Od žene koju sam voleo razdvojio me je njen sponzor

Pričali su, govorili, savetovali da upišem nešto lakše, neku višu školu. Brzo se stiže do diplome i zaposlenja, a to je najvažnije. Fakulteti od osam i više semestara nisu za mene. Nameravao sam da odmah posle mature odem u neku stranu zemlju: Nemačka, Austrija, Australija, zvale su me moje bivše komšije nudeći gostoprimstvo, obećavajući dobar posao. Ali njih sam retko viđao, bili su daleko, dok su ovi drugi bili oko mene i to je na kraju presudilo da ostanem i upišem Višu školu za organizaciju rada u Novom Sadu.

Tri godine i još pet meseci brzo su prošli jer sam bio motivisan verujući da me čim diplomiram, čeka posao, dobra plata, topli obroci, viškovi, regresirani godišnji odmori. Podgrevali su nadu u meni, obećavali kao da sam im zaista potreban, kao da baš mene čekaju ti uticajni ljudi, ondašnji istaknuti društveno-politički radnici.

Fakultet kao nužno zlo

Tada je u mom rodnom mestu bio veliki poljoprivredni kombinat s farmom, mlinom, pekarom i ciglanom, fabrika sokova, pogon “Hemofarma”, a nedaleko behu uljara i šećerana. Motel, hotel, tri-četiri kafane, robna kuća, prodavnice obuće, nameštaja i četiri prodavnice koje su nudile samo piće! Granični prelaz i sve ostalo što svaka varoš ima. Nabrajam, jer već godinama ništa od toga nema! Nestalo, prohujalo s vihorom, vetrovima ljudske pohlepe, neznanja i koristoljublja.

Kada sam diplomirao, upitaše da li sam regulisao vojnu obavezu.

– Nisam.

– E, odsluži to i posle možeš da biraš!

Ponovili su sve sa spomenutog spiska dodajući škole, Dom zdravlja, poštu i carinu. Malo sam otezao dangubeći, nadajući se da neće tako brzo, ali su mi ipak uručili poziv. Još jedna u nizu bezbrižnih i lakih godina, onih koje se ne broje, ne osećaju kao teret. To dolazi kasnije.

Shvatiš da je i ona deo bremena koje nosiš. Po odsluženju, uredno sam se prijavio u vojni odsek. Tu su bili neki od onih koji odlučuju.

– Lepo, baš lepo! – čestitali su mi. – Samo da prođe ova sistematizacija, izvesna rekonstrukcija, pregrupisavanje u hodu, pa ćemo videti nešto za tebe. Odmori se malo od vojničkog života.

Odmoran sam, ne znam zašto mi to predlažu, valjda se to tako kaže. Nisu me pozvali, sam sam se javio. Jednom, drugom, trećem, ne znam koji je bio poslednji u tom nizu. Najzad su me pozvali. Bila su samo dvojica.

Vidiš, u međuvremenu su se stvari promenile. Za to što mi nameravamo s tobom i što ti svakako želiš, potreban je fakultet. Mislim, moglo bi to i ovako, ali znam da ne bi bio zadovoljan. To nije za tebe!

– I šta sada da radim? Da ponovo studiram?

Slegoše ramenima. Posvađao bih se, odbrusio da samo dve osobe od svih koje su na rukovodećim mestima u našoj opštini imaju visoko obrazovanje, ali to su već toliko puta čuli da ih je više uznemirilo moje ćutanje. Poslušao sam, čvrsto uveren da je to poslednji put. Nikada više!

Upisao sam treću godinu na Fakultetu organizacionih nauka i ponovo otpočeo onaj osrednji, ne baš priželjkivani način života studenta iz banatske provincije. Roditelji nisu mogli da prate moje potrebe onako kako su činili pre više od pet godina dok sam bio u Novom Sadu, a ja sam više želeo da budem uspešan u sticanju novih znanja nego što mi je to išlo od ruke.

Statua s knjigom u ruci

Kada sam krajem juna sabrao utiske, usledilo je veliko razočarenje. Većina iz moje generacije završila je kraće ili duže školovanje. Devojke se poudale, svi su zaposleni, planiraju život, stiču, zarađuju, troše i kupuju. Ja bez ičega. Po ko zna koji put razmišljam o septembarskom ispitnom roku i uslovu za narednu godinu. Smešno, već je prošlo četvrt veka, otac i majka slave srebrnu svadbu, sestra kupila automobil i najavila udaju.

