Vidoviti Radomir

Spajam rastavljene preko fotografija, isceljujem od negativne enrgije, pomažem kod psihičkih problema, neplodnosti, posla i zdravlja. Ma gde god se nalazili osetićete moju energiju.
Pozivi iz Srbije:
065 3651 913 ili 064 3161 083
Pozivi iz inostranstva:
+381 65 3651 913 ili +381 64 3161 083 Viber / WhatsUp
Jednim pozivom promeni svoju sudbinu i privuci sreću u svoj život!
www.vidovnjak-kartenleger.com

Podla vračara otela je moga sina

Kad sam zatrudnela, htela sam da se ubijem. Brak nije dolazio u obzir jer je otac mog nerođenog deteta bio seoski trgovac, dvadeset godina stariji od mene, a imao je dvojicu sinova mojih godina. Ubeđivao me je da abortiram, ali nisam pristala. Ubistvo nerođenog deteta za mene je ubistvo kao i svako drugo i sa takvim bremenom ne bih mogla da živim.

Moj ljubavnik omogućio mi je da odem u Italiju.

Kupio mi je vizu i boravišnu dozvolu, za novac se svuda može sve, a on nije žalio pare samo da me skloni iz svoje blizine, da me se zauvek reši, da mu ne bih ugrozila brak i položaj u društvu, i imidž poštenog i vrednog čoveka nesklonog ponižavajućim vanbračnim avanturama.

Sa svoje tačke gledišta verovatno je bio u pravu jer bi rođenje našeg deteta u toj maloj, provincijskoj sredini izazvalo skandal velikih razmera kao i posledice i po mene i po njega.

Po njega teže jer je bio viši na društvenoj lestvici, pa bi izgubio gotovo sve što je godinama strpljivo gradio i stvarao.

I tako sam se obrela u Italiji.

Talentovana sam za jezike, brzo sam učila i lokalni trgovac, koji je bio u poslovnim vezama sa mojim ljubavnikom u Srbiji, zaposlio me je u svojoj radnji kao prodavačicu.

Pristala sam, zahvalna što sam dobila posao koji mi je omogućavao da pristojno živim. Jednog dana posetila sam lokalnu vračaru, gospođu Klaudiju.

U to vreme bila sam praznoverna i želela sam da čujem nešto o svojoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Gospođa Klaudija bila je mlada i lepa žena, ljubazno me je primila a kad sam joj iskreno ispričala svoju životnu priču, gledala mi je u dlan, u talog od kafe i najzad u kristalnu kuglu.

Na kraju je zabrinuto zavrtela glavom.

– Kad treba da se porodite, sinjorina Marina?

– Termin je osamnaesti april – odgovorila sam.

– Ne vidim jasno, ali čini mi se da će biti nekih problema, da se neće sve završiti onako kako biste vi želeli. Posetite me još neki put, možda ću tada moći više da vam kažem…

Nameštena upozorenja

Dolazila sam kod nje sve do porođaja i uvek sam slušala ista neodređena upozorenja da sa mojim porođajem “neće sve proteći onako kako očekujem, da će biti problema, ali da ona ne vidi i ne može da mi kaže kakvih”.

Šesnaestog aprila primljena sam u bolnicu a porodila sam se dva dana kasnije. Dobila sam sina, ali kad sam nekoliko sati kasnije zamolila medicinsku sestru da ga vidim, odgovorila mi je da je novorođenče hitno prebačeno na neonatološku kliniku u obližnjem, većem gradu.

Naježila sam se od straha jer sam se prisetila crnih vračarinih prognoza i njenih više puta izrečenih upozorenja.

Nekoliko dana kasnije sestre su mi saopštile da je dete umrlo.

Tugovala sam mesecima a onda je moj mladi organizam počeo da pobeđuje tugu i postepeno sam počela da se vraćam u život. Nastavila sam da radim u prodavnici. To što sam zarađivala bilo mi je dovoljno da platim stan, hranu i odeću, radila sam i dvostruke smene, dežurala sam i subotom i nedeljom i nisam oskudevala u novcu. Podnela sam zahtev za državljanstvo i dobila sam ga, pa sam sredila i sva pravna pitanja u vezi sa mojim boravkom u toj zemlji.

