Koleginice, ne preostaje mi drugo nego da se nadam da ćete u sledećem ispitnom roku više vremena posvetiti spoljnoj trgovini. Sad moram da vam vratim indeks jer ono što ste danas pokazali nije dovoljno ni za šesticu – rekao je profesor ne gledajući me.

Zahvalila sam mu se i izašla iz amfiteatra. Nisam znala odgovore na sva tri pitanja, ali nisam ni potpuno nespremna izašla na ispit. Pre mene bilo je toliko likova koji pojma nisu imali, a ipak su prošli.

Nije mi zavisila godina od tog ispila, pa nisam htela da se natežem s profesorom. Uzela sam indeks i, uz kafu i cigaretu, pokušala da zaboravim “nepravdu” koja mi je tog dana naneta.

Pola sata kasnije pridružio mi se Maksim, kolega sa smera. Po osmehu koji mu je titrao na licu znala sam da je položio.

– Imaš nešto protiv da ti se pridružim? – upitao je.

– Ovo je slobodna država, sedi gde hoćeš – odgovorila sam nevoljno.

– Nije smak sveta, položićeš u sledećem roku. Daću ti svoju knjigu, sve je podvučeno i sažvakano.

– Podvučena je i moja pa nisam položila!

DOPADLJIV, ODMEREN I VRLO PAŽLJIV

Osećala sam da mu je neprijatno zbog mog odbojnog stava, ali nisam mogla da glumim oduševljenje. Naposletku sam mu rekla:

– Izvini, ne želim da se iskaljujem na tebi, krivo mi je što sam pala. Valjda možeš da me razumeš. Znaš kako je kad zamišljaš da ti je ocena već upisana u indeks, pa izađeš na ispit i… padneš.

– Znam i ne zameram ti. Iskreno, nisam došao da te tešim, nego da te pitam da li bi izašla sa mnom?

Možda spoljnu trgovinu nisam savladala iz prvog puta, ali sam odlično znala kada mi se neko nabacuje. Nisam požalila što sam prihvatila Maksimov poziv. Bio je dopadljiv momak, odmoren i vrlo pažljiv. Znala sam ga s fakulteta i uvek je bio predusretljiv prema meni. Od prve godine bio je takav, ali ga nisam doživljavala ozbiljno. Nekako su mi misli i emocije tokom te prve godine studija lutale na sto strana, a Maksim nije bio ni na jednoj.

Međutim, kada mi je prišao onog dana i direktno rekao šta hoće, počela sam da razmišljam o njemu. Zaključila sam da mi na njemu i u njemu ništa ne smeta, pa ne treba da čudi to što smo već prilikom prvog izlaska započeli romansu koja je trajala punih devet godina.

NEPOTISNUTO SEĆANJE

Oboje smo u roku diplomirali i, otprilike, u isto vreme uspeli smo da se zaposlimo. Maksim je našao posao u privatnoj trgovačkoj firmi, a nekoliko dana kasnije i mene su pozvali u jedno državno preduzeće. Posao nije odgovarao mojoj stručnoj spremi, ali bila sam srećna jer ga nisam dugo čekala. Osim toga, bila mi je zagarantovana plata, godišnji i sve ono što je kod privatnika bilo pod znakom pitanja.

Maksimovi i moji prihodi bili su dovoljni za početak zajedničkog života. Trideset kvadrata bilo nam je baš po meri. Doduše, ne bi nam smetalo da smo mogli iznajmiti i veći stan, ali živeli smo u skladu s mogućnostima. Ipak, najvažnije je bilo to što smo zajedno i što je naš mali prostor ispunjen ljubavlju.

Vrata našeg stana uvek su bila otvorena dragim prijateljima. Dešavalo se da pozovemo i desetak ljudi pa da svi posedamo na pod. Niko se nije žalio, naprotiv. Atmosfera je uvek bila opuštena, a pogotovo one večeri kada smo se u velikom društvu verili.

Naknadno smo obavestili roditelje o tome. Maksimova majka rekla je da smo samoživi jer smo “njih izostavili”, a moja je zaključila da nismo normalni “kađ smo u ovo nevreme odlučili da se razmnožavamo, pogotovo što se njena kći odlučila za brak iako je poznata po tome što joj brzo sve dosadi”.

