Vidoviti Radomir

Spajam rastavljene preko fotografija, isceljujem od negativne enrgije, pomažem kod psihičkih problema, neplodnosti, posla i zdravlja. Ma gde god se nalazili osetićete moju energiju.
Pozivi iz Srbije:
065 3651 913 ili 064 3161 083
Pozivi iz inostranstva:
+381 65 3651 913 ili +381 64 3161 083 Viber / WhatsUp
Jednim pozivom promeni svoju sudbinu i privuci sreću u svoj život!
www.vidovnjak-kartenleger.com

Oprostio mi je što sam ga varala sa dve decenije mlađim momkom

Svesno ili ne, svaki čovek može da pogreši. Kažu da nema bezgrešnih i priznajem da se ne razlikujem od većine. Nisam načisto da li je lakše praviti greške u mladosti ili u starosti jer su posledice podjednako bolne. Moj slučaj je specifičan pošto sam u mladim godinama bila nenametljiva i nezainteresovana za avanture. Naprosto je čudno kako sam se udala kad muškarcima nikakvog povoda nisam davala. Desilo se, međutim, da sam u kasnijim godinama podivljala i počela da pravim greške na koje sam nekada gledala s gnušanjem i prezirom… Ali ljudi su kvarljiva roba, kao i sve ostalo.

NESTALI SEMINARSKI RAD

Počelo je kvarom na mom kancelarijskom kompjuteru. Tek što sam završila seminarski rad koji je moj devetnaestogodišnji Strahinja trebalo da preda profesorici za dva dana, ekran je pocrneo. Nekoliko puta ćušnula sam kućište u nadi da će se desiti čudo i da će kompjuter izbaciti na ekran tekst od deset strana koji nisam ni snimila ni bekapovala. Slabašno svetlo pojavilo se za trenutak a onda je i njega nestalo.

– Đubre je za kantu, a ne za rad! Kako si, majstore, zamislio da obavljam posao kada mi je osnovno sredstvo krš! Pet dana pišem seminarski i sad moj sin treba da ode na fakultet bez njega! – vikala sam u praznoj kancelariji, nesvesno izazivajući kolege da mi pokucaju na vrata.

– Alisa, šta se dešava? – upitala je jana, koleginica od koje me je delio zid s leve strane.

– Ništa se ne dešava! Ovo đubre mi je progutalo seminarski i sad mi dođe da ga bacim kroz prozor! – urlala sam pokazujući na kompjuter.

– Hoćeš li da pozovem momke iz računarskog centra da vidimo mogu li oni da ga osposobe?

– Zovi koga hoćeš, ja idem napolje da pripalim. Na ivici sam živaca – rekoh izlazeći iz kancelarije.

Sela sam na žardinjeru i pripalila cigaretu. Manje me je iznervirao kompjuter nego činjenica da će Strahinja na fakultet otići bez seminarskog… A bio je kao saliven. Napravila sam naslovnu stranu, sastavila tekst, opremila ga fotografijama i baš kad sam htela da ubacim zaključak, seminarski je nestao… zahvaljujući (ne)kvalitetu mašine na kojoj sam radila.

– Alisa, ako si ispušila cigaretu, dođi, stigao je Marko – iz misli me je prenuo Janin glas –

– Tek sam pripalila… treću… i ne zanima me nikakav Marko.

– Naravno da te zanima! – podviknula je.

– Marko je informatički genije i dojurio je čim sam rekla da imaš problem s kompjuterom. Hajde, gasi to đubre i dolazi! Možda onaj seminarski još može da se spase.

Nevoljno sam ustala, što se ne može reći i za moj povratak u kancelariju. Gotovo sam trkom uletela u svoj radni prostor ugledavši za stolom raščupanu crnu glavu kako netremice gleda u ekran.

– Ništa od seminarskog, je li? – upitala sam.

Tišina je trajala predugo za moje napete živce.

– Alo, momče, tebi se obraćam! Pitala sam ima li šanse da mi spaseš seminarski ili da izbacim tu krntiju kroz prozor?!

Ponovo je zavladala tišina da bi se potom ona čupava crna glava odvojila od mog radnog stola. Ustavši sa stolice, nije me ni okrznuo pogledom. Uzeo je kućište i, prolazeći pored mene, tiho je rekao:

– Ako ste slučajno snimili tekst, velika je šansa da je ostao u memoriji koju ću vratiti do popodneva.

Odmerila sam ga pre nego što je izašao iz kancelarije. Nešto mi se dopalo na tom momku, a pojma nisam imala šta. Verovatno njegova mladost.