Četiri godine kasnije načula sam prva govorkanja da moje dete nije umrlo. “To je ta što je prodala svoje dete čim se rodilo” govorile su lokalne alapače upirući prstom u mane. U početku sam na sve to gledala kao na obična ogovaranja lokalnih spletkašica a kad se vest proširila, odlučila sam da nešto preduzmem.

Otišla sam u bolnicu u kojoj sam se porodila, pronašla medicinske sestre koje su bile uz mene tokom porođaja i zahtevala sam da mi kažu šta se dogodilo sa mojim đetetom. One su i dalje tvrdile da je umrlo.

Zašto nisam dobila umrlicu? – pitala sam.

Nisu znale šta da mi odgovore, mucale su nešto o tome da sam u to vreme bila strani državljanin, i sve mi je to zvučalo neubedljivo. Zapretila sam im da ču otići u policiju i da ću zahtevati zvaničnu istragu o smrti mog deteta u toj bolnici a, ako je dete mrtvo, da mi se izda zvanična umrlica, sa naznačenim uzrokom smrti.

Medicinske sestre Dina i Vera prestrašile su se policije, istrage, suđenja i zatvora i razvezao im se jezik. Tada sam od njih čula najstrašniju i naipodliju priču koju je mogao da smisli samo nečiji izopačeni mozak.

Pakleni plan

Sve je počelo mojom posetom lepoj, mladoj vračari Klaudiji nekoliko meseci pre nego što ću se poroditi. Ona i njen muž, lokalni bogataš i zemljoposednik Đuzepe, mnogo stariji od nje, silno su želeli dete. Mada ju je voleo, čini se da joj je još u to vreme dao rok od godinu dana da zatrudni inače će je oterati i oženiti se drugom jer je želeo dete koje će naslediti njegovo bogatstvo.

Lepa vračara Klaudija bila je ozbiljno zabrinuta a upravo u to vreme posetila sam je ja ispričavši joj svoju nesrećnu životnu priču o tome kako sam došla iz Srbije da bih pobegla od skandala koji bi moj porođaj tamo izazvao, o tome da nikako ne želim da abortiram… Klaudija je odmah shvatila koje su joj se mogućnosti mojim dolaskom ukazale i da može da reši svoj najvažniji životni problem ako bude pažljivo realizovala prljavi plan koji je odmah smislila, ako bude uspešno odigrala prljavu igru čiji će rezultat biti beba za koju će mužu reći da ju je rodila.

Zato se onako znatiželjno raspitivala o datumu kada treba da se porodim. To joj je bilo potrebno da bi blagovremeno obavila sve pripreme, da bi njen “porođaj” bio što realističniji.

Klaudija je uspostavila vezu sa akušerkama Dinom i Verom, rekla im je šta od njih očekuje ponudivši im novac ako joj pomognu da se dokopa moje bebe. Suma je bila značajna i medicinske sestre su pristale. Kad sam se porodila, odnele su novorođenče. Ali, da Klaudijin muž ništa ne bi posumnjao, lukava italijanka je mesecima ranije počela da glumi da je trudna, imala je tobožnje napade mučnine, nosila je jastučić na trbuhu, prvo manji a kasnije sve veći, i njen muž je zaista bio ubeđen da će uskoro postati otac.

Medicinske sestre su posetile Klaudiju, obavestile su je da je beba kod njih, onda su njenom mužu rekle da mu je žena dobila trudove, da je porođaj pitanje sata i da je ona izrazila želju da se porodi kod kuće, uz njihovu stručnu pomoć. Muža su zamolile da na nekoliko sati napusti kuću. On je pristao i otišao u lokalnu crkvu da se moli da porođaj prođe kako treba i da sa detetom bude sve u redu rekavši da će tamo ostati sve dok neko ne dođe da mu javi da je porođaj obavljen.

Dina i Vera su, čim je on otišao u crkvu, krišom unele novorođenče u kuću, posle izvesnog vremena javile su mu da može da se vrati. Kada je ušao u kuću, iz ženine sobe začuo je detinji plač a na krevetu je ugledao Klaudiju čije je lice blistalo od sreće i koja je u naručju držala lepo muško dete, njegovog sina! Ima naslednika, njegov život neće biti prazan i promašen bez dece, bio je najsrećniji na svetu!

