Zatrudnela sam sa muževljevim najboljim drugom


Ovdje može biti vaša reklama
Naslov + Tekst reklame do max 30 reči + link web stranice i/ili kontakt telefon.
Cena: 1 mesec = 15 EUR; 12 meseci = 130 EUR
Info: centaur4@gmail.com


Za mene uspeh nikada nije bio u vezi s karijerom i novcem, verovatno zato što sam odmah po završetku fakulteta pronašla posao u struci. A kako nikada u životu nisam pronašla pravu ljubav, uspeh koji me je pratio u karijeri nije mi bio preterano značajan.

Radim u banci već deset godina. Odgovorna sam, vredna i profesionalna. Osećanja držim duboko u sebi i kada dođem na posao, ostavljam ih pred vratima. Tako sam naučila da treba i nikad nisam dozvoljavala da mi se prepliću posao i privatni život. A onda je u našu banku primljen novi kolega Damir.

VODIO JE GLAVNU REČ

Svideo mi se na prvi pogled. Bio je visok, krupan i imao je plave oči. Oduvek su mi se sviđali muškarci s plavim očima, a njegove su bile najplavlje na svetu! Kad pogledam u njih, kao da gledam u nebo. I ja sam se njemu svidela, oselila sam to. Stariji od mene tri godine, nije bio oženjen i to mi se posebno dopalo jer nisam volela da se uplićem u ljubavne trouglove.

– Dejana, da li bi htela da posle radnog vremena odemo nekud na piće? – upitao me je posle nekoliko nedelja.

Spremno sam dočekala poziv.

– Naravno da bih. U stvari, bilo bi mi pravo zadovoljstvo – prihvatila sam.

Otišli smo u kafić blizu naše banke. On je naručio viski, a ja točeno pivo. Nasmejao se kada je čuo šta pijem.

– Zar jedna elegantna dama pije točeno pivo?

– Naravno. To mi je omiljeno piće otkad sam počela da izlazim – odgovorila sam opušteno.

– To mi je baš zanimljivo. Najviše volim kada su devojke iskrene – zaključio je.

– Iskrenost je jedna od mojih vrlina – osmehnula sam se.

Razgovor je tekao lako. Damir mi je ukratko ispričao svoju životnu priču. Njegov otac ima privatnu firmu u kojoj je Damir godinama radio. Međutim, kada je počela kriza, posla je bilo sve manje a onda je njegov otac morao da stavi katanac na preduzeće. Bankrotirali su a on nije znao šta da radi. Mama je bila domaćica i odjednom su ostali bez ikakvih primanja. Razočaran time, otac se preselio u vikendicu gde nije imao ni vodu ni struju i potpuno se otuđio od ljudi.

Majka je ostala da živi u kući u gradu.

Počela je da šije i da prepravlja garderobu da bi mogli da prežive. Damir je osećao odgovornost i odlučio je da pronađe posao od kojeg bi mogli da žive i on i njegovi roditelji. Zahvaljujući prijateljima, došao je u banku jer je diplomirani ekonomista.

Ja njemu nisam htela da pričam detalje iz svog života. Slušala sam ga pažljivo i videla sam da mu to veoma prija. Voleo je da vodi glavnu rcč, što je meni u potpunosti odgovaralo.

Kada smo popili piće, prošetali smo centrom. Ponudio se da me otprati kući, ali odbila sam to. Pozdravili smo se i otišli svako na svoju stranu.

Te noći dugo nisam mogla da zaspim iako su mi dotad problemi s nesanicom bili potpuno nepoznati. Maštala sam o Darniru. Za tren mi se uvukao pod kožu, što me je istovremeno i iznenadilo i uplašilo, jer nikada pre nešto tako snažno nisam oselila.

POZIV NA PROSLAVU NOVE GODINE

Prolazili su dani na poslu, a meni se činilo da se vreme nekako ubrzalo. Osećala sam to svakom porom svoga tela, osećala sam da mi otkucava biološki sat u sve bržem ritmu. Posmatrala sam žene s decom u prolazu i u meni je rasla sve jača želja da i sama postanem majka, kao i strah da se to nikada neće dogoditi.