PRETERANA ZAHVALNOST

Po njegovom odlasku iz kancelarije ostala sam zbunjena. Dečko me je jednom rečenicom potpuno onesposobio. Lepo je bilo to što je hteo da osposobi memoriju do popodneva, ali se uzalud trudio. Htela sam da mu kažem da nemam naviku da snimam ono što pišem pre nego što završim, međutim, nisam stigla. Brzinom kojom se svetlo na mom računaru izgubilo, izgubio se i informatičar Marko. Jedino je ostala blaga čežnja za onom mladošću koja je do malopre čeprkala po mom kompjuteru. Postala sam nervozna. S jedne strane važan mi je bio Strahinjin seminarski, a s druge, nije mi bio nevažan Marko. Ne znajući šta da radim, pozvala sam supruga koji je na mene uvek sedativno delovao.

– Znaš Ii šta mi se desilo? – upitala sam ga bez pozdrava.

– Ćao… imam posla.

– Neću da dužim. Znaš da sam pisala Strahinji seminarski?

– Znam.

– Izgleda da ga nisam snimila, a pred kraj mi se kompjuter pokvario. Maločas je bio momak iz računarskog centra i rekao je da će možda uspeti da ga nađe u memoriji ako sam ga slučajno snimila, a ti znaš da…

– Alisa, sve znam, ali da li ne možeš da ukapiraš koliko imam posla. Naći će ti momak tekst ako si ga snimila.

– Bojim se da nisam.

– Pričaćemo kad dođem kući. Ljubim te, nemoj da se nerviraš.

”Nikakve vajde ni od tebe”, pomislila sam gledajući slušalicu. Očekivala sam da mi kaže nešto drugo, nešto što bi me smirilo i uverilo da neću morati iznova da pišem dosadni seminarski. Nisam htela da se Strahinja uspaniči i zato ga nisam nazvala. Mamin sin… Oduvek sam ga štitila od svega što je moglo da ga iznervira ili optereti. Ne znam kako sam izdržala do četrnaest časova kada je Marko pokucao na vrata moje kancelarije.

– Mogu li da uđem? – upitao je.

– Naravno – odgovorih premorena od kalkulacija i razmišljanja.

– Kompjuter je “vrisnuo”, ali sam tekst uspeo da sačuvam. Ipak ste ga snimili – rekao je.

– Ma šta kažaš?! – poskočila sam sva srećna.

– Ne znam koliko bih se radovao na vašem mestu s obzirom na to da je kompjuter neupotrebljiv.

– Baš me briga. Rekao si da si mi sačuvao tekst!

– Jesam. Snimio sam ga na CD.

Radosno sam uzela CD. Od sreće sam pritrčala svom spasiocu, raširila ruke i poljubila ga. Predugo je trajao taj izraz zahvalnosti, shvatila sam tek po Markovom izlasku iz kancelarije. Mogao je da me odbije, da se zahvali ili uradi nešto treće. Ipak, on mi je uzvratio poljupcem posle čega mi se zavrtelo u glavi.

KATARZIČAN SUSRET S BOJAMA

Strahinjin seminarski ocenjen je naredne nedelje desetkom. Da je situacija bila normalna, verovatno bih skakala do plafona uveravajući ga u to da je genijalan bez obzira što je njegova majka bila autor pomenutog rada. Međutim, ništa nije bilo normalno. Od poljupca s Markom nisam mogla da otrgnem misli od njega. Po povratku s posla prethodne srede nisam znala gde sam. Ništa više nisam umela da uradim. Prvo sam progorela dve suprugove košulje u nameri da ih ispeglam, onda sam zaboravila mleko koje se kuvalo na šporetu i sve dok me dim iz kuhinje nije pozvao s terase, nisam našla za shodno da ugasim cigaretu i prestanem da maštam. Nekako mi je pošlo za rukom da svaki rućak upropastim ili serviram nedovršen.

Izvinjavala sam se i suprugu i Strahinji, ali činilo mi se da te reči izgovaram reda radi. Povremeno sam hvatala njihove zbunjene poglede i na tome se sve završavalo. Niti sam im prigovarala niti su oni meni zamerali.

Kako se bližio kraj vikenda, postala sam sve nervoznija. Ormar mi je bio toliko sumoran da je to bila prava katastrofa. Nije bilo nijedne krpice koja je mogla da me prikaže energičnom i temperamentnom. Po bojama koje su tamo vladale moglo se zaključiti da sam na pri kraju pete decenije, da odavno ne vidim razliku između teget i sive, kao i da sam depresivna po svim psihološkim parametrima.