To je priča koju sam uspela da izvučem od dve prestrašene medicinske sestre kad sam im zapretila policijom, istragom, karabinjerima, suđenjem i zatvorom.

Pat pozicija

Razmišljala sam kako da se domognem svog deteta. Od mog porođaja prošlo je pune četiri godine, znači, moj sin je sada toliko star. Stvar se iskomplikovala i time što je u međuvremenu vračara Klaudija poginula u saobraćajnoj nesreći, pa policija nije mogla da je pozove da svedoči o događajima koje je sama smislila i u njima aktivno učestvovala. Klaudijin muž, sinjor Đuzepe, odbijao je da me primi, nije želeo da razgovara sa mnom, nije mi dozvoljavao ni da vidim svoje dete.

Nije mi preostalo ništa drugo nego da se obratim policiji. Saslušali su me veoma ozbiljno. Pozvali su na razgovor sinjor Đuzepea, on je nekoliko puta odbio da dođe, pa su ga na kraju priveli. Na saslušanju je tvrdio da je dete njegovo, da ga je rodila njegova žena, da je u matičnim knjigama on upisan kao otac a njegova pokojna žena Klaudija kao majka.

Morala sam da ga tužim da mi vrati dete, sina Marka koji je u to vreme imao četiri i po godine. Sinjor Đuzepe je angažovao najbolje advokate koji su koristili sve proceduralne razloge da bi raznim smicalicama odužili suđenje. Ipak, sudski veštaci, genetičari, lako su DNK analizom isključili sinjor Đuzepea i pokojnu Klaudiju kao njegove biološke roditelje i dokazali su da sam ja njegova majka.

Suđenje je privuklo veliku pažnju medija i javnosti. Na optuženičkoj klupi našle su se obe sestre akušerke i sinjor Đuzepe. One su odmah sve priznale i detaljno su ispričale kako je pokojna Klaudija sve smislila a njih dve pripomogle u realizaciji tog podmuklog plana. Sud je doneo odluku da se dete vrati majci.

Bila sam presrećna, ali su me moji advokati upozorili da se ne radujem prerano.

– Još će mnogo vode proteći Tibrom, sinjorina Marina, pre nego što vaš sin Marko konačno ne bude kod vas!

Bili su u pravu.

Đuzepeov advokatski tim žalio se na presudu. Ponovo su prošli meseci pre nego što je zakazano novo suđenje koje se takođe oteglo. Saslušavani su novi svedoci, pozivani su novi veštaci.

Prisustvovala sam svim sudskim raspravama i činilo mi se da je sve to u stvari samo presipanje iz šupljeg u prazno, obično odugovlačenje. Ipak, strpljivo sam se nadala da tome jednom mora doći kraj i da će pravda najzad pobediti.

Posle maratonskog suđenja prvostepeni sud ponovo je đoneo odluku da se dete vrati majci, da moj mali Marko najzad bude kod mene. Usledile su nove žalbe Đuzepeovih advokata, vreme je prolazilo a onda su presudu prvostepenog suda potvrdili i apelacioni i vrhovni sud.

Presuda ie najzad postala konačna i izvršna.

Pravno, ništa više nije moglo da me spreči da najzad dobijem svoje dete, da posle toliko godina budemo zajedno.

Međutim, Đuzepe nije hteo da mi vrati moje dete uprkos svim pravosnažnim sudskim presudama.

Karabinjeri su otišli u njegovu kuću da bi mu oduzeli dete u skladu sa sudskom presudom, ali ga nisu tamo zatekli. Od ćutljivih slugu saznali su da je otputovao i da je sa sobom poveo svog sina. Sluge su tvrdili da ne znaju kuda je njihov gazda otišao, ni kada ćc se vratiti.

Dramatici ove moje priče doprineli su i mediji, štampani i elektronski. Danima su o tome pisale novine, danima je o tome izveštavala televizija.

Za Đuzepeom je raspisana poternica ali on je jednostavno nestao, kao da je propao u zemlju.

Situacija je dovedena do usijanja kad su jedne novine objavile navodnu Đuzepeovu poruku da će pre ubiti i sebe i dete, nego što će ga vratiti meni, njegovoj “takozvanoj majci” kako je stajalo u poruci.