– Mama, s Maksimom sam četiri godine i nije mi dosadio. Osim toga, nisam trudna – pokušala sam da joj objasnim.

– Možda nisi sad, ali bićeš već sledećeg meseca.

– Ne razumem zašto mi pridikuješ kad si rekla da je Maksim prvi moj momak koji ti se zaista sviđa.

– I dalje mi se sviđa, ali računala sam na to da ćete biti razumni i da ćete sačekati bolja vremena za brak i rađanje dece.

– Ne znam zašto si navalila na tu decu? Lepo sam ti rekla da nisam…

– Dobro, kćeri. Ti si uvek bila najpametnija. Neću ti minirati bračnu sreću, imaš moj blagoslov. I nemoj posle da mi kažeš da te nisam opomenula da razmisliš još malo.

– Ne razumem zašto te je naša veridba toliko uzdrmala?

– Ni reč ti više neću reći, ali to ne znači da te ne poznajem.

Posle tog razgovora s majkom malo sam potonula, ali me je Maksim, po običaju, oraspoložio. Predložio je odlazak u bioskop i već na putu do centra potisnula sam svaku lošu misao.

KONDICIJA JE BILA NAJVAŽNIJA

Venčali smo se sedam meseci kasnije u društvu kumova i dragih prijatelja.

Za roditelje smo naknadno organizovali ručak. Obe majke dobro su se držale, naročito moja za koju sam pretpostavljala da će nastavili da pridikuje i posle venčanja. Na moje iznenađenje, to se nije desilo, verovatno zbog činjenice da se njena predviđanja o tome da ću mesec posle veridbe ostati u drugom stanju, nisu ostvarila.

Kada je prošla euforija izazvana venčanjem, Maksim i ja vratili smo se u uobičajenu rutinu.

Moj posao zahtevao je rano ustajanje, prijavljivanje u sedam i trideset šefu, a posle osam sati rada odjavljivanje i povratak kući. Za razliku od mene, Maksim nije imao radno vreme. Dešavalo se da ga pozovu i u sedam uveče da bi mu rekli gde da preveze robu koju su tokom prepodneva prodali. Moj suprug je bukvalno živeo na točkovima i nikada se nije znalo da li će nekog popodneva biti slobodan ili će iskrsnuti kraće ili duže putovanje.

Bilo mi je neobično u prvih nekoliko mescci, ali sam se s vremenom navikla na njegova česta odsustva i nepredviđene ali opravdane “izostanke”. Ako je putovao u neko mesto bliže Novom Sadu, kući je dolazio iste noći, ali ukoliko se desilo da putuje dalje, obično je prespavao u nekom hotelu, pa se sutradan, odmoran, vraćao. Ponekad su njegova odsustva trajala i po nekoliko dana, što sam smatrala normalnim jer je išlo u rok službe. Oboje smo razumeli da sve što radimo, radimo za nas i naše bolje sutra, pa nije bilo razloga da zanovetamo.

Nisam razmišljala o vremenu koje sam provodila sama jer se nisam tako osećala. Znala sam da me Maksim voli, a “prazan hod” ispunjavala sam uobičajenim poslovima u stanu, druženjem s prijateljima i povremenim odlascima u centar. Naučila sam da šetam sama. Dovoljno mi je bilo da ubacim mobilni u džep, za slučaj da me Maksim nazove, da nataknem slušalice na uši, obujem patike i krenem u dugu šetnju po uličicama za koje, osim njihovih žitelja, verovatno niko nije znao.

Posle godinu dana bila sam u top-formi. Imala sam više kondicije nego u vreme dok sam bila đak. Primećivala sam da su mi noge zategnute, a misli bistre i, sve u svemu, bila sam zadovoljna. Priznajem, nervirala me je činjenica da takve stvari Maksim nije primećivao, što zbog čestih putovanja što zbog nezainteresovanosti.

NAJVIŠE SAM IZNENADILA SEBE

Jedne večeri sam, umesto da nastavim šetnju, ušla u baštu kafića i zauzela sto koji mi se činio najmanje upadljiv. Naravno, iskusnom konobaru nije promakao dolazak nove gošće, pa mi je prišao posle dva minuta.