Nedeljom uveče uglavnom nema gde da se pazari, pa sam zamolila komšinicu Zlatu da mi od materijala ”u boji” na brzaka sklepa neki blejzer.

– Imaš ih nekoliko – rekla je.

– Imam tri komada, ali ne znam koji je od kojeg gori.

Po Zlatinom razočaranom pogledu shvatila sam da se nisam dobro izrazila. Ispalo je da je sve što mi je ona sašila bilo ružno.

– Nisam tako mislila. Nije tvoje krojačko umeće u pitanju, nego moj izbor kolorita – pokušala sam da objasnim.

– A ko te je stalno ubeđivao da se maneš onih sumornih boja?

– Ti, Zlato, ti. Izvini što tvoje predloge nisam prihvatila i što sam dopustila da urođena tvrdoglavost…

– Skrati i reci šta hoćeš.

– Blejzer po onom kroju koji već imaš.

– Hoćeš tirkiznu boju? Lepo bi ti se slagala s bojom kose – predložila je.

– Ne, Zlato, neću tirkiz. Moja je crvena boja – rekla sam.

Značajno me je pogledala i zaključila:

– Shvatila si da si zapostavila muža pa hoćeš da ga privučeš crvenim blejzerom? Jednostavnije ti je da kupiš takav veš.

Zamalo sam izgubila kontrolu i rekla joj da gleda svoja posla, ali sam se u poslednjem trenutku ugrizla za jezik.

– Zlato, može Ii taj blejzer da bude gotov do ponoći ili ne može? – upitala sam je.

– Moći će i pre ako platiš više – odgovorila je trgovački precizno.

– Ponoć mi odgovara. Zovi me kad završiš – rekla sam izlazeći iz Zlatinog stana.

ODALE SU ME STARE NAVIKE

Na posao sam otišla kao otrovna pečurka. Bele pantalone, crveni sako i crvena kosa nisu bili dobitna kombinacija. Tek kada sam stigla u firmu i otišla do toaleta, shvatila sam svu strahotu prošlovečernjeg izbora.

Ranije sam izašla s posla i, trudeći se da izbegnem kolege koje su me poznavale kao odmerenu i urednu ženu, bacila sam blejzer u prvu kantu na koju sam naišla. Srećom, imala sam na sebi belu košulju koja je donekle bila podnošljiva. Otrčala sam u prvi tržni centar i “orobila” dva butika ženske garderobe. Mlade prodavačice trudile su se da mi udovolje i nije ih mrzelo da mi udeljuju komplimente za “fantastičan izgled u ranim tridesetim”.

– Vi verovatno radite na procenat – rekla sam plaćajući pozamašan račun.

– Otkud znate? – upitala je devojčica iz butika.

– Otkud? Žena u “ranim tridesetim” to jednostavno prepozna – izgovorih ne pokušavajući da prikrijem smeh. Zadovoljna sam stigla kući. Ali da ne bih izazvala haos zbog nesmotrene kupovine, stvari sam mudro izvukla iz kesa i nagurala po uglovima. Moj suprug nikada nije tražio da mu prikažem šta sam novo kupila i donela, ali sam osećala da bi mogao da promeni tu svoju nezainteresovnost.

Čitave noći slagala sam u glavi odevne kombinacije. Negde pred zoru spojila sam idealnu i tek tada zaspala. Kako sam ustala, nije za priču… Idem, doterala sam se, našminkala i otišla na posao.

… Iz iskustva ću ovo reći. Ko namerava da bude neveran, ne treba da menja navike. To meni niko na vreme nije rekao, pa su zato posle mog drugog “susreta” s Markom gotovo svi znali šta se dešava. Prva je primetila Jana koja mi je brižno rekla:

– Nadam se da znaš šta radiš.

Bezbedna si mene što se tiče, ali nisam sigurna za ostale.

– Ne znam o čemu pričaš.

– Kako hoćeš. Laži, ali mene ne možeš da prevariš. Misliš da ne znam da se već neko vreme viđaš s Markom iz računarskog centra?

– Pst! Ne pričaj gluposti! – opomenula sam je.

– Obe znamo da je glupost to što varaš onog divnog čoveka sa dvadeset godina mlađim, ali ne treba mene da slušaš. Radi ono što te čini srećnom, ali nemoj posle da kažeš da te nisam opomenula. Mislila sam da me Jana poznaje bolje od većine kada je prokljuvila da imam nešto s Markom. Međutim, nije bila jedina.