Mene ne pitaju za devojke, vide da ih nema. Blagi prezir koji me pogađa budi inat u meni. Želim da se dokažem. Odmah sam otputovao u Beograd gde sam nastavio studije, setio sam se profesora Stojkovića koji nas je lepo savetovao kada, gde i kako da učimo.

– Ako već ne ide, a moralo bi da krene, najbolje je na groblju! Čovek se brzo smiri i shvati smisao života. Posmatrajući nadgrobna obeležja, srećan je što je još uvek živ! I treba da živi!

Odlučan da stvari u svom životu dovedem do stanja u kojem ću biti zadovoljan sobom, s knjigom u torbi koju sam nosio okačenu o desno rame (dobra navika iz vojničkih dana) otišao sam na Novo groblje. Brzo sam pronašao zgodno mesto i zaista je sve krenulo nabolje.

Nema ničega da remeti duševni mir i koncentraciju. Ide, nikada nije išlo tako dobro, kvalitetno i brzo, pet dana.

Šestog sam retkim prolaznicima i posetiocima verovatno ličio na spomenik, statuu s knjigom u ruci. Osetivši zamor mišića, malo bih se promeškoljio, protegnuo i nastavio. Sutradan sam položio bez problema, ručao i došao na svoje mesto da bih nastavio da pripremam sledeći ispit. Kada sam posle sat vremena prvi put podigao glavu s knjige, primetio sam lepu ženu ukoso, s moje desne strane.

Bio sam pomalo skriven krošnjama niskog drveća. Nije mogla da me vidi. Sedela je u uglu, skrivena, povučena, gledajući preda se. Pravi se nevešta i ravnodušna, ali se vidi da ima drugačijih misli i namera, što njen izgled kazuje. U njoj se upadljivo rvu suprotna i nepomirljiva osećanja, teret onoga što nosi u duši i slabost svega što može da izrazi i pokaže pred drugima. Nije tužna mada želi da se to primeti na njoj. Nezadovoljna je i to je baš ono što bi želela da prikrije. Zbog toga je pomalo zbunjena i nesigurna. Nikada pre nisam tako posmatrao neku ženu.

Žudila je za iskrenošću

Ne znam zašto sam sc zainteresovao za nju. Pokušao sam da se vratim čitanju, ali nije išlo. Moje misli i pogledi behu usmereni ka njoj. Tragajući za načinom koji bi mi pomogao da joj se približim tako da to ne bude odviše napadno, ustao sam protežući noge i ruke. Ote mi se uzdah i ona se okrenu prema meni. Odmerivši rastojanje od spomenika na koji je usmerena njena pažnja i klupe na kojoj sam sedeo, ustala je, prišla i upitala da li je slobodno.

– Izvolite – rekoh i ona sede.

Viđam vas već nekoliko dana na toj klupi. Mladi ljudi retko dolaze na ovo mesto. A vi kao da duboko razmišljate o sadržaju knjige.

– Da, spremam ispile.

– Je li? – pogledala me je radoznalo. – I, kako ide?

– Sjajno, danas sam jedan položio.

– Čestitam!

Zahvalio sam se i upitao da li pronalazi mir i spokoj na Novom groblju.

– Ne, ali potreba da dođem prerasta u naviku. Za mir je potrebno mnogo više. Recimo obaveza koju vi imate ili usresređenost misli i osećanja na drugu osobu, živu, a ne na pokojnika koga su ožalili čak i oni koji su ga najviše voleli.

– Vaš muž? usudih se da upitam. Na spomeniku je bio lik mladog čoveka.

– Ne, nemam muža. Pokojnik je bio moj dobar prijatelj. Među nama je bila neka tajna, nedokučiva veza.

Potom je, ne obuzdavajući radoznalost, pitala, ispitivala, podstičući me da kažem što više o sebi. Ja sam iskrena osoba. Ne osećam potrebu da krijem, preuveličavam ili umanjujem. Sve je uistinu baš onako kako pričam. To se ženama, kao što je Jovana s Voždovca, dopada. Opterećena svakodnevnom količinom reći i rečenica koje mora da sasluša, ogromnim količinama neistina, namerno ili nesvesno izgovorenih laži, nevešto sročenih obećanja, pohvala i laskavih komentara, žudi za iskrenošću kojom sam je postepeno osvajao.

Ponuda koja se ne odbija

Zainteresovao sam je. Vidim, nema potrebe da joj se na bilo koji način udvaram. Svesna je svoje privlačnosti, snažno deluje na muškarce. Po načinu na koji sam sklopio knjigu i olakšanju koje se odrazilo na mom licu, Jovana je shvatila da je vreme mog boravka na ovom mestu isteklo. Odmaklo popodne, nisam ručao. ŽZeleo sam da odem.

