U strasnom zagrljaju s bivšim mužem

Kako je dobar osećaj kad pred proslavu povodom dvadeset i pet godina mature obučeš matursku haljinu i shvatiš da ništa iz nje ne kipi. Komotno sam je navukla na sebe, zadovoljno pred ogledalom otkrila da mi i dalje lepo pristaje, samo što te boje više nisu bile sveže, nekako su od vremena izbledele, a i kroj je bio malo demode. Ali svejedno, haljina je i dalje moja i dobro sam se u njoj osećala.

Posmatrajući svoj odraz u ogledalu, ta haljina kao da je aktivirala uspomene… lepe i one koje to nisu, prve poljupce, velike ljubavi, životne uspone ali i razočaranja…

Razvela sam se pre dvadeset godina. Da, dobro računate, udala sam se ubrzo po završetku srednje škole i kratko sam bila u braku. Moj muž je našao drugu, onu koja je nosila visoke potpetice i miniće, a šminkala se kao filmska zvezda. Ona je noći provodila na žurkama, po restoranima i diskotekama, a ja u pidžami, pospana, pored dečjih krevetića. Znam, nisam joj bila ni do kolena, po kriterijumima mog muža, ali svaka je izabrala svoj put, a ja se ne kajem.

Razvedena s dvoje male dece

Pokušala sam mužu da objasnim da posle dva porođaja u tri godine nisam u stanju da jurcam za decom na visokim potpeticama i da se ne zanosim mišlju da treba da budem našminkana tip-top kad se s mališanima igram u peščaniku. Njegova je ljubavnica obilazila butike visoke mode, a ja prodavnice dečje garderobe. Sve je ukazivalo na to da su nam prioriteti različiti i da je bolje da se razvedemo.

Iako sam u to vreme bila veoma mlada, shvatila sam šta mi je najvažnije u životu: da podižem svoju decu, da se trudim da budu zdrava, srećna i da ih oblikujem u prave i čestite ljude. I moji su roditelji toliko učinili za mene, pa je to model koji sam preslikala.

Priznajem, u početku mi je bilo užasno teško i… bolno.

Ljubiša me je s dvoje male dece ostavio u podstanarskom stanu.

Jedne večeri, kad se momci obično doteruju za izlazak, mom mužu je nešto puklo pred očima. Kao oparen skočio je sa stolice i rekao da više ne može i ne želi da vodi dvostruki život, da mora da nas napusti… uz milion bespotrebnih izgovora.

Jednostavno je otišao drugoj. Te oproštajne večeri za utehu mi je rekao da ne treba da brinem za novac, da će nam on sve obezbediti, samo da mu ne ograničavam slobodu. Nisam baš razumela kako mu to ograničavam slobodu kad je ionako dolazio i odlazio kad je hteo. Možda se saplitao o moja pitanja tipa kada se vraćaš, a i on je znao da ga to pitam samo da bih znala kada da postavim sto za nas dvoje, za ručak ili za večeru. Deca su oduvek dobijala obroke u određeno vreme. Eh, kad se setim… da su čekali oca, moji mališani više bi bili gladni nego siti… Rekoh, bilo mi je teško, ali nisam se predala. Iz petnih žila trudila sam se da moja deca zapamte detinjstvo isključivo po lepom. Nisam dozvolila da zbog nedostatka novca ne odu s drugarima na izlete ili ekskurzije. Bavili su se sportom, ko je kakvim hteo, i podsticala sam ih na to. Kasnije su putovali sami s vršnjacima, nikad im nisam rekla da to ne mogu finansirati. A kako sam od dinara pravila pet i koliko sam noći probdela da bih premostila sve obaveze i poteškoće, o tome ću drugi put.

Za svoju decu borila sam se kao lavica i čitav život podredila sam njima. Ne žalim. Gledam ih sada, kao odrasle ljude… Oboje su u roku završili fakultet, rade u struci. Svoji su ljudi i nikada ne zaboravljaju kako su dotle došli. Često me moja Sanja pita:

– Majko, kako si uspela?

Svaki put mi se na to pitanje otme dubok uzdah.

– Vi ste mi davali snagu, volju i energiju. Samo je moja sestra znala kad mi je bilo teško, kad sam posustajala i kad sam osećala da ne mogu dalje. I uvek me je podizala i vraćala na pravi kolosek – priznala sam svojoj kćerki.

Ne znam da li bih danas imala toliko snage da izdržim sve ono što mi je život nametnuo.