NIJE HTEO RAZVOD

Nedugo posle Janine opomene suprug me je jedne večeri zamolio da isključim televizor.

– Nećeš da gledaš tenis? – upitala sam začuđeno.

– Ne. Hoću nešto da te pitam, ali hoću da sedneš i da me pogledaš u oči. Pantalone, suknje, štikle i sve što sam pokupovala u poslednjih nekoliko meseci proletelo mi je kroz misli. “Nadrljala sam ako sam zaboravila da bacim račune i ako je shvatio koliko sam bogatstvo dala na krpe raspoređene po svim čoškovima”, palo mi je na pamet.

– Imaš li nešto da mi kažeš? – upitao je moj suprug.

– Ne – odgovorila sam.

– Jesi li sigurna?

– Sto posto… dobro, možda ne baš svih sto.

– Kaži, slušam te.

– Potrošila sam nešto novca na garderobu… Više nego inače.

– A razlog tome je…?

– Pa, nova garderoba. Stara mi je bila baš… stara i već me je bilo stid onakva da idem na posao.

– To nije odgovor koji sam očekivao. Ako nameravaš da me gledaš u oči i lažeš, možeš odmah da se preseliš kod tog tipa zbog koga pokušavaš da izgledaš mlađe.

Najblaže rečeno, bila sam iznenađena. Moj muž nikako nije mogao da zna za Marka. Nenavikla na dugo blefiranje i laganje, izletelo mi je pitanje:

– Ko ti je rekao?

Umorno se nasmešio i rukom pokazao na mene. Mogla sam da pretpostavim. Sumnjao je i bio je dovoljno pametan da me primora da kažem ono što nikada ne bih. Bilo bi čudno da je bilo drugačije posle dvadeset i nešto godina provedenih u braku sa istom osobom. Nije bilo smisla da se pravdam i pronalazim izgovore za svoje neverstvo… Ne pred čovekom koji mi je, pre svega, bio najbolji prijatelj i koji je znao kako dišem.

– Ako hoćeš da se razvedemo, moraću da se složim – rekla sam gledajući ga pravo u oči.

– Ti bi, znači, tako rešila naš problem?

– Ne znam kako drugačije. Uradila sam to što sam uradila i… nemam opravdanje.

– Možda nemaš opravdanje, ali možeš nešto da obećaš pod uslovom da se nisi zaljubila.

Morala sam brzo da se preispitam. Jesam li zaljubljena u Marka ili nisam? Na trenutak mi je bilo primamljivo da dokažem sebi da još nisam za bacanje, pa sam izabrala prvog koji mi se našao na putu. Drugačije sam se oblačila, to je istina. Prvi put da bih se dopala Marku, a svaki sledeći da bih se dopala sebi. Ne. Nisam bila zaljubljena u svog mladog ljubavnika i to sam rekla.

– Onda će biti dovoljno da obećaš da takvu ludoriju više nećeš ponoviti – zaključio je moj suprug.

– Obećavam.

Nema potrebe da kažem da me kajanje zbog povređenih muževljevih emocija i sada boli iako je prošlo više od četiri godine.

★★★

Polako smo se vraćali u kolotečinu. Iako smo jedno drugom obećali da ćemo zaboraviti taj period života, nije se moglo. Suprug mi nikada ni reč nije rekao zbog te preljube, ali sam iz njegovog pogleda osećala da nije zaboravio koliko sam ga povredila. Najgore je to što sam toga bila svesna. Da ga nisam volela, bilo bi mi svejedno. S tim čovekom sam odrastala, s njim imam sina i sve je o meni znao. Takve stvari nisu mogle da se zaborave.

Marka što se tiče, ne mislim da sam ga povredila. Dečku su draže bile starije gospođe i ne verujem da je od bilo koje očekivao emocije. Bilo mu je važno iskustvo i ne zameram mu. Kriva sam samo ja. Da se nekim slučajem moj sin zalepio za neku gospođu mojih godina, nema sumnje da bih ga ubeđivala da je se okani. Dobro je to što sam pod stare dane nešto naučila: da treba da volim sebe i da ne štedim na krpicama koje me čine zadovoljnom. To je najmanje što sam mogla da učinim za sebe, ali i za svoje bližnje. Sada znam i da je moja porodica moje ogledalo. Ako su oni srećni, srećna sam i ja. Nema razloga drugačije da mislim.

Vaši komentari