S Damirom sam uspostavila prisnu prijateljsku vezu jer sam se plašila nečeg dubljeg. Ne znam ni sama zašto, jer sam prvi put oselila ljubav za kojom sam godinama tragala… Možda sam se, baš zato što sam jc napokon pronašla, uplašila. A uvek se desi ono što se mora desiti…

– Dejana, kuda ćeš za novogodišnje veče? – upitao me je Damir kada smo se vraćali s posla.

– Ništa posebno nisam planirala. Okitiću jelku, nabaviću mnogo piva i slaviću do zore – odgovorila sam.

– Zar sama?! – iznenadio se.

– Zašto ti je to toliko neobično? – uzvratila sam pitanjem i dodala: – Bila bi to peta godina koju tako proslavljam.

– Ima li za to poseban razlog? – videlo se da je znatiželjan.

– I ima i nema – odgovorila sam ne osećajući želju da obrazlažem.

– Onda bi mogla da promeniš tu tradiciju – rekao je odvažno. – Pozivam te na žurku kod svog prijatelja koji mi je pomogao da se zaposlim.

Ne razmišljajući mnogo, pristala sam. Pomislila sam da bi mi promena dobro došla.

On se iskreno obradovao i opet smo otišli na piće, što nam je postalo nekakva rutina otkad smo se upoznali. Pričali smo o proslavi Nove godine i rekao mi je da on obožava praznične dane jer mu je porodica najvažnija. Svidelo mi se to što je rekao, i ja sam slično razmišljala.

DOBAR IZBOR, MATORI!

Približila se novogodišnja noć. Odlučila sam da obučem roze haljinu do kolena, koja je naglašavala moje obline, a na njih sam bila veoma ponosna s obzirom na to da nisam bila baš u cvetu mladosti. Kosu sam skupila u punđu i oko vrata zakačila bisernu ogrlicu, poklon od mame. Tu ogrlicu tata joj je kupio na dan mog rođenja. Izabrala sam diskretnu šminku i parfem, i bila sam spremna. Damir je došao po mene.

– Izgledaš božanstveno – po izrazu njegovog lica videla sam da misli ono što govori.

– Ni ti nisi loš – našalila sam se. – Odelo ti odlično pristaje.

Žurka je bila organizovana u kafiću, čiji je vlasnik Damirov prijatelj Željko.

Predusretljivo nas je dočekao i uputio za naš sto. Primelila sam da me je Željko prostrelio pogledom. Namignuo je Damiru i prošaputao:

– Dobar izbor, matori.

Žurka je bila sjajna, uz muziku lokalnog benda. Igrala sam gotovo cele noći, jer sam zaista uživala. Ova proslava mnogo se razlikovala od mojih samotnih dočeka i bila sam zahvalna Damiru što me je pozvao. Kada je došla ponoć, prvo smo čestitali jedno drugom. Snažno me je zagrlio i… poljubio. Nisam se opirala. Bio je to najlepši poljubac koji sam doživela u svojih trideset pet godina.

Na odlasku iz kafea pozvao me je u svoj stan. Pristala sam.

Stančić je bio zaista udoban, mali, ali namešten s mnogo ukusa. Čim smo ušli, srušio me je na krevet i počeo da mi otkopčava haljinu. Nisam se bunila jer sam o tome maštala otkad sam ga upoznala. Vodili smo ljubav nežno i polako, kao da se celog života poznajemo.

– Da li ovo znači da si sada moja devojka? – upitao je tiho.

– Rekla bih da znači – odgovorila sam zadovoljno.

– Onda me to čini najsrećnijim čovekom na svetu – nežno me je poljubio u vrat.

GUBITAK

Damir me je zaprosio prvog dana proleća, u trenutku kada se priroda budila iz zimskog sna. Proslavili smo venčanje u krugu porodice i najbližih prijatelja. Veselili smo se do ranih jutarnjih sati i još dugo se pričalo o našoj svadhi kao o jednoj od najzabavnijih.

