Pogrešno sam procenila mlađu kćerku

Mina, neću više da vičem! Opominjem te poslednji put da ustaneš iz kreveta i počneš da se spremaš za školu! Ne nameravam više da pravdam tvoje izostanke! – vikala sam na svoju kćerku, jer mi je istu scenu priređivala unazad deset godina.

Nije ni nalik svojoj starijoj sestri Marini, koja je oduvek bila dete za primer. Među njima je razlika samo godinu dana, a ponekad mi se čini da je Mina deceniju mlađa. Njena površnost i bezbrižnost izluđuju me iz dana u dan.

A bila sam presrećna kad sam saznala da ću drugi put postati majka. Radovala sam se što će Marina imati sestru i unapred zamišljala kako njih dve zajedno odrastaju, pohađaju školu, izlaze, poveravaju se jedna drugoj… Nisam sasvim omanula. Ponešto se od toga dešavalo do Marininog polaska u drugi razred, a onda je na red došao Minin upis u osnovnu školu i sve što on povlači za sobom.

Rano ustajanje nije joj išlo od ruke, ali ni od noge, uvek je ustajala na levu. Više joj je odgovarala popodnevna smena, pa smo molili učitelja za razumevanje. Čovek nam je zaista izlazio u susret, ali je zato krajem njenog trećeg razreda rekao da bi bilo lepo da “narednu školsku godinu iskoristimo kao pripremnu,
jer će Minu dočekati predmetni nastavnici, koji možda neće imati razumevanja za njene jutarnje potrebe”.

– Kako to mislite? – upitala sam, spremna i da se posvađam s njim ako treba. – Moje dete se normalno upisalo ovde i sa svojim vršnjacima normalno pohađa nastavu. Nismo tražili ništa posebno od vas, samo da imate razumevanja ako ujutro ponekad zakasni.

– To ponekad, gospođo, u njenom slučaju traje od prvog razreda i svakodnevno se ponavlja. I nije važno da li je smena prepodnevna ili popodnevna.

Najednom sam izgubila moć govora.

Znala sam za prepodnevna kašnjenja, ali ne i za popodnevna. Pomislih da kažem učitelju da teret krivice mora biti i njegov, jer me o svemu nije obavestio na vreme, ali se zaustavih na vreme.

– Ovo sam vam rekao iz najbolje namere. Mini će biti potrebno vreme da se privikne na novi sistem rada, pa sam vam zato skrenuo pažnju na to. Nisam siguran da će joj bilo ko od kolega gledati kroz prste zbog kašnjenja.

– Drugim rečima, plašite se da bi moglo biti problema?

– Govorim vam upravo zato da ne bi bilo problema.

Čovek je u tih nekoliko rečenica elaborirao ponašanje moje mlađe kćerke dajući mi na znanje da on ni prstom neće mrdnuti ako eventualno planiram da dolazim i njega molim za uslugu pravdanja časova kod kolega.

Osećala sam, iako sam se trudila da mislim drugačije, da me je učitelj pozvao u pravi čas. Pošto mi je ovako grubo, a ipak biranim rečima, ukazao na problem, čemu inače nije bio sklon, shvatila sam da treba ponovo da uzmem kormilo u svoje ruke.

U redu, rekoh sebi, spremna da s Minom utanačim novi sistem vrednovanja i kazni.

Ali nije vredelo.

Opominjala sam je, uskraćivala joj džeparac, proveravala je pre odlaska u školu i… ništa nisam postigla. Ničim nije pokazivala da bilo šta u svom ponašanju želi da promeni i do kraja osnovne škole, koju je nekim čudom završila na vreme, nisam bila sigurna treba li da je istučem zato što mi je tokom prethodnih godina kidala nerve ili da joj se zahvalim što je donela svedočanstvo.

– Uostalom – rekao je moj muž – neka je ona nama zdrava i vesela, a školu će završiti pre ili kasnije. Vidiš da je sve ispalo dobro.

– Pošto sam osedela, naravno da je dobro ispalo.

– Ajde, ženo, ne kukaj! Znaš i sama da nije sva mudrost u školi. Treba se snaći i na ulici!

Moj Miroslav je oduvek izgovarao prave reči u pravo vreme, samo što tog puta nisam bila sigurna da li me smiruje i teši ili zaista veruje u ono što govori.