To je bila prava pat pozicija.

Topli dom

Policija je bila nemoćna kao i ja, od Đuzepea i mog Marka nije bilo ni traga ni glasa.

Onda, kad sam već bila na ivici nerava i kada sam počela da gubim nadu da će se sve dobro završiti, posetio me je jedan Đuzepeov advokat.

– Ovo je nezvanična poseta i zvanična ponuda, sinjorina Marina – rekao mi je u četiri oka.

– Slušam vas – rekla sam naizgled mirno dok je u meni vrilo.

– Sinjor Đuzepe potpuno shvata vaša osećanja, ali vas moli da pokušate da shvatite njega. U proteklih nekoliko godina on se ni dana nije odvajao od malog Marka, smatra ga svojim sinom a dečak ga smatra ocem. Sinjor Đuzepe ga zaista voli očinskom ljubavlju i ne može da zamisli da ostatak života provede bez njega.

Zato me je ovlastio da vam prenesem njegovu ponudu.

– Slušam – ponovila sam.

– Sinjor Đuzepe vam nudi brak, sinjorina Marina pređe advokat na ono najvažnije. – To bi bio brak sklopljen i pred matičarom i pred sveštenikom. Ali, brak bi bio formalan u tom smislu što supružnici ne bi bili u obavezi jedno prema drugome u pogledu obavljanja bračnih dužnosti. Znači, živeli biste u istoj kući na velikom imanju sinjom Đuzepea, ali ne biste spavali u istoj sobi, kuća je ogromna, to je pravi dvorac i fizički biste bili potpuno odvojeni. Uslov je takođe da u matičnim knjigama rođenih, pored vašeg imena kao Markove majke, ostane upisano ime sinjora Đuzepea kao njegovog oca.

– Treba li da čujem još nešto? – upitala sam trudeći se da se po mom bledom licu ne primeti koliko sam iznenađena neočekivanom bračnom ponudom.

– Da – potvrdi advokat.

Sinjor Đuzepe sada ima preko pedeset godina a vi svega dvadeset i osam. U svakom slučaju, nadživećete ga. Sinjor Đuzepe nema živih rođaka kojima bi posle svoje smrti ostavio svoju veliku imovinu. On bi odmah prilikom sklapanja braka sačinio testament kojim bi svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu ostavio malom Marku ako on u trenutku smrti sinjora Đuzepea bude punoletan, odnosno vama kao Markovom tutoru i staratelju ako sinjor Đuzepe umre pre Markovog punoletstva. I vaš sin i vi biste na taj način bili doživotno finansijski i materijalno obezbeđeni. Imovina sinjora Đuzepea procenjuje se na oko pedeset miliona evra.

Zastao mi je dah.

– Dajete li mi rok da razmislim? – upitala sam.

– Rok je jedan minut, sinjora – odgovorio mi je advokat.

Minut kasnije pristala sam i onda je sve počelo da se događa vrtoglavom brzinom.

Pozvan je moj advokat, Đuzepe je sačinio testament koji je uredno overen u sudu i čiji sam jedan primerak dobila, venčali smo se nekoliko dana kasnije i uselila sam se u veliku Đuzepeovu palatu na imanju čiji se kraj nije mogao videti ni dvogledom sa prozora kuće.

Marko je najzad bio sa mnom, u to vreme bio je sedmogodišnjak, maratonska suđenja najzad su bila završena, ružna prošlost bila je iza nas.

Uverila sam se da Đuzepe zaista voli Marka pravom očinskom ljubavlju i bila sam presrećna zbog toga.

Sa mužem imam korektan odnos, vezuje nas zajednička ljubav prema našem sinu.

Od opisanih događaja prošlo je gotovo dvadeset godina.

Bližim se pedesetoj, Đuzepe je vitalan sedamdesetogodišnjak. Marko je dvadeset sedmogodišnjak.

Završio je pravni fakultet, položio je stručni ispit i radi kao uspešan advokat a, zahvaljujući Đuzepeovom uticaju, klijenti su mu iz viših društvenih slojeva. Đuzepe i ja smo presrećni i mirno starimo.

Samo neka tako ostane.

Vaši komentari