaboravim. Da me moja devojka Goca ne podseti čestitanjem rođendana u ponoć, taj dan bih proveo poput svih ostalih u godini. Ali ona se uvek potrudi da od tog datuma napravi praznik. Tako je bilo i ove godine. Tačno u ponoć, Goca mi se bacila u zagrljaj i počela da me ljubi. Začudilo me je to, jer je posle šestogodišnje veze bilo neočekivano da se strast nanovo probudi. Počeo sam unapred da se oblizujem zbog noći koju neću provesti okrenut na boku zbog njene glavobolje kad je povikala:

– Srećan rođendan!

– Šališ se?

– Pogledaj u ličnu kartu ako mi ne veruješ! Moraš da vidiš šta sam ti kupila – rekla je euforično, gurajući mi paket u ruke.

– Goco, stvarno nije trebalo. Bilo je dovoljno da me poljubiš i pokažeš malo nežnosti. Nisi morala da trošiš novac.

Otvorio sam poklon.

Nadao sam se još nečemu osim slip bokserica, ali zalud. Probudio sam se na boku gledajući u Gocina leđa. Kao i svakog jutra ustao sam trudeći se da je ne probudim.

Obavio sam uobičajene radnje i otišao na posao. Bilo je nečeg u atmosferi što me je nateralo da razmišljam o mojoj Goci. Posle šest godina zabavljanja mogao sam da joj priredim lep dan.

Mogao sam, na primer, da joj kupim cveće, da se ranije vratim kući i da spremim ručak. Toliko sam mogao.

Zamolio sam šefa da izađem ranije, jer sam godinama tačan kao švajcarski sat.

– Mislio sam da nikada nećeš pitali. Znaš li kuda ćeš? – upitao me je šef pomalo zaverenički.

– Idem kući. Hoću da obrađujem Gocu ručkom pre nego što se vrati s posla.

– Možda ne bi bilo loše da je prvo nazoveš i proveriš gde je… – nasmejao se.

– Ne znaš ti moju devojku – rekao sam setno.

– Šalio sam se, čoveče. I hajde, kreni dok se nisam predomislio.

– Hvala – dograbio sam jaknu i ranac. Mogao sam i kasnije da krenem… ne bih propustio baš ništa.

< h5>SAD ILI NIKAD

Ne sećam se datuma kada sam upoznao Gordanu, jedino se sećam da mi je taj dan bio divan od svitanja. Odmoran sam krenuo na posao i na poznatoj maršruti sreo devojku zbog koje sam ostao bez daha.

Znao sam da moram brzo reagovati.

“Ili sad ili nikad”, rekao sam sebi i prišao joj.

– Izvini… – izgovorio sam stegnutog grla.

– Da?

– Hteo sam…

Ne sećam se kakve sam sve gluposti izgovorio, ali vredelo je jer mi je dala broj svog telefona. Kada smo nekoliko dana kasnije konačno izašli zajedno, priznala mi je da je mislila da je u pitanju bila skrivena kamera. Znao sam da nisam posebno dobar u govoranciji, ali sam bar bio smešan, što ju je i navelo na to da prihvati piće sa mnom.

Posle mesec dana ispostavilo se da smo idealan par. Ne moram da objašnjavam da sam pored Gordane porastao za čitavih deset centimetara. Njeno prisustvo i osmeh davali su mi samopouzdanje kakvo dotad nisam osećao. Bilo mi je punih trideset godina, ali se nikada nisam osećao toliko poželjnim i vrednim kao na početku veze s Gocom. Bilo je dovoljno već to što me je izdvojila iz mnoštva mnogo zgodnijih, pametnijih i lovarnijih frajera.

Ona je za mene bila živa lutka, savršena od glave do pete. Prirodno riđa kosa dosezala joj je do ramena i bilo je dovoljno dvaput da trepne pa da momci popadaju u nesvest. Tamno zelene oči umela je da istakne šminkom, a da to nikada ne deluje kao da se previše trudila.

Za proporcije je nikada nisam pitao, mogao sam da odmaram oči na njoj i da se pravim važan što mi drugi muškarci zavide. Oni su do moje Gordane mogli samo pogledom da dobace.

Bio sam privilegovan i, što je najvažnije, toga sam bio svestan. Do susreta s Gocom nisam obraćao pažnju na neke sitnice. Ona me je naučila da svaka devojka voli pažnju i da s vremena na vreme treba da joj priredim nekakvo iznenađenje.