Sve je postalo nerealno

Ipak, kad je Mina odlučila da upiše istu srednju školu koju je Marina pohađala, pomislila sam da je i naše mlađe dete postalo odgovornije. Mina je znala koliko je njena sestra posvećena učenju, pa sam pomislila da je konačno poželela da pođe Marininim stopama. Štaviše, Mininu prvu nedelju srednje škole zapamtila sam po tome što je svih pet jutara prva bila spremna za izlazak iz kuće. Bila sam zaprepašćena i istovremeno oduševljena.

– Jesi li sve obavila? – upitala sam je prvog jutra.

– Namestila sam krevet, umila se, obukla, kao što vidiš, i sad još tvoju mezimicu da sačekam da krene – prkosno mi je odgovorila Mina.

– Dobro znaš da vas podjednako volim, ali tebe sad želim da pohvalim, jer si pravi primer kako devojčica treba da se ponaša.

– Ala si me pohvalila… Preneću novim ortacima u školi za koji dan, možda će mi poverovati.

– Mina, dušo, ne moraš biti ironična. Kad mi daš povod da te pohvalim, učiniću to. Prijatno si me iznenadila i budi sigurna da tvoj trud neće ostati nezapažen.

Prevrnula je očima, ali sam i to shvatila kao korak napred. Samo godinu dana ranije, u takvim situacijama umela je da mi odgovori, da zalupi vratima ispred nosa i da se zavuče u krevet. Mogla sam i da vičem, i da molim, i da pretim, nije me slušala. Ostajala je u krevetu sve dok ja ne odustanem i ne odem iz stana, jer zbog njenog inata i razvlačenja, zamalo i sama nisam počela da kasnim na posao. Zato mi je ta septembarska radna nedelja ostala u lepom sećanju.

Drugog radnog dana nešto je čeprkala po kuhinji kad sam ustala iz kreveta.

– Šta radiš, dušo, ovako rano? – upitala sam je.

– Htela sam da skuvam kafu.

– Nisam znala da je piješ. Sedi, ja ću ti je skuvati.

– Idem da se uljudim dok ne bude gotova.

– Samo napred – rekla sam.

Popila je kafu u dva gutljaja i prokomentarisala da joj se ne sviđa. Ne želeći da pomisli da imam nešto protiv njene nove navike, rekla sam da sam verovatno skuvala slabu kafu, a ona je opet prevrnula očima.

Trećeg dana sedela je našminkana srčući kafu, koju je sama skuvala. Bila sam zgrožena upadljivošću nijansi oko njenih očiju mada sam se trudila da to ne pokažem.

– Mina, smetaće ti toliko šminke na očima, u ovo doba dana.

– To ti misliš.

– Misliće i profesori, kao i svi koji te budu videli na putu do škole.

– Meni se baš ovako dopada.

– U redu – rekla sam pomirljivo iako sam poželela da je odvučem u kupatilo i sperem onaj užas s njenog lica.

Plašila sam se da će je neki od profesora izbaciti s časa, ali kad me do kraja radnog vremena niko nije pozvao, shvatila sam da se škola iz mog vremena i ova današnja poprilično razlikuju.

Četvrtog i petog radnog dana Mina je bila doterana kao za noćni provod, ali spremna na vreme. Htela sam da je pitam zameraju li joj profesori što tako našminkana dolazi na nastavu, ali sam se uzdržala. Pomislih, da je nekome zasmetalo, odustala bi od šminkanja. Čak sam i ja počela da se privikavam, potajno se nadajući da će je želja za preteranim šminkanjem proći i da će se u svemu ugledati na Marinu. Bila su to nerealna očekivanja.

Greška je bila to što sam želela da verujem da se Mina promenila nabolje, pa mi ni na kraj pameti nije bilo da je proveravam. Međutim, kad mi je početkom naredne nedelje Marina poručila da Minin razredni starešina želi da me vidi u školi, ostala sam zatečena.

– Otkud to da me zove preko tebe? Zašto nije rekao Mini da mi to prenese? I zašto želi da me vidi? – bila sam zbunjena i pomalo uplašena.

– Ne znam, to ćeš njega morati da pitaš.

– Kako zna da ste sestre?

– Pobogu, mama, isto se prezivamo, a naši podaci su u dnevniku.

– Da, da, tako je.

Još milion pitanja htela sam da postavim starijoj kćerki, ali nisam, jer sam osećala da mi Marina ne bi odgovorila. Ona je oduvek gledala svoja posla i nije htela da se meša u naš odnos s Minom, jer ga očito nije razumela.

Neprijatno iznenađenje u školi

– Drago mi je, ja sam Minin razredni starešina i doskora sam predavao fiziku vašoj starijoj kćerki. Sedite – rekao je čovek, pokazavši mi fotelju ispred zbornice.