– Odvešću te do doma, ne brini.

– Moram prvo u stan po žeton i bonove za ručak.

Ustali smo i krenuli koračajući uporedo.

– Dozvoli! – reče i uhvati me pod ruku.

– Mnogo sam sigurnija ovako. Ne mogu baš svakog dana da podnesem muške poglede, njihove uzdahe, izgovorena ili neizgovorena dobacivanja.

Kroza me prođoše talasi ponosa i topline. Nadimao sam se, učini mi se da rastem od dodira njenih dlanova, blizine devojačkog tela i opojnog mirisa.

Uđosmo u neki dobar automobil. Vozila je polako, uživajući. Pred kućom u kojoj sam stanovao zastala je i upitala:

– Da li je moguće da ovo plaćaš?

Soba je bila deo nekadašnje garaže, bez vode, sa česmom u dvorištu.

– Nije to toliko loše, ima i goreg. Ne plaćam, dugujem za dva meseca.

– Koliko?

Rekoh iznos, ona izvuče novčanik iz torbice, otvori ga i pruži mi novac.

– Plati i pokupi svoje stvari. Kod mene su uslovi mnogo bolji i ništa te neće koštati!

Nisam se opirao, to bi je ponizilo.

Živela je u tihoj uličici u koje se skreće iz Ulice vojvoda Stepe. Prizemna kuća s raskošnim dvorištem ispred ulaza i vrtom koji je zaklonjen zidom. Mir, blagodarna tišina, šum lišća i žubor vode iz fontane. Podstiče na učenje, isto kao da sam na onoj klupi među spomenicima Novog groblja. Popili smo kafu, prešli na sok i onda ona reče da me ostavlja samog jer mora da spremi ručak i sobu koja će biti moja, studentska.

Postali smo ljubavnici

Jovana je odlazila svakog prepodneva, ja sam učio, položio ispit i nastavio dalje. Vraćala se po podne, odmarala i svake večeri izlazila je u grad, na piće, večeru s prijateljima ili s nekom od retkih prijateljica. Jednom je pozvala mene.

– Večeras nemam bolji izbor. Zapravo, ovih nedelja, a ne samo ove noći.

Pričala mi je o sebi.

– Znam da su mi potrebni stariji muškarci, stabilni, sigurni u svakom pogledu.

Njih osvajam. Ali to nije način života koji mi donosi sigurnost, naprotiv. Ti nemaš ništa od njihovih osobina i možda nikada nećeš biti takav, ali tebi je dvadeset peta, šesta i možeš lako do trideset i neke. Malo sam starija od tebe, skoro smo vršnjaci, ali ipak ne bih se nikad upuštala u tu zavodljivu lepotu obećanja, neizvesnosti i svega što može ali ne mora da donese takva veza. Da se odmah ugrizem za jezik, nikad ne reci nikad!

Uglavnom sam ćutao klimajući glavom kao da sve razumem.

– Evo, recimo, ti nisi gubitnik! Ta vaša zdrava, seljačka, paorska, banatska krv u kojoj su pomešani ratnici, gorštaci, pobednici, uvek na kraju presudi. Godine koje dolaze biće lude i nemirne. Nemaš šta da izgubiš. Dobićeš sve što budeš želeo baš zato što nisi grabljivica kakva sam ja postala ovde, nadomak bulevara i sumanutih zakona sporednih ulica. Voždovćanka, dama s pedigreom! Ma, samo jedna ulica tvog Bojovića rodila je više talnata, sposobnosti i mogućnosti nego ceo moj Voždovac! Zato mi se dopadaš i želim da ti pomognem. Ti si osoba koja ume da uzvrati. Videla sam kako voliš spomenike. U srcu ćeš isklesati jedan s mojim likom uz najlepše reći zahvalnosti.

Te noći postali smo ljubavnici i sve je bilo čarobno, ali samo do jutra. Navališe oprečna osećanja. Luda zaljubljenost, očaranost i opomena razuma da se ne zanosim jer će biti vrlo bolno. Jesam li spreman da podnesem? Stanovao sam kod nje, održavao kuću i domaćinstvo, ponekad spremao ručak, piće i voćne salate, nešto od kolača koje sam znao da napravim. Za njene poznanike bio sam rođak sa sela koji studira u Beogradu. Ništa neobično, bilo je mnogo takvih u našem najvećem gradu.