Počeo sam da se, metaforički rečeno, opismenjujem zahvaljujući njoj. Naučio sam pravila bontona, skontao da ne treba da govorim sve što mislim, a naročito ako me ženska osoba pita kako izgleda. Dok nisam sreo Gordanu, komentarisao sam sve, i što treba i što ne treba. Nisam se ustručavao da kažem devojci da se ugojila. Ništa loše nisam video u dobrom zapažanju dok mi Goca nije objasnila kako to utiče na žene. Odjednom sam razumeo zašto sam iz veza uglavnom izlazio ostavljen i okarakterisan kao skot.

Gotovo da mi je bilo krivo što Goradnu nisam upoznao ranije. Bila je odličan savetodavac, a ja još bolji učenik. Slušao sam svaku njenu reč i iz dana u dan saznavao ponešto novo o ženama. Pravdao sam se da mi detinjstvo sa ocem alkoholičarom nije pomoglo da shvatim princip po kojem funkcionišu žene. Goca je to razumela i počela je sistematično da me edukuje.

PREUZELA JE VODSTVO

Nije bilo teško navići se na Gordanino prisustvo, pa sam joj ubrzo predložio da se preseli kod mene.

– Da nije rano? – upitala je iznenađeno.

– Nije – bio sam kategoričan.

– Ali znamo se svega nekoliko meseci.

– Čim sam te ugledao, znao sam da si devojka za mene. Prema tome, nije rano.

– Ne znam baš…

– Ne voliš me?

– Nije reč o tome, nego si me iznenadio – rekla je.

Tu sam je čekao.

– Rekla si da voliš iznenađenja, pa sam odlučio da ti priredim jedno – izgovorio sam nudeći joj ključeve svog stana.

Spakovala se brzo i pre nego što sam očekivao uselila se kod mene. Iste večeri, takoreći. Odmah je unela promene uz objašnjenje da nisam dobro organizovao životni prostor.

– Ruši, buši, montiraj šta god hoćeš. Svejedno mi je gde sam kad sam s tobom – bio sam iskren.

– Nećeš prepoznali stan kad uradim sve onako kako sam zamislila.

Prionula je na posao. Odavno je prošla ponoć kada mi se pridružila u krevetu.

– Samo da znaš, sve sam dovela u red – čuo sam je kako mi govori pre nego što sam utonuo u san.

Ujutro sam se nasmejao ugledavši šta je uradila. Sve što je u drugoj sobi bilo naslonjeno uz jedan zid, sada je zaklanjalo onaj suprotni. Dvosed je bio pomeren od prozora, a fotelje su postavljene nasred dnevnog boravka. Televizor nisam iz prve pronašao. Za sve ostale detalje rekao sam sebi da ću ih osmotrili čim se vratim s posla.

Kada sam se posle osam sati ponovo našao u stanu, dočekao me je novi raspored. Gordana je euforično mlatila nekom knjigom objašnjavajući mi da sve treba da ostane kako jeste.

– Nemam ništa protiv, samo mi nije jasno zašto si od dnevne napravila spavaću, a od spavaće dnevnu sobu?

– Zbog protoka energije.

– Kakve energije?

– Jesi li čuo za feng-šui?

Odmahnuo sam glavom.

– Nije važno. Sada prostor može da diše a vazduh da se kreće. Ako si imao neke blokade u životu, to je zato što ti je krevet bio na pogrešnom mestu. Zna se da je krajnji levi ugao predviđen za novac – objašnjavala je mada nisam razumeo ni reč.

Da se bunim ili predložim nešto drugo, nije imalo svrhe. Bilo je očigledno da se Gordana mnogo više od mene razume u sve i svašta, a da joj uskraćujem radost preuzimanja “kormila”, to zaista nisam hteo.

NISAM HTEO PROMENE

Priznajem da sam se pomalo plašio braka i to je jedini razlog što Gordanu nisam zaprosio.

Primetio sam da mi tu temu spominje češće nego inače, pa sam pokušao da joj objasnim zašto ne želim da ozvaničim našu ljubav pred matičarom.

– Moja majka je ostavila mene i oca iako je nosila njegovo prezime.

– Nikada nisi saznao zašto je to učinila?

– Nema tu šta da se priča. Ako je odlučila da se uda i rodi dete, nije smela tek tako da ode.

– Slažem se, ali moraš da čuješ obe strane da bi zauzeo takav stav.

Ne bih da vređam tvog oca jer te je othranio i stvorio čoveka od tebe, ali ne znaš kako se ponašao prema tvojoj majci… Jednom prilikom rekao si mi da je on voleo da pije. Možda je bio agresivan, pa je žena…

– Ako je bio agresivan, trebalo je da me povede sa sobom, a ne da me ostavi s njim.