Moj bivši muž glumio je epizodnu ulogu oca. Bio je tu kad ih je trebalo odvesti na skijanje, doduše, uvek su u polasku kasnili bar dva dana. Kad su mu to finansije dopuštale, kupovao im je najskuplje igračke i tek povremeno odvodio je decu svojim roditeljima. Malo je bilo lepih trenutaka posle razvoda. Svaki njegov dolazak narušavao je našu svakodnevicu i moj duševni mir. Ali i na to sam pristajala, gutala sam knedle da deca ne primete, samo da bi tata ostao s njima u kontaktu. Nikada o ocu svoje dece nijednu ružnu reč nisam izgovorila, osim svojoj sestri, priznajem. Čak sam ih podsticala na to da održavaju kontakt s njegovim roditeljima, jer sam smatrala da su svi članovi porodice važni za zdravo odrastanje mojih mališana.

Ruku na srce, zahvalna sam Ljubiši što mi je, takav kakav je, priskočio i što me je tešio kad sam izgubila starijeg brata. Pomogao mi je da se trgnem kad su suze presušile i kad sam mislila da ću se od tuge raspasti. Pred roditeljima sam glumila da sam svesna, trezvena i jaka kao stena, ali čim bih izašla iz njihove kuće… I baš u tim najtežim danima Ljubiša je bio uz mene.

A noći? Besane, duge i teške… Nikad da svane.

Često sam tako, okovana mrakom, maštala o tome da imam nekoga pored sebe, nekoga kome ću nasloniti glavu na rame i spokojno utonuti u san. Poželela sam čoveka s kojim ću popiti prvu jutarnju kafu, s kim ću podeliti dobro i zlo, kome ću poželeti laku noć.

Bilo je momaka, ali i razvedenih ljudi, koji su mi se nabacivali, ali nijednom nisam dozvolila da mi se približi. Plašila sam se da se neće postaviti prema mojoj deci onako kako sam smatrala da treba da bude, pa sam ih, sve do jednog, pristojno odbijala. Svesno sam zatomila svoje potrebe verujući da su deca jedino bogatstvo koje treba čuvati i negovati.

Izlet na Kopaonik

Pre izvesnog vremena deca su izrazila želju da s njima provedem produženi vikend na Kopaoniku. Nismo zajedno skijali još od njihove osnovne škole, sad su oni u prilici da finansiraju zajednički provod. Nisam mogla da ih odbijem.

– Važi, kad krećemo? – oduševljeno sam odgovorila.

– Planirali smo u četvrtak rano, da stignemo i da se smestimo oko podne, pa da se još istog dana spustimo niz stazu – veselo mi je objasnio sin Stefan.

– Ni o čemu ne treba da brineš niti da nosiš bilo šta osim ličnih stvari. Tamo ćemo imati sve – dopunila ga je Sanja.

– Dobro, onda ću se pobrinuti za klopu – ponudila sam se.

– Ni za to ne brini, sve je sređeno za put, a tamo smo sve organizovali – poljubila me je kćerka.

E to je taj momenat kad čovek shvati da nije zalud založio život. Bože, hvala ti na ovakvim anđelima, govorila sam u sebi.

Radovala sam se tom putovanju kao dete, kao oni kad sam ih spremala na ekskurzije.

– Znaš, mama, moram nešto da ti kažem – bojažljivo je počeo Stefan. – I tata je hteo da pođe s nama. Bilo mi je glupo da mu kažem da ne može – oboje su me gledali, kao da su očekivali izliv besa ili da ću se naljutiti i reći da im se u tom slučaju neću pridružiti.

Osetila sam da strepe od moje reakcije, pa mi je i to donekle bilo drago.

– To je u redu, nemam ništa protiv – iskreno sam se nasmejala.

I oboje su odahnuli.

I tako smo se nas četvoro jednog četvrtka uputili na Kopaonik… kao nekad. Samo smo raspored sedenja promenili. Mladost napred, matorci na zadnjem sedištu.

– Ne možete jesti čokoladu u automobilu, ne diraj sedište masnim rukama – čim smo seli, Sanja je počela da se šali na moj račun ponavljajući rečenice, koje sam očito prečesto izgovarala dok su oni bili mali.

U smehu i dobrom raspoloženju proteklo nam je putovanje.

Kad smo stigli, doživela sam iznenađenje. Naime, tamo nas je dočekao moj mlađi brat sa svojom porodicom, kao i sestrić s devojkom. Shvatih na brzinu da će biti gužva oko spavanja. Kako god da smo kombinovali, moj bivši muž i ja morali smo spavati u istoj sobi. I sebe sam zadivila time kako sam reagovala.