Damir se preselio u moj stan, a njegov smo dali u najam. Novcem od kirije pomagali smo njegovim roditeljima, zbog čega mi je on bio zahvalan. Medeni mesec proveli smo na moru, u Grčkoj.

Čim smo se vratili kući, otišla sam u apoteku da kupim test jer mi je mesečnica kasnila. Kada smo saznali da sam trudna, ne zna se ko je hio srećniji: on ili ja.

Odmah smo počeli da smišljamo imena za bebu, i muška i ženska, kao i da maštamo o tome kako će izgledati, na koga će ličiti i slično…

Ali divno bi bilo kada bi se sve dešavalo onako kako očekujemo i čemu se nadamo. Nažalost, nije uvek tako. Na ultrazvuku sam saznala da je bebino srce prestalo da kuca. Bila sam u četvrtom mesecu trudnoće i morala sam na kiretažu. Kada je sve prošlo, ležala sam kod kuće previjajući se od bolova, a Damir me je tešio:

– Usvojićemo bebu ako treba, samo da te nikada više ne boli toliko.

Plakala sam, ali mi je bilo drago što imam njegovu podršku.

– Nećemo odustati, Damire. Čim se oporavim, ponovo ćemo pokušati – rekla sam odlučno.

I pokušali smo. Bezbroj puta, ali nije nam uspevalo. Nikako nisam mogla da zatrudnim. Oboje smo išli od lekara do lekara na preglede i utvrđeno je da smo oboje zdravi.

– Ne smemo odustati – govorio je nežno, ljubeći me u kosu.

Prošlo je tri godine od spontanog pobačaja, a mi smo bili na početku. Sve teže mi je bilo kada smo vodili ljubav. Nisam se osećala opušteno i lepo kao pre jer sam stalno bila pod pritiskom. Počela sam da izbegavam Damira iako sam osećala da se moj biološki sat gasi… Bližila mi se četrdeseta.

Sve više mi je prijalo da budem na poslu i van kuće jer mi je to koliko-toliko odvlačilo misli od našeg gorućeg problema. Damir je to osetio i pustio me je. I on je radio, a nakon posla odlazili smo svako na svoju stranu. Ja najčešće u duge, besciljne šetnje po keju, a on kod nekih svojih prijatelja. Počeli smo da se udaljavamo, oboje smo to osetili.

Za njegov rođendan izašli smo na večeru.

– Teško mi je, muči me ova naša situacija – rekao je bez ustručavanja.

– I mene, ali ne znam šta možemo da učinimo da se nešto promeni – odgovorila sam.

– Možemo da se opustimo i prihvatimo život onakav kakav nam je dat. Dobili smo jedno drugo. Volimo se. Ne smemo dozvoliti da nam se bilo šta ispreči, a upravo smo to dozvolili.

– Jeste – složila sam se – udaljavamo se.

Dogovorili smo se da prihvatimo sudbinu.

– Pokušaćemo da usvojimo dete – rekao je on, pun entuzijazma.

Ja sam oćutala. Nisam mogla da zamislim da odgajam tuđe dete. S druge strane, silno sam želela svoju bebu i zato sam odlučila da sve prepustim njemu. Rekao je da zna kome će se obratiti povodom usvajanja.

PRISTALA SAM

Od Damirovog rođendana život nam se, bar prividno, vratio u normalu. Provodili smo više vremena zajedno i ponovo smo opušteno vodili ljubav. Ali duboko u sebi bila sam očajna jer sam znala da nećemo imati svoje dete.

A onda se desilo nešto što je naš život potpuno promenilo, nešto, što nisam mogla da sanjam ni u svojim naskrivenijim snovima.

Damir je bio u selu kod svojih, a ja sam posle napornog radnog dana navratila u kafić u koji smo obično zajedno odlazili. Prijala mi je samoća i nikada mi nije smetalo da sedim sama za stolom. Naručila sam točeno pivo i posmatrala prolaznike kroz prozor kafića. Zamislila sam se, pa sam jedva primetila kada je pored mene neko seo. Bio je to Željko, Damirov drug.

