Vidoviti Radomir

Spajam rastavljene preko fotografija, isceljujem od negativne enrgije, pomažem kod psihičkih problema, neplodnosti, posla i zdravlja. Ma gde god se nalazili osetićete moju energiju.
Pozivi iz Srbije:
065 3651 913 ili 064 3161 083
Pozivi iz inostranstva:
+381 65 3651 913 ili +381 64 3161 083 Viber / WhatsUp
Jednim pozivom promeni svoju sudbinu i privuci sreću u svoj život!
www.vidovnjak-kartenleger.com

Uspeo sam da se izvučem iz bede i pronađem ženu svog života

Vedrane, Pero! Odmah u moju kancelariju! – zaorio se glas našeg gazde preko spikerfona.

Pogledao sam u svog kolegu i, spustivši na pod težak kofer pun koještarija za prodaju, krenuo za Vedranom. Domunđavali smo se na putu do gazdine kancelarije, svesni činjenice da će nam ili odbiti od mesečne zarade ili će reći da ćemo ovog meseca ostati bez bilo kakvih primanja.

– A, stigli ste. Sedite – obratio nam se gazda smirenijim tonom.

Šta god da je hteo da nam kaže, teže bismo podneli stojeći pa smo obojica seli.

– Kao što znate, ne ide nam baš najsjajnije – počeo je.

– Nikada nam i nije išlo – prokomentarisao je Vedran.

– Ti ćutiš dok ja govorim!

Kao što rekoh, ne ide nam najsjanije i moram da izvršim korenite promene. Rashodi su sve veći, a prihoda gotovo da nema… Zato moram da vas otpustim.

– Ti to ozbiljno? – bio sam zatečen i zaprepašćen.

– Najozbiljnije – odgovorio je gazda gledajući me pravo u oči.

– Ne možeš da nam daš otkaz. Vedran još otplaćuje automobil koji je uzeo na lizing, a kao što znaš, ja sam prošlog meseca platio prvu ratu kredita za stan. Jedva sam prikupio za učešće, pozajmio sam na sto strana, a sad mi ti kažeš da ću ostali bez krova nad glavom i u dugovima. Brate, pokušaj ponovo da izvedeš tu svoju računicu, ova nikome ne ide u prilog.

– Nemam šta da računam. Vas dvojica ste ovde dve godine i istina je da ste za to vreme postigli nekakve rezultate, ali već mesecima stagnirate. Ne zarađujete dovoljno ni da time pokrijem poreze i doprinose – rukama je mlatarao gazda povremeno brišući čelo mokro od znoja.

– Svaka ti čast na objašnjenju! Ti, čoveče, kao da ne pratiš šta se zbiva u ekonomiji naše zemlje. Zar ne vidiš da ljudi trenutno nemaju novca? Kako misliš da im uvalimo bilo šta kad jedva namiruju osnovne potrebe? – Vedran je bio primetno iznerviran.

– Nisam vas pozvao da mi vas dvojica pričate o kreditima i deficitu u privredi, već da bih vam rekao da ukidam vaša radna mesta. Hteo sam da budem čovek, da vas pogledam u oči…

– Baš si ljudina! Nego, kad si već hteo da budeš čovek, pretpostavljam da si nam spremio otpremninu – opet se javio Vedran.

– Situacija je takva da ne mogu ni dinar da vam dam…

Malo je nedostajalo da nasrnem na gazdu, ali me je kolega i prijatelj obuzdao i izveo iz kancelarije. Sat-dva kasnije, posle dve tablete za smirenje i duge šetnje s Vedranom, bio sam miran kao bubica. Čak sam mogao i da pričam o bivšem gazdi, a da mi ne iskoči žila na čelu.

LUD ZBOG OČEVE PARANOJE

Nisam nameravao da robijam zbog budale, samo me je razbesnela vest o otkazu. Kredit mi je visio nad glavom, a šansa da se odmah ubacim na drugi posao bila je ravna nuli. I Vedran i ja bili smo u sličnoj poziciji, iako na pragu četrdesete, još uvek smo živeli s roditeljima. Na njegovu sreću, on se sa ocem i majkom još nekako slagao, pa se umesto kredita za stan odlučio za automobil na lizing. Mene što se tiče, nije bilo izbora. Već mi je dogorelo do nokata kada sam počeo da pozajmljujem na sve strane odlučan da što pre pobegnem od matoraca. Zanimljivo je da sam tu potrebu i ranije osećao, ali tu svoju želju nikada nisam uspeo da sprovedeni u delo.