– Šta se dogodilo? Nemojte mi reći da je Mina kasnila u školu, jer sam je svakog jutra ispraćala iz stana.

– Zapravo, ona nije dolazila na nastavu, pa ne znam ni kako izgleda vaše dete.

– Kako ne znate?

– Gospođo, od prvog septembra do danas nijednom je nisam video u školi.

– Ali… bila sam sigurna da redovno dolazi na nastavu. Svakog jutra ustajala je pre mene, spremala se… čak je počela da se šminka, što nisam odobravala… A gde je sad?

– Ne znam i to sam hteo da vas pitam. Na času nije, proverio sam, ni danas nije došla u školu.

– Ništa ne shvatam. Sama je izbirala ovu školu, niko je na to nije prisiljavao…

– Verujem, zato sam vas pozvao da dođete. Smatram da je mnogo važnije pitanje gde ona provodi vreme. Za neopravdane nemojte da brinete. Rešićemo to nekako, ali moramo saznati šta se dešava s vašim detetom.

Profesorov glas na mene je delovao blagotvorno, umirio me je koliko je mogao. Ipak, noge su mi bile kao od olova i ni sama ne znam kako sam izašla iz škole. Kući sam stigla taksijem zatekavši Miroslava kako pije kafu.

– Znaš li šta mi je Mina priredila? – upitala sam ga ne svlačeći mantil.

– Polako… ispričaćeš mi.

– Zamisli, ona nije u školi! I nijednom nije bila, pa njen razredni starešina pojma nema čak ni kako ona izgleda.

– Smiri se… Mora da postoji neko objašnjenje…

– Postoji, naravno! Mi smo krivi! Zapravo, ja više nego ti! Od osnovne škole pokrivam je i molim za razumevanje! – vikala sam.

Nemoćno sam se spustila na stolicu i lice pokrila dlanovima.

Mina je stigla kući oko pola osam.

U to vreme i Marina se vraćala iz škole i da nisam znala ono što jesam, verovatno bih pomislila da je moja divna kćerka došla pravo kući. Pošto sam htela da iz nje izvučem istinu milom ili silom, Miroslav je odlučio da on bude glavni islednik zamolivši me da se ne mešam u njihov razgovor.

– Srećo, moram da popričam s tobom – moj muž je otvorio vrata Minine sobe propustivši je ispred sebe. – Hteo sam da…

Njegov pristup problemima oduvek me je oduševljavao. Miroslavu kao da je urođena smirenost i staloženost, koju sam ja uglavnom glumila. Zbog Mine sam gubila živce, a znala sam da će se uvrediti ako nekontrolisano podviknem, pa je zaista bilo bolje da Miroslav popriča s njom. Za to vreme sedela sam kao na iglama u dnevnoj sobi. Kroz glavu su mi prolazile slike naših devojčica dok su bile male… Marine kako jede sladoled i govori Mini da je musava. Zatim, Mine kako govori da ju je starija sestra udarila, a na Marininom obrazu vidim crveni otisak njenog dlana. Pa onda gomila mojih odevnih predmeta razbacanih svuda, a moje mlađe dete kaže da su je vanzemaljci naterali da isproba sve moje suknje, haljine i cipele. Razbijene tanjire i šolje nikad nisam brojala, a Mina mi je objašnjavala da je to činila pod nekakvom prisilom. Marina je svoje nezgode prijavljivala. Nije ih bilo mnogo, ali me je svaki put zbog njih nazvala na posao i objasnila o čemu je reč. Nisam osuđivala ni jednu ni drugu, ali primećivala sam drastičnu razliku među njima.

– … sve će se rešiti – izgovorio je Miroslav, koji se pojavio preda mnom prenuvši me iz misli.

– Šta će se rešiti i kako? Jesi li saznao gde je bila cele protekle nedelje?

– Ne slušaš me. Uhvatila ju je frka od odlaska u novu sredinu, pa se viđala s društvom iz osnovne. Ni ta deca nisu išla na nastavu.

– Šta to znači? Treba li da mi bude lakše sada kad znam da ni ostali nisu odlazili u školu?

– Nisam to rekao. Kažem da nije jedina koja se nije pojavljivala na časovima. Razumeo sam njen strah, pa sam joj predložio da sutra odem s njom u školu i prihvatila je to. Eto, rešili smo to. Sad možeš da se opustiš.