– Ceđenu nađandžu – naručila sam.

Okrenula sam leđa ulazu zagledavši se u bogate krošnje koje su se nadvijale nad baštom praveći tunel. Vetrić je bio pravi letnji, mirišljav, nedovoljno jak da zanjiše lišće na granama. Ipak, bio je dovoljan da me očeše po nosu i malo rashladi moje golišave noge. Za trenutak sam zatvorila oči zamišljajući da sam na moru, u udobnoj ležaljci.

– Izvini, jesi li ti ovo naručila? – upitao me je nepoznati muškarac pokazujući mi čašu soka.

– Jesam… ako je to narandža. A šta se desilo s prvim konobarom? Smena? – upitala sam zainteresovano.

– Ne, čovek je za šankom pa ne može sve da postigne. Zamolio me je, kad već idem prema bašti, da ti donesem sok. Izvoli – rekao je.

– Hvala.

Za momenat je zastao osvrćući se.

Ispratila sam pogledom tog neznanca i otpila gutljaj naručenog pića.

– Znaš šta – oglasio se nepoznati – sve je dupke puno pa bih, ako ti ne smeta, seo za tvoj sto.

– Slobodno.

– Ja sam Dule – pružio mi je ruku.

– Vanja.

– Lepo ime. Tako se zove moja sestričina.

– Voliš decu? – upitala sam iznenadivši time i sebe.

– Volim – odgovorio je.

– Imaš svoju? – nastavila sam.

– Nemam i odmah da ti kažem, ako te i to zanima, nije zato što ne mogu, već zato što neću. Kad pogledam oko sebe i vidim neke roditelje, redovno se zapitam šta su njihova deca skrivila da baš njima pripadnu. Kapiraš šta hoću da kažem?

– Kapiram, ali nisam razumela ili nisam pitala jesi li oženjen?

– Nisi pitala – nasmešio se.

Tada mi je postalo jasno da sam bila preterano ljubopilljiva, ali nisam mogla da se uzdržim. Nešto me je teralo da saznam sve o tom čoveku.

– Pa, jesi li?

– Šta? – opet se neodoljivo osmehnuo.

Morala sam da budem direktnija.

NISAM HTELA NIČEG DA SE ODREKNEM

Potpuno sam izgubila pojam o vremenu. Sedela sam u Duletovom društvu ne osećajući da ikud žurim ili da mi bilo šta nedostaje. Mogla sam tako i do jutra da nas konobar pred fajront nije zamolio da platimo račun. Da mi nije predložio da popijemo kafu kod njega, nisam sigurna da ga ne bih pozvala u Maksimov i moj stan.

Otišli smo na tu kafu koja se pretvorila u… može se pretpostaviti. Odmah moram da kažem da nisam požalila. Bilo je nečeg u tom čoveku što me je navelo da mislim da je to u redu. I po povratku u svoj stan nisam osećala da sam bilo šta loše učinila. Zaspala sam čim sam spustila glavu na jastuk i prespavala vreme odlaska na posao. To je, tako sam tada mislila, jedina loša posledica moje avanture s Duletom. Ali kako nisam brljala na poslu, šef mi je to jedno kašnjenje progledao kroz prste. Maksim, međutim, nije mogao. Moje neodazivanje na mobilni i neodgovaranje na poruke nateralo ga je da postane sumnjičav i da me posmatra drugačijim očima.

Počelo je pitanjem:

– Zašto mi se nisi sinoć javila?

– Nisam čula telefon. Bila sam pod tušem, a telefon mi je ostao u džepu od šortsa.

– Mogla si da mi se javiš tokom prepodneva…

– Kako kad nisam ponela mobilni? Lepo sam ti rekla da mi je telefon ostao…

– Čuo sam te i prvi put. Nemoj da se pravdaš.

Pomalo uvređeno sam ga pogledala mada sam znala da neće reagovati. Odlično me je poznavao i znao je kada glumim a kada se ponašam u skladu sa svojim mislima.