Nisu moji roditelji mnogo drugačiji od ostalih, ali su naporni do tačke neizdržljivosti.

Dok sam bio klinac, nerviralo me je to što moram da delim sobu sa starijom sestrom. Ne kažem da je njoj to imponovalo, ali nije se bunila koliko ja. Kada se udala u dvadesetoj, pomislio sam da je verovatno znala da će pre mene pobeći od matoraca, pa zato nije dizala galamu oko sobe. Tu moju teoriju pobijao je i pobija njen savršeni brak koji traje već dvadeset pet godina. Pa ipak, i kada sam ostao sam u toj sobi, osećao sam nedostatak slobode i privatnosti.

Nikada nisam bio dobar učenik. Bio sam prosečan, ali nisam pravio probleme. Moji su mogli mirne duše da gledaju kako odrastam u normalnog čoveka.

Od završetka srednje škole stalno sam bio u potrazi za nekakvim poslovima, što u prevodu znači da nikada nisam bio lenština. Trudio sam se da radim, zaradim i, što je najvažnije, da ne provodim mnogo vremena kod kuće s matorcima.

Kao što rekoh, napornije ljude nisam sreo.

Majka je ođuvek bila hipohondrična, a otac je povazda bio akter nekakvih teorija zavere. Njega je, otkad znam za sebe, uvek neko prisluškivao, ispitivao i spremao mu zvrčke.

Tvrdim da je on autor izreka da ”i zidovi imaju uši” i da ”nas neko stalno posmatra”.

Ne znam otkud mu tolika paranoja s obzirom na to da je odrastao u relativno mirnom okruženju i da je svoj radni vek proveo u pekari. Elem, od zvuka telefona dobijao je napade gušenja pa sam bio prinuđen da na fiksnom telefonu zvono podesim na minimum i da ga prebacim u svoju sobu što je, realno gledano, bio najmanji problem. Pošto su “kamere” bile uperene u nas (kako je moj otac tvrdio), roletne su dve decenije bile spuštene i u njihovoj i u mojoj sobi. Ne bih da se blamiram pričom o tome kako je otac legitimisao svaku devojku koju sam doveo na kafu. Činjenica da sam u ovim godinama sam, govori da devojke nisu bile oduševljene tretmanom mog oca. Moja kasnija pravdanja i izvinjenja nisu vredela.

PONUDA U PRAVI ČAS

Zbog svega navedenog ne mogu za sebe reći da sam površan tip jer nisam svojom zaslugom postao momak koga su devojke doživljavale kao čoveka koji namerava da s njima provede samo jednu noć. Naprosto, više nisam mogao, a činjenica je da ni one nisu imale nerava da razmišljaju o paranoji mog oca. Alternativu nisam imao, jer novca nikada nije bilo dovoljno.

Dok bih zaradio neku crkavicu, već je stizalo na naplatu ono što sam ranije pozajmio i uvek sam bio na nuli. S druge strane, do pre dve godine nikada nisam bio u prilici da nađem dobro plaćen posao koji bi mi omogućio da se raskomotim. Svetlo na kraju tunela pojavilo se kada mi je moj stari drug Vedran predložio da dođem u firmu u kojoj je on radio već nekoliko meseci.

– Dođi, brate. Firma je, što se kaže, još u pelenama, pa možeš da računaš na siguricu za neredni period – rekao mi je Vedran prilikom jednog susreta uz pivo.

– Čime se bavi tvoja firma?

– Multi… nešto. Ma, kao da je važno. Dobićeš kofer pun nekakvih andrmolja, naučićeš tekst i ići ćeš od vrata do vrata. Bio bi među prvima u piramidi, a to nosi veliki broj bodova i veću mogućnost širenja mreže. Pogledaj moju zaradu od prošlog meseca – rekao je pružajući mi svoj mobilni telefon.