– Mislim da nisi objektivan.

– Objektivan ili ne, molim te da više ne pričamo o mojim roditeljima.

– Pričala sam o braku, a ti si onda rekao da je tvoja majka…

– Znam šta sam rekao… Ako ti nije problem, ne bih da pričam ni o braku.

– Jednom ćeš morati. Ne možemo ovako doveka.

– A zašto?

– Zato što nije prirodno da se zabavljamo sto godina.

– Živimo zajedno, a to je više od zabavljanja, koliko se meni čini.

– Tako je, ali ne razmišljaš o meni i mojim željama.

– Traži šta hoćeš, samo nemoj da me nagovaraš da idem pred matičara.

Napućila je usne i uvređeno podigla nos. “Neće me valjda zbog papira ostaviti?”, zapitao sam se. Hteo sam nešto da kažem da bih ublažio tenziju, ali nisam znao šta. Verovatno bih je još više naljutio da sam započeo neku besmislenu govoranciju, pa sam se opredelio za ćutanje kao strategiju. Nismo pričali nekoliko dana da bi Goca najzad rekla:

– Od najranijeg detinjstva zamišljam venčanicu koju ću obući, a ti si jednom rečenicom uništio moj san. Vučeš me za nos zato što te volim…

– Goco, žao mi je. Iskreno te volim i u našem odnosu ništa ne bih menjao. Ako ti je stalo do venčanice, kupićemo je. Ne znam gde ćeš je nositi, ali imaćeš je.

– Ponekad si stvarno kreten – rekla je tresnuvši me nadlanicom po licu.

Ništa nisam rekao. Taj udarac sigurno sam zaslužio i bilo bi neumesno da sam reagovao. Kasnije iste večeri, kada se malo odljutila, pitala me je da li me je prejako odalamila.

– Nisi.

Nekoliko poljubaca i seks pomirenja bili su dovoljni da priču o braku i udarcu ostavimo po strani.

DOSLEDNA PO SVAKU CENU

Možda je na početku veze trebalo da joj ispričam ponešto o svom detinjstvu i prošlosti, ali kako ni ja nisam insistirao da saznam šta se pre mene dešavalo u Gordaninom životu, nisam osećao potrebu da joj pričam tužnu priču o ženi koja me je rodila i ostavila. Na sreću, dobro me je razumela i prestala je da me zapitkuje o svemu zbog čega sam se osećao teskobno.

Zaposlila se u proleće sledeće godine. Želeo sam da je odvedem na more, ali kako posao nije bilo lako naći, pomerio sam to iznenađenje za narednu godinu.

Čim je stekla pravo na godišnji, pokazao sam joj avionske karte.

– Šta si to smislio?

– Iznenađenje. Rekla si da ih voliš, pa sam nam organizovao letovanje.

Nije pitala kuda idemo, bacila mi se u zagrljaj i počela je da me ljubi.

Shvatio sam taj gest kao prihvatanje, međutim, prevario sam se.

– Krećemo u petak – rekao sam između poljubaca.

– Ne možemo – izgovorila je mazno.

Naježio sam se.

– Zašto? – uhvativši je za ramena, odmaknuo sam je od sebe taman toliko da mogu lice da joj vidim.

– Pa pitali su ko može da ostane da radi tokom leta i ja sam se javila. Nisam znala da si nešto planirao.

– Naravno da nisi znala kad je u pitanju bilo iznenađenje – rekao sam i zamislio se.

– Šta je sad?

– Pitao sam te pre nedelju dana imaš li pravo na godišnji i rekla si da imaš. Ne znam po kom sistemu se kod vas određuje ko će odmarati a ko raditi. Hoćeš li da ja pozovem tvoju direktorku i lepo je zamolim?

– To nikako! Dobila bih otkaz istog trena. Nemoj, molim te.

– Možda je tebi neprijatno da pitaš, pa sam pomislio da bih…

– Nije mi neprijatno ali već smo se dogovorili. Ne mogu da odustanem od dogovora koji smo postigli. Smatrali bi me neozbiljnom i nedoslednom.

– Dobro, šta predlažeš?

– Ništa. Znam samo to da ne mogu da pođem.

Povratio sam deo novca, ali to mi nije značilo koliko činjenica da s Gordanom nisam otišao na Kipar. Nekako mi se činilo da bih tamo skupio dovoljno hrabrosti da kupim prsten pa da je zaprosim.