– Zašto si sama? – nasmešio mi se.

Trgnula sam se iz misli i zbunjeno sam ga pogledala.

– Uživam u samoći – odgovorila sam i dodala: – Ponekad – jer nisam želela da Željko pomisli da mi je uvek lepo bez Damira.

– Nisam sreo mnogo žena koje vole da budu same.

– Eto, ja sam izuzetak – našalila sam se.

Počastio me je još jednim pivom, pa još jednim i… priznajem da sam se napila. I što sam više bila pod uticajem alkohola, to sam se bolje osećala. Opuštenije. Oslobođena svakodnevnih problema. I Željko je pio pivo, razgovarali smo i dopao mi se njegov pogled na život, kao i njegova jednostavnost.

– Vreme je da pođem kući – pridigla sam se sa stolice.

– Molim te, dopusti mi da te otpratim kući.

Pristala sam iako ne znam zašto. Čak ni Damiru nisam dozvolila da me prati dok nismo postali momak i devojka.

Ključ sudbine: Zatrudnela sam sa muževljevim najboljim drugom

Zatrudnela sam sa muževljevim najboljim drugom

Stigli smo do mog stana, upitao me je da li sme da se popne na kafu. I na to sam pristala. I da vodimo ljubav. I na to sam pristala. Zaista ne znam kako sam to mogla da uradim sebi, Damiru i Željku, ali uradila sam. Željko je bio strastan ljubavnik, doživela sam vrhunac kakav nikada dotad nisam. Kada smo se opustili, pripalio je cigaru i ležerno rekao:

– Mogli bismo ovo da ponovimo s vremena na vreme.

Tek tada sam shvatila da sam prevarila svog muža, čoveka koga neizmerno volim.

– Ni slučajno! Zaboravi da se ovo desilo. Ako kažeš Damiru, pobrinuću se za to da goriš u paklu – bila sam van sebe.

On je ustao, obukao se i rekao:

– Dobro, nemoj da se žestiš. Ako nećeš, nema problema. A što se Damira tiče, ne brini, moja usta su zapečaćena.

Kada je otišao, dugo sam se tuširala u želji da sperem sa sebe to što sam uradila.

SONJA

Razmišljala sam o tome da li ću sa ovom tajnom moći da živim. Treba li da priznam Damiru ili ne? Znala sam: ako mu kažem, sigurno će me napustiti i zato sam odlučila da ćutim. On ništa nije slutio, a Željko je ispunio obećanje, nije nas odao.

Ali onda se desilo još nešto neverovatno: izostala mi je menstruacija! Mislila sam da je u pitanju prehlada ili stres, ali dani su prolazili i ja sam na kraju kupila test za ispitivanje trudnoće. Bio je pozitivan. Nisam mogla da poverujem. Posle toliko čekanja želja mi se ostvarila, ostala sam u drugom stanju. Jedino nisam znala ko je otac mog deteta: Damir ili Željko? To pitanje mučilo me je danima, ali nisam imala kome da se poverim. Čim se Damir vratio iz sela, vodili smo ljubav. A veće pre toga desilo se ono sa Željkom. Kada sam Damiru saopštila novost, bio je presrećan.

– Posle toliko vremena, Dejana, dočekali smo! – oduševljeno je uzviknuo.

– Da, jesmo – snažno sam ga zagrlila i poljubila.

Odlučila sam da ne mislim na to ko je otac, ma koliko to nekome čudno bilo, već da se radujem tome što ću imati bebu. Tako je i bilo.

Posle devet meseci rodila se moja Sonja. Ima plave oči i plavu kosu. Ima najlepši osmeh na svetu. Ima sve što joj je potrebno, ljubav i pažnju. Mamu i tatu. Jedino što ne znam ko joj je tata. Mislim da je to Željko, a nadam se da je Damir. Mnogi bi me možda osudili, ali ja sebe neću. Dobila sam ono što sam najviše želela.

Što vi mislite, da li sam ispravno postupila?

Facebook komentari