Jedva prebrojah cifre, ali ostadoh na stolici. Primamljivo mi je sve to delovalo, ali nisam imao ideju na čija bih vrata mogao da pokucam. Svi ljudi koje sam poznavao bili su manje-više moji poverioci. Teško da je njihov dužnik bilo šta mogao da im ponudi, a da me ne izbace kao kofer iz svog stana.

– Zašto si se zamislio? – upitao je Vedran.

– Nemam, brate, kome da ponudim to o čemu pričaš. Svim ljudima kojima bih pokucao na vrata već dugujem pa ne bi bilo zgodno…

– Nemoj da te boli glava u vezi s tim. Sve sam razradio, pa nećeš morati da tražiš kupce. Možeš da mi budeš partner. Prvo ćeš slušati kako ih ja obrađujem, a posle nekog vremena i ti ćeš progovoriti. Zarada je čista. Od svega što prodamo imamo procenat, a ako se dobro pokažeš, za dva meseca dobićeš platu i proviziju od onoga što prodaš. Nije malo, video si i sam.

– Dobro, šta treba da prodajemo? – upitao sam najzad.

– Sve, od igle do lokomotive. Dobićeš kofer pun uzoraka i prospekt o svim proizvodima. Potrebno je da ga naučiš tako da i u pola noći možeš da ga izrecituješ. Naravno, u prilog bi ti išlo da naučiš da budeš ubedljiv u komunikaciji, ali za to treba vremena i prakse. Da javim gazdi da mu sutra dovodim novog saradnika ili ćeš još uzimati poslove deci preko omladinske zadruge?

– Javi gazdi da ima novog člana ekipe – rekao sam.

Toliko je bilo potrebno da uđem u posao zahvaljujući kojem sam ponešto uštedeo i odvažio se da, pre nekoliko meseci, podignem kredit za stan.

RAVNODUŠNOST IZAZVANA SEDATIVIMA

Novac iz šteka nije bio dovoljan. Uza sve što sam imao, pozajmio sam dvostruko više da bih uplatio učešće i uleteo u kredit. Nisam stigao ljudski da uživam maštajući o tome da ću se uskoro preseliti u sopstveni stan koji ću otplaćivati narednih dvadeset godina kad me je gazda najurio iz firme. Ostanak s roditeljima opet mi se učinio kao jedino moguće rešenje. A verujte mi da je to bilo strašnije nego činjenica da ću zbog nevraćenog duga opet morati da se zadužim.

Od sestre nisam mogao ništa da tražim jer mi je, bez obzira na to da li sam radio ili bio nezaposlen, uvek ćuškala poneku kintu pod izgovorom da sam mlađi i da je ona obavezna da se pobrine za moj džeparac. To je imalo smisla do moje dvadesete, ali kako sam sad bio duplo stariji, od blama više nisam smeo da joj se obratim.

Otac je u startu otpao.

On bi najverovatnije posumnjao da sam prešao na stranu neprijatelja pa da izvlačim novac za kupovinu oružja da bih njega proterao iz vlastite imovine. Majka bi mi sigurno pomogla, ali njena penzija plaćala je račune pa je pozajmica bila nezamisliva. Ostalima sam već dugovao i još mi je jedino preostao Vedran koji je bio opterećen lizingom.

Znao je u kakvom sam čabru pa mi je zato, umesto jedne, dao dve tablete za smirenje.

– Brale, moramo ozbiljno da razmislimo o tome kuda ćemo i šta ćemo – rekao mi je kada je bio siguran u to da ne predstavljam opasnost po sebe i okolinu.

– Ne možemo ništa – odgovorio sam ravnodušno.

– Možemo, samo moramo da se koncentrišemo. Ne smeš da izgubiš stan, a ja automobil.

– Ostao sam bez ideja.

– To je zbog lekova, ali čim počne da slabi njihovo dejstvo, počećeš da razmišljaš… Meni leži trgovina, kao i tebi. Ako počnemo da radimo na pijaci ili po buticima, i sam znaš, mala je šansa da ćemo pokriti rate bankama. Šta još umeš da radiš?

– Svašta. Mogu da nosim džakove, šetam kučiće, ukucavam eksere, čekam po redovima… Ne mogu da se setim svega što sam radio.

– Baš ga pretera! Nisam tražio da se setiš svojih bivših, slabo plaćenih poslova. Zanimaju me tvoje veštine i sposobnosti.