Zaista verujem da mi ne bi uzeo za zlo to što sam jednu noć provela s drugim da se avanturaa između Duleta i mene nije nastavila. Poruke i iznenadni pozivi na koje sam odgovarala iz kupatila, sve češće zaboravljanje mobilnog telefona kad je Maksim bio odsutan i besmislena pravdanja prevršili su meru. S druge strane, činilo mi se da malo vremena provodim s Duletom. Najblesavije je to što, uprkos svemu, ništa nisam želela da menjam. Nisam nameravala da se razvedem od Maksima, a još manje da prekinem vezu koja me je ispunjavala više nego ijedna dotad.

Kao i većina normalnog sveta, moj suprug nije mogao tako da živi. Pustio me je izvesno vreme da verujem u to da on ništa ne primećuje da bi napokon rekao sve što je mislio da treba.

RAZGOVOROM NIŠTA NISAM POSTIGLA

– Ne bi me iznenadilo kada bi mi rekla da si prestala da me voliš – počeo je Maksim.

Prevrnula sam očima i prokomentarisala da njegova bujna mašta opet radi svašta.

– Vanja, ne pravi me većim idiotom nego što jesam. Pravio sam se lud čekajući da se opametiš, ali ti ne želiš da se odrekneš nekoga koga si, pretpostavljam, upoznala pre dva meseca. Samo mi reci da li je ta vremenska odrednica dobra?

– Ne znam o čemu pričaš – ni trepnula nisam.

– Vidi, neću da se rapravljam s tobom niti da primenjujem silu. Molim te kao čoveka, ako još ljudskosti u tebi ima, da civilizovano popričamo. Mogu da prihvatim to da si se zaljubila u drugog, ali ne mogu da pređem preko toga da sam ja u ovom braku treći. Ili ćeš prekinuti vezu s njim ili ćemo se razvesti. Ovo, kako je dosad bilo, neću da tolerišem. Nadam se da sam bio jasan – rekao je mirnim tonom i to me je najviše iznerviralo.

Maksimova mirnoća i blagost u svemu što je činio dovodili su me do ludila. Nije bilo strasti u njegovim rečima i pokretima. Nedostatak toga me je, tada sam shvatila, odveo u Duletov zagrljaj. To je bila inicijalna kapisla.

– A jesi li se nekad zapitao zašto sam našla drugog? Da mi je pored tebe sve bilo potaman, možda bih odolela! Jesi li ikada pomislio da nisam jedini krivac za situaciju u kojoj smo se našli?

– Nemoj, molim te, da ispadne da sam te ja poslao u tuđi krevet – ironično se nasmejao.

– Nisi, ali kao da jesi!

– To ćeš objasniti sudiji ako te bude pitao. Meni više ništa ne moraš, sve mi je odavno jasno.

Ne znam zašto, ali upitala sam ga:

– Tek tako misliš da okončaš naš brak?

Pogledao me je kao da ga nisam dostojna i prokomentarisao da je moja majka bila potpuno u pravu što svojevremeno nije podržala našu veridbu.

– Trebalo je da znam da te majka najbolje poznaje, a izabrao sam da verujem sopstvenim osećanjima – dodao je.

Ne moram da kažem da je narednog dana podneo zahtev za razvod.

***

Nismo se dugo razvlačili po ročištima. Za manje od dva meseca sve je bilo gotovo. Otkazali smo stan, razdelili ono malo zajedničkih stvari i mirno smo se razišli.

Utočište sam pronašla kod Duleta. Prvih mesec-dva činilo mi se kao da sanjam. Pored njega sam imala sve, od poštovanja do strasti. Ipak, kako je vreme prolazilo a ja više nisam imala od koga da se krijem, postajao mi je sve manje zanimljiv. Dok sam se okrenula, čudila sam se sebi što sam onako divnog supruga zamenila čovekom koji mi je prineo sok u letnjoj bašti.

Izdržala sam još mesec dana pokušavajući da pomognem svojim emocijama da se usklade, a onda sam se vratila roditeljima.

Majka mi ništa nije rekla, ali me je tako pogledala da sam morala prokomentarisati:

– Ipak me ti najbolje poznaješ.

Poenta koju sam izvukla iz braka i te kratke veze jeste da sam bila nespremna. Bez obzira na godine, emotivno nisam bila dorasla takvim “izazovima”. Ipak, za razliku od većine, to javno priznajem.