Oterao me je od Jovane

Ne bismo se rastali tako naglo i neočekivano samo da sam bio malo mudriji, s više strpljenja. Nisam umeo da čekam i bio sam veoma ljubomoran. Želeo sam više, ali bez spremnosti da rizikujem. Smatrao sam da mi to pripada po nepisanim pravilima koje sam uzdizao do važećih zakona.

To je bilo moje neznanje, greška na kojoj sam učio.

Uz jednog starijeg muškarca, pomalo sedog, u četrdesetim, a bio je zgodan, pun samopouzdanja, novca, veza i planova, Jovana je bila drugačija i bilo je jasno da mu pripada, da je njegova. Pogađalo me je to, ometalo, moram da priznam. Sve dok nisam postao suvišan, nelagoda koje je moj rival morao da se otarasi. Raspitao se, znao je sve o meni i strpljivo dočekao dan da mi priđe i saopšti svoju odluku. Spremao sam poslednji ispit, Jovana nije bila kod kuće.

Pozdravio me je, prišao ormaru, uzeo bocu i čaše, natočio i seo u fotelju naspram mene. Za pojasom, ispod majice, beše zadenut pištolj. Nisam ga ranije primećivao i nisam slutio da poslovi kojima se bavi zahtevaju nošenje oružja.

– Mladiću, mislim da ovde više nisi potreban, a što se mene tiče, nisi ni poželjan. Tvoje vreme je isteklo – počeo je ljubazno, s naglaskom na tome da neće biti takav ukoliko mi bude potrebno dodatno objašnjenje. – Najbolje će biti s malo reči i što brže. Da sponzorišem Jovanu dok ona pomaže tebi, to ne može! Ali kada završiš te svoje škole, javi se svojima, tamo na carini. U tvom mestu uskoro neće biti ničega od onoga što sad postoji ali granični prelaz će ostati. Poćećeš kao zamenik komandira i to neće trajati dugo. Potom u organe uprave! Još ćemo mi sarađivati.

Nisam mu verovao. Ne opirući se, iako nerado, suzdržavajući se da ne ispoljim emocije koje su me obuzele, spakovao sam svoje stvari i otišao kod zemljaka u studentsku sobu. Čekao me je ležaj na dasci između dva ormara, tridesetak centimetara od plafona, izlizani žeton za studentsku menzu, bonovi za ručak i večeru, poznati mirisi i ukus hrane na koju se nikada nisam navikao.

Diplomirao sam s najvišom ocenom.

Zaobilazeći ljude koji su odlučivali o mom poslu i zbog kojih sam otegnuo školovanje, javio sam se upravi carina. Preporuka je stigla pre mene. Posle kratke, dobro plaćene tromesečne obuke počeo sam da radim.

Nisam bio spreman

Opominjao sam sebe da dugujem više od zahvalnosti Jovani i njenom čoveku.

Ima li načina da im to uzvratim ili da im bar pokažem da nisam zaboravio? Posle godinu i po dana opomenuše me da moram da položim još neke ispite zbog sticanja višeg zvanja i napredovanja u službi. Pomisao na učenje beše mi teška, ali šta ću, morao sam. Ponovo onaj ležaj u studenstskoj sobi mog zemljaka i zgodno mesto na voždovačkom groblju. Bilo je mnogo lakše nego pre nekoliko godina. Hodajući alejama, primetio sam Jovanu!

Nisam bio spreman za taj susret. Planirao sam da to učinim na drugi način, pa sam joj prilazio oprezno, krijući se da me ne bi opazila. Stajala je pred spomenikom oko kojeg je bilo svežeg cveća, stajala je dugo i kada sam već pomislio da odem, pomerila se, prekrstila i poljubila je pokojnikovu fotografiju.

Potom je upalila sveću, prekrstila se još jednom i brzim koracima otišla do izlazne kapije. Krenuh za njom. Možda bih je sustigao, teško je bilo odoleti želji da je vidim i pozdravim, ali mi pogled pade na onu fotografiju. Vedro, kao da se baš tog trenutka nasmejao, dočeka me poznato lice čoveka koji me je zamolio da se okanim Jovane i koji mi je pomogao da se domognem dobrog posla. Zbunjen, pomalo potresen, poklonih se njegovim senima.

Odao sam poslednju poštu i otišao. Nije to bio dan za susret s Jovanom. Ostavio sam to za neki drugi put. Ne bih da rizikujem. Nekada zaista nisam imao mnogo toga da izgubim. Sada više nije tako.