Do kraja prvog razreda činilo se da je sve u redu. Da, tačno je, nastavila sam da je budim za prepodnevnu smenu, ali se situacija sa izostancima sredila. Pošto je uglavnom dobijala odlične ocene, pomislila sam da sve dolazi na svoje mesto. Činilo mi se da je naše mlađe dete počelo da odrasta i da će postati odgovorna poput Marine.

Nije to bio Minin hir

Tokom naredne godine, kad je na nivou škole doneta odluka da će se nastava održavati samo tokom prepodneva, budila sam je na sve moguće načine. Vikala sam, svlačila jorgan s nje, golicala je, molila i prskala vodom. Na kraju, kad mi se učinilo da ludim, obratila sam se svom šefu s molbom da uzmem odmor.

– Žao mi je, ne može sad – rekao je. – Dogovorili smo velike poslove i potrebni ste nam ovde.

– Sve znam, ali molim vas, moje dete je u velikom problemu, a i ja s njom.

– Recite o čemu je reč, možda mogu da vam pomognem.

– Sumnjam…

– Ipak pokušajte da mi objasnite – insistirao je.

Ispričala sam mu ukratko šta se dešavalo s Minom tokom prethodnih godina, ne zaboravivši da napomenem da je ona inteligentno dete, ali da sam premorena zbog njenog nemara.

– Nisam stručnjak za dečju psihologiju, ali imam prijatelja koji to jeste. Daću vam njegov broj telefona i javite mu se što pre. Sutra ne morate da dođete na posao – rekao je pruživši mi ceduljicu s brojem telefona. – Čovek je maher u svom poslu i mislim da može rešiti vaš problem.

– Čime se bavi taj vaš prijatelj? – upitala sam ga.

– Doktor je… neurolog.

– Ali…

– Zahvalićete mi kasnije – osmehnuo se.

Glas nepoznatog čoveka preko telefona bio je veoma prijatan. Rekla sam mu od koga sam dobila njegov broj i objasnila kakav me problem muči. Postavio mi je nekoliko pitanja i rekao da dovedem dete na pregled.

– Šta mislite, o čemu je reč? – nestrpljivo sam upitala.

– Polako, gospođo, prvo moram da popričam s Minom. Mislim da nema razloga za paniku, samo je dovedite.

Očekivala sam da će se Mina pobuniti kad joj budem predložila odlazak lekaru, ali me je iznenadila pristankom. Još me je pitala hoće li dobiti opravdanje za izostanke s časova. Rekoh joj da ću to ja regulisati, pa mi se čak osmehnula. Narednog jutra, posle uobičajenog teškog buđenja, otišle smo lekaru.

Bila sam u čekaonici dok je ona razgovarala s doktorom. Kad me je pozvao da im se pridružim u ordinaciji, zatekla sam Minu kako opušteno sedi pred njim, a ja sam se sva tresla.

– Opustite se, gospođo, Minu muči narkolepsija… Nije reč o upotrebi narkotika, već o poremećaju sna, koji se može manifestovati i na način koji je vama dobro poznat. Postoje pouzdane i proverene metode lečenja, praktikuju se i kod nas, pa vam ih preporučujem.

– Ne razumem – rekla sam iskreno.

– Vidim da ste zabrinuti i zbunjeni, i razumem vas. Daću vam ove brošure da se o svemu dobro informišete. Molim vas da kontrolišete redovnu upotrebu terapije i da pratite raspored koji će Mina odrediti u skladu sa svojim obavezama u školi.

Tada sam bila sluđenija nego ikad pre.

Narednog dana zamalo da zakasnim na posao, jer sam u autobusu čitala o problemima i primerima narkolepsije prepoznajući u tome Minino ponašanje. Bila sam besna na sebe što mi nikada nije palo na um da je ponašanje mog deteta posledica nekakvog zdravstvenog problema.

Iako sam je štitila, nisam shvatila suštinu. Na neki način prisiljavala sam Minu da se brani iako nije bila kriva za svoj problem. Nažalost, mislila sam da je najvažnije opravdati neopravdane izostanke i naterati je da ne kasni na časove.

I priznala sam sebi da sam zakazala kao roditelj…

Ne znam hoću li uspeti, ali trudiću se da svoje dete zaštitim od svojih preuranjenih zaključaka. Ni pomislila nisam da postoji nešto jače od Minine volje što kontroliše njenu potrebu za snom. Znam da će mi Mina oprostiti, ali ja sebi… Iskreno se nadam da nisam napravila propust koji se ne može nadomestiti…

I nadam se da ću konačno moći da zaspim bez griže savesti da sam rođeno dete optužila za nemar, a zapravo sam ja bila nemarna.