– Nemam šta da ti kažem osim onog što si i sam video.

– Znači, da se koncentrišemo na prodavanje magle?

– Ne znam – slegnuo sam ramenima.

– Vidim da sam te uspavao više nego što je trebalo, pa ću te odvesti kući. Odmah ćeš da legneš i da odmaraš dok tvoj brat nešto ne nađe. Jesmo li se dogovorili?

– Legao bih, ali mi se ne ide kući.

– Ništa, onda ćemo kod mene.

POSAO JE ČEKAO NA NAS

Besposličarili smo narednih nedelju dana. Vedranova majka obigravala je oko nas dvojice trudeći se da nam skuva i servira sve što je bilo u njenoj moći.

Njegov otac je bio potpuno neutralan, nije pokušao bilo šta da nam suflira u vezi s traženjem posla.

Video je i sam da nisam u najboljem izdanju, kao i da se Vedran svojski trudi da nam nađe nešto čime ćemo otplaćivati dugove poveriocima. Sedmog dana mog boravka u Vedranovoj sobi, njegov otac je prvi put progovorio u našem prisustvu. Počeo je pričom o nekom svom prijatelju koji je poput nas uzalud tražio posao dok nije shvatio da su mu mogućnosti ispred nosa.

Slušao sam ga pažljivo mada nisam video poentu priče.

Meni ništa nije bilo ”ispređ nosa” i nisam znao odakle da krenem. Jedino sam mogao da se vratim kući i da čekam da mi iz banke jave da je moj stan otišao na doboš.

Posle poduže uvertire Vedranov otac Marko konačno je došao do suštine.

– Nešto sam ramišljao o onoj našoj vikendici ispod Avale. Nije mala, a blizu je izvor lekovite vode. Kuća bi trebalo malo da se upristoji pa da je, eventualno, iznajmljujete gostima koji su željni čistog vazduha…

Nije stigao ni da završi rečenicu kad je Vedran poskočio.

– Tata, ti si genije!

– Ne znam jesam li genije, samo sam ovo predložio – skromno je rekao Marko.

– Nemaš pojma koliko si nam pomogao! – povikao je moj drug zagrlivši oca do faze u kojoj se činilo da mu pucaju kosti.

– Ne znam o čemu je reč, ali prihvatiću svaki predlog koji nam može pomoći – oglasio sam se.

– Batice – Vedran se okrenuo prema meni – tamo treba samo zakucati nekoliko dasaka i okrečiti.

To nam neće biti problem. Malo ćemo našminkati prostor i počećemo da dovodimo turiste… Samo ne znam kako ćemo rešiti hranu.

– Pa tu bih mogla ja da vam pomognem. Jeste da ne umem da spremam ta novokomponovana jela, ali ova tradicionalna, naša, nisu mi problem – bojažljivo se javila Vedranova majka.

– I majka mi je genije! – zaključio je moj drug.

RUKA SPASA

Sve nam je izgledalo lako dok smo pričali, ali kada smo počeli da radimo… Nije bilo u pitanju samo nekoliko dasaka i eksera.

Mnogo toga trebalo je uraditi, kupiti i namestiti. Finansijski nisam mogao da doprinesem, ali sam zato uložio svoje vreme i spretnost.

Napokon, kada sam završio započeto, iskreno sam rekao Vedranu ono što sam mislio.

– Brate, sve i da nađemo petoro ljudi koji će ovde dolazili vikendom, ne možemo da zaradimo dovoljno za otplatu kredita. Biće dobro ako bar ti skrpiš dovoljno da sačuvaš automobil.

– Zašto si depresivan? Nisi valjda mislio da ću se osloniti samo na ovo? Na ovaj biznis gledaj kao na ekstra zaradu koju smo imali kod prethodnog gazde.

– Odlično, ali ako ne platim još jednu ratu, mogu da zaboravim stan…

– Moraš da zaboraviš loše misli. Po svim zakonima fizike, dosad je trebalo nešto da iskrsne. Iskrsla je moja sestra.