– Pa dobro, nećemo sad komplikovati. Neće nam biti prvi put – nasmejala sam se i zaista nisam bila ljuta zbog takvog rasporeda.

Deca su htela da mi učine, da za mene organizuju nešto lepo i nemam pravo da ih razočaram.

Već prvog dana na stazi je bilo divno. Očarao me je Kopaonik, po ko zna koji put, disala sam punim plućima. Posle toliko godina sa svojom decom ponovo sam bila na snegu, na skijama.

– Olga, pogledaj kako su lepa ova naša deca! A tek što su dobra! Oboje liče na mene – zadirkivao me je Ljubiša.

– Da, na sreću, s njima sam bila samo u prolazu – nisam se ljutila na takve opaske, već sam prihvatala šalu.

Povratak sa staze bio je bajkovit. Nisu mi dopustili da nosim svoju opremu, sve troje su hteli da mi ugode. Srce mi se nadimalo ispod rebara, toliko sam bila ponosna majka. Deca su se potrudila da nam pripreme večeru dok sam uživala pijući kafu.

Opijena vazduhom, srećom ili čašom dobrog vina, prva sam poželala da odem na spavanje. Posle nekog vremena osetila sam nežan poljubac na obrazu i učinilo mi se da sam čula:

– Laku noć, draga.

Sanjam, pomislila sam, i okrenula se na drugu stranu.

Novi dan doneo je nove radosti.

I sebe sam iznenadila, jer sam opušteno uživala u svakom trenutku. U stvari, takva sam nekad bila, ali sam taj mehanizam potiskivala zbog preterane brige za decu. Tada, na Kopaoniku, nisam dozvolila ni zrnce brige da mi pomuti lepotu produženog vikenda.

U postelji s bivšim

Dan je počeo mirisom kafe, koju mi je Ljubiša doneo u krevet.

– Bar malo da se iskupim za sva ona jutra kad nisam bio pored tebe – rekao je spustivši poslužavnik na noćni stočić pored kreveta.

– Pusti sad to, bilo pa prošlo – protegnula sam se osećajući zamamni miris omiljenog napitka pomešan s njegovim losionom posle brijanja.

– Ti si baš bio vredan. Doneo si vruće pecivo, skuvao kafu… Da li su deca ustala? – upitah.

– Nisu, svi još spavaju. Hteo sam i ja nešto lepo da učinim za tebe, a ne samo naša deca – osećala sam da je iskren. Otvorio je prozor i jutarnja svežina planinskog vazduha brzo se uvukla u sobu.

Skijali smo celog dana, a za večeru je Ljubiša odnekud doneo pečenje, pa smo svi zajedno sedeli i prepričavali dnevne dogodovštine. Smeh je odzvanjao iz svakog ugla iznajmljenje kuće.

– Deco, hvala vam za ove trenutke radosti – nisam mogla da prikrijem koliko mi je sve, ali zaista sve prijalo.

Te večeri poslednja sam pošla na spavanje.

Ušla sam tiho u sobu pazeći da ne probudim Ljubišu.

– Ne moraš se šunjati, ne spavam – oglasio se iz mraka. – Čekam te.

– A zašto ne spavaš? – pretvarala sam se da pojma nemam, kao da nisam primetila sve one tople poglede koje mi je upućivao, kao da nisam osetila kad me krišom ispod stola dodirivao i vrebao trenutak da me bar u prolazu dodirne.

Kad sam legla u svoj krevet, pitao me je može li mi se pridružiti.

Gutala sam neko vreme, nisam znala šta da mu odgovorim.

Osećala sam da se u meni želja svađa s razumom, da požuda raste, a srce sve jače kuca. Na trenutak osetih slabost i to je bilo dovoljno da pokleknem. Rekoh sebi: nek ide život, jednom se živi. Ovo neka bude šlag na torti savršenog vikenda…

Noć je bila naša i… dugo ću je pamtiti.

Opet mi je ujutro doneo kafu u krevet, ali sad je bio nekako… drugačiji.

Pričao mi je o svom promašenom životu bez nas, o vezama koje ga nisu ispunjavale, o kajanju, koje je toliko puta osetio.

– I trebalo ti je toliko vremena da sve to shvatiš? – duboko sam uzdahnula.

– Olga, možda bismo…

Prekinula sam ga.

– Vidiš, ne mogu reći da mi sve ovo nije prijalo kad jeste. Sve je oko nas divno, i ti si još uvek odličan ljubavnik, ali na tome treba da ostane. Drago mi je što još uvek mogu da probudim strast u tebi, ali ne želim više od toga.