SMORIO ME JE ODLAZAK U ISTO MESTO

Vreme je proletelo. Kao da sam lupio dlanom a dlan, a stiglo je naredno leto. Želeo sam ponovo da uplatim neki aranžman, ali mi veridba više nije bila na pameti. Ne zato što sam Gordanu manje voleo, već zato što je trenutak kada sam se osećao spremnim prošao. Verovatno sam tog straha mogao da se oslobodim u nekoliko razgovora s psihologom, ali mi se ni tamo nije dalo da odem.

Elem, Goca i ja smo deset dana proveli u Crnoj Gori. Ona je volela Tivat iz nekog razloga, pa smo se tamo “usidrili”. Otišli smo tamo avionom i odseli u hotelu najviše kategorije. Odmorili smo se i to je bilo sve. Izostala je euforija koja prati letovanje, ali sam nekako objasnio sebi da više nismo klinci. Ozbiljna veza podrazumevala je ozbiljnije ponašanje. Gordana je bila, doduše, znatno mlađa od mene pa je ipak bila zadovoljna odlascima na plažu, degustacijom morskih specijaliteta i ispijanjem koktela. U poređenju s njom, osećao sam se kao malograđanin iako sam se trudio da ne pokažem tu svoju karakternu crtu. Mahom sam radio ono šta je Goca predlagala, po cenu da me proglasi najvećim papučarem. Bilo mi je dobro pored nje, pa mi nikakva loša “reklama” nije smetala.

Tri godine zaredom odsedali smo u istom hotelu, u isto vreme. Kada je trebalo da se dogovorimo oko narednog putovanja, da ne bih opet išao gde mi se ne ide, rekao sam da ne mogu da dobijem godišnji. Verovao sam da će Goca ostati kod kuće jer sam i ja to učinio nekoliko godina ranije kada je ona bila sprečena.

I prevario sam se.

– Izvini, ali potreban mi je odmor. Ne moram da putujem avionom, ali ne mogu da se odričem letovanja zato što su tebe na poslu angažovali da raspremaš lude fioke.

– Nemam ništa protiv – slagao sam.

– Tako sam i mislila.

Nedelju dana kasnije pakovala je kofer kada sam je pitao hoće li joj biti dosadno bez mene.

– Neće, znaš me. Ponela sam dovoljno knjiga.

– Kako ti kažeš.

Drugog dana po Gordaninom odlasku nisam izdržao. Kupio sam autobusku kartu i krenuo u Crnu Goru. Nisam bio lud ni za plažom ni za koktelima, ali nisam mogao da podnesem prazan krevet. Iznenadio sam je, bez sumnje, samo što nisam znao da je to iznenađenje bilo neprijatno.

OČI ME NISU PREVARILE

Saznao sam da je nisam oduševio svojim dolaskom, baš kao ni onog dana kada sam odlučio da ranije dođem kući. Naime, već je odmicao septembar i osećao sam potrebu da iznenadim svoju dragu.

Opet mi je kroz glavu prošao prsten, ali sam se odlučio za sigurniju varijantu – cveće. Buket crvenih ruža i ručak su, po mom mišljenju, bili dovoljni za prijatno iznenađenje. Goca je obično radila do četiri, a kako me je šef odmah ujutro pustio, već u deset sati pokušao sam da otključam vrata stana. Kad mi ni iz trećeg puta nije uspelo, pozvonio sam. Posle kraćeg čekanja otvorila mi je Gordana, umotana u čaršav.

– Šta tražiš ovde u ovo doba? Zašto nisi na poslu? – upitao sam je izgubljeno.

Čutke smo se gledali nekoliko sekundi dok nisam shvatio šta se dešava i, grubo je odgurnuvši, ušao u stan.

Kao što sam pretpostavio, u dnevnom boravku nikog nije bilo. Bacio sam kese pune namirnica zajedno sa onim ružama na pod i, zavrćući rukave, krenuo prema spavaćoj sobi.

– Nema smisla da se bijemo pred devojkom – rekao je kršni čovek… i bio je u pravu.

Trebalo je bolje da ga pogledam pa da shvatim da bi me bez problema izmlatio u rođenoj kući. A nekako mi je poznato delovao.

– Odakle te znam? – upitao sam mirnim tonom.

– Iz hotela. Radim na recepciji.

– Tačno – rekao sam.

Gordani sam uputio samo jedan pogled koji je bio dovoljan da zajedno sa svojim “gostom” izađe iz stana. Tri nedelje kasnije vratila se u pokušaju da me odobrovolji. Još uvek pokušava, ali neće uspeli.

Facebook komentari