Nazvala me je, kao da je videla u kakvom sam haosu, tek da pita gde sam i šta radim. Rekao sam joj da bezuspešno tragam za poslom, da pomažem oko šminkanja Vedranove vikendice i da matorce nisam video duže od dve nedelje. Nije bilo potrebe da joj objašnjavam.

– Moj Sale je dobro razvio posao, pa sad traži nekoga ko bi reklamirao njegove proizvode od vrata do vrata.

Ne znam da li si zainteresovan jer plata nije velika?

– Šta znači to da nije velika?

– Znači da ne može da ponudi više od petsto evra mesečno.

Od čuda sam zanemeo.

– Koliko mu radnika treba? – upitao sam povrativši glas.

– Dvojica, a kasnije…

– Seko, reci Saletu da već od sutra ima dvojicu zaposlenih koji će vući za njegovu firmu kao da je njihova.

– Ko je drugi?

– Moj drugar Vedran.

– Jesi li siguran da će prihvatiti ovaj posao?

– Sto posto. On se rodio da bi ubeđivao ljude u to da kupe stvari koje im nikada neće koristiti. Reci Saletu da će biti zadovoljan.

Vedranu nisam morao dvaput da ponovim. Istog časa hteo je da upozna Saleta, što sam mu do kraja dana omogućio. Kasno uveče, pošto smo završili poslove u vikendici, seli smo u Vedranov automobil i odvezli se do zgrade u kojoj su živeli moj zet i sestra.

Popili smo najslađu kafu i pojeli najbolje kiflice dok smo čekali Saleta. Mislim da mu se ni moja sestra nikada nije obradovala koliko smo nas dvojica te večeri. Izljubili smo ga i izgrlili, pa je rekao:

– Ljudi, u redu je. Nema šlihtanja, videću vas sutra na delu.

SUDBINSKO KUCANJE NA NEPOZNATA VRATA

Ključ sudbine: Uspeo sam da se izvučem iz bede i pronađem ženu svog života

Vedran i ja pokucali smo na vrata koja su odredila moju sudbinu.

Još tokom prve godine rada u Saletovoj firmi preselio sam se u svoj stan za koji uredno, još uvek, otplaćujem rate. Negde u tom periodu Vedran i ja pokucali smo na vrata koja su odredila moju sudbinu.

– Drago mi je, gospodo. Ja sam Marina i ne planiram ništa da kupim – rekla je plavokosa devojka pogledavši Vedrana, pa mene.

Osećao sam trgovački naboj u svom drugu koji je bio spreman da izgovori bujicu reči da bi zainteresovao potencijalnu mušteriju, ali sam ga pretekao.

– Marina, nismo došli da ti uvalimo nešto što ne želiš da kupiš. Sudbina je htela da pokucam na tvoja vrata, da te upoznam i pitam da li bi izašla sa mnom – izgovorio sam u dahu.

Vedran me je munuo laktom u rebra, ali ni trepnuo nisam. U fokusu mi je bila Marina.

– Momci, rizikujete da pozovem policiju. Doduše, ne delujete kao manijaci, ali nikad se ne zna. Najopasniji su upravo takvi poput vas… u skupim odelima – potom je zatvorila vrata.

Na putu do naredne mušterije Vedran me je pitao šta mi se desilo.

Ljubav na prvi pogled – razvukao sam usne u blesav osmeh.

– Sve je moguće kada si ti u pitanju – zaključio je pomirljivo. Narednog dana posle radnog vremena ponovo sam pokucao na ona vrata. Marina se nasmejala.

– Tebi je baš dosadno u životu kad ne prestaješ da me maltretiraš.

– Ako je želja da te vidim maltretiranje, nikada više neću doći. Treba samo da kažeš.

– Šta da kažem?

– Da više ne želiš da me vidiš.

Ućutala je, kratko razmislila i, ne prestajući da se osmehuje, izgovorila:

– Ne mogu to da kažem jer to nije istina.

***

Danas bi svašta moglo da se nazove neistinom.

Na primer, kada bih rekao da nisam zadovoljan poslom, vanrednim prihodom od Vedranove vikendice ili da nisam u vezi s Marinom već godinu dana.

Kada bih rekao da mi emocije nisu uzvraćene, takođe bih lagao. Čekao sam nešto duže da mi se dese prave stvari u životu, ali čekanje se isplatilo.

Vaši komentari