Nisam imala srca da mu kažem da je za mene osećaj posle seksa s bivšim mužem isti onakav kakav sam doživela kad sam posle dvadeset i pet godina obukla matursku haljinu.

Kad smo se vratili kući, jedva sam čekala da sestri sve ispričam.

Slušala me je, smejala se sa mnom i radovala se iskreno mojoj sreći i zadovoljstvu.

Te večeri obe smo se ponašale kao tinejdžerke.

– Joj, ima još nešto – i to sam joj priznala. – Plašim se da sam možda ostala trudna.

Zabrinuta me je pogledala i rekla:

– Pa šta i da jesi? Sve se danas rešava. Ne brini zbog onog što te čeka sutra, uživaj u ovom trenutku.

U tom momentu kao da mi je pao kamen sa srca, toliko sam se dobro osećala. I zaista nisam brinula …

Život ide dalje

Ljubiša je nastavio da me obasipa pažnjom, romantičnim porukama i mejlovima, pozivima na ručkove, večere, kolače. U početku sam pristajala i rado se odazivala, a onda sam se pogledala u ogledalo i zapitala šta to radim.

Prošle su mi kroz glavu sve protekle godine, sav bol koji je on uzrokovao, sve suze koje sam prolila… Neću mu dozvoliti da mi uzme mir. Napatila sam se da bih stekla spokoj i ne smem Ljubiši dozvoliti da mi ga poremeti. U meni je vrilo kao u kazanu. Nisam zaboravila koliko sam ga volela, kako je bio divan na Kopaoniku i posle kad smo se vratili, ali sam se prisetila i svih onih ružnih situacija, koje mi je godinama servirao. Kad sam se dobro sama sa sobom posvađala, shvatila sam da je Ljubiša čovek koji ne može i ne ume da se skrasi pored jedne žene.

Već narednog dana pozvao me je na krempite, moje omiljene kolače. Pristala sam, ali samo da bih ga pogledala u oči i rekla ono što moram.

– Vidim da se trudiš, i to je lepo, ali nemoj više. Bilo nam je lepo na planini, prijala mi je i probuđena strast, topli zagrljaj, tvoja pažnja, sve to, ali ništa od toga više ne želim. Molim te đa shvatiš i prihvatiš da ti i ja više ne postojimo. Bićemo uz svoju decu kad god im zatrebamo, ali neka na tome ostane…

Videla sam da je bio iznenađen. Malo je poćutao, pa je rekao:

– Izvini, možda sam preterao. Ponele su me emocije i želja …

Nastavili smo svako svojim putem.

Brojne obaveze na poslu nisu potisnule moju zebnju da sam zatrudnela. Desetog dana po izostanku ciklusa uhvatila me je panika. Toliko sam bila sluđena da nisam znala da li je pametnije da kupim test u apoteci ili da zakažem ginekološki pregled. I opet, po ko zna koji put, nazvala sam sestru.

– Daj mi pet minuta – kratko mi je rekla i prekinula vezu.

I zaista, za pet minuta zazvonio mi je telefon.

– Sutra u deset sati zakazala sam ti pregled kod moje doktorke. Nemoj da kasniš – javila mi je.

– Ne brini, biću tamo i sat ranije ako treba, samo da se rešim ove bede.

Kako to obično sestre rade, i mene je moja čekala ispred ordinacije da me ohrabri pre pregleda. Nije mi rekla da će doći, pa sam se zbog toga još više ozarila.

Prodisala sam punim plućima kad mi je doktorka rekla da nisam trudna, već da je verovatno reč o blagom disbalansu hormona, što je normalno u mojim godinama, objasnila mi je…

– Ti hormoni doći će mi glave – rekla sam sestri kad smo posle posete ginekološkoj ordinaciji otišle na kafu. – Hormoni su krivi što sam dvaput ostala trudna u kratkom roku, zbog njih sam kapitulirala na Kopaoniku, a sad još i ovo… Koliko sam luda, mogla sam ponovo za njega da se udam.

– E, da si rekla da se ponovo udaješ za njega, prva bih te pljunula i sve bih učinila da te u tome sprečim. Ovako, nemaš čega da se stidiš, opusti se.

Život je lep, pomislih, kad imaš ovakvu sestru pored sebe.

– I nepredvidljiv – dodala je ona, kao da mi je pročitala misli. – Ko zna, možda ćeš uskoro s nekim pod ruku šetati našim kejom. Život je pun iznenađenja, a vidim da si spremna da ih prihvatiš.