Prijateljičina kuma je iz obesti varala svog muža

Pila sam kafu sa Sanjom između dva predavanja kad sam prvi put čula za Vladanu. Sanja je. inače bila moja koleginica s fakulteta, a Vladana njena kuma.

– Kako učenje? – upitala me je. Sanja je starija od mene dve godine, obnovila je dva puta treću godinu, ja jednom, pa smo se u četvrtoj našle zajedno na vežbama i odmah smo se dopale jedna drugoj. Bila je sitna plavuša, vrcava, energična i preduzimljiva. Zaista čoveku nije bilo teško da je zavoli.

– Ne pitaj – rekla sam zaglavljena u neku tešku materiju. – Ne ide, pa stane – našalila sam se na svoj račun. – Kod tebe?

– Mojima će uskoro slava, pa sam u gužvi. Gledam da uzmem knjigu kad mogu, još me na sve to kuma živu izmori…

– Zašto?

– Ovo je poverljivo… Jesam li ti pričala o Vladani?

– Nisi.

Priča o Vladani

– To moraš da čuješ, moja kuma ti je pravi lik…

– Ona ne živi ovde?

– Ne, nas dve smo išle zajedno u srednju školu, zajedno smo krenule na fakultet, samo što se ona udala na prvoj godini i odselila se.

– A zašto te smara, došla ti je u goste?

– Ma ne… Čućeš… Ona je pravo s prve godine fakulteta otišla u bračni život.

Upoznala ie Ivana, zaljubila se. Svašta je tu bilo…

Usred njihove romanse otkrila je da je on oženjen.

– Užas…

– Pa i nije, ispostavilo se kasnije. Kad je shvatio da bi mogao da je izgubi zbog braka koji je odavno bio na aparatima, ostavio je ženu i, da se Vladana ne bi predomislila, uzeo ju je pod ruku i odveo roditeljima.

– Nije imao dece sa ženom? Kako su roditelji to primili? – interesantne životne priče oduvek su me zanimale.

– Nisu imali dece, srećom, pa je to prošlo bezbolno. A njegovi roditelji…

Šta ćeš, njihovo je on dete, znali su valjda šta od njega mogu da očekuju. Osim toga, savremeni su ljudi, pola života proveli su u inostanslvu, pa žive na visokoj nozi.

– Znala je kuma gde će da se uda.

– Rodila im je prvo unuče, prvo, pa muško. Jao, s njom ti je sve drama… Samo tri meseca posle porođaja ponovo je ostala u drugom stanju.

– I nije se oduševila?

– Ma kakvi oduševila, htela je da abortira. I tu su njegovi roditelji uskočili, platili su dadilju, spremačicu, dali gomilu novca… Nije to izbrisalo sve probleme jer je jedan dečak tek učio da hoda, a drugog su mučili grčevi…

– Prođe i to, tako sve majke kažu.

– Prošlo je, sad su dečaci veliki, pa joj je donekle lakše. Ali ne može da se pomiri s tim da ostane domaćica. Bila je veoma ambiciozna kada je upisala fakultet, osim toga, prirodno je inteligentna i zaista ima kapacitet da jednoga dana napravi nešto od svog života…

– A zatvorila se u četiri zida.

– Upravo tako. Voli ona decu i Ivana iznad svega, ali kaže, preko glave joj je kuće, zaprške i prljavog veša.

Čovek uvek nečim bude nezadovoljan

– Pa zašto nešto ne promeni?

– Bi ona, ali mnogo je vezala Ivana i decu za sebe. Jasno ti je: da bi se vratila na fakultet, morala bi da se odvoji od njih i da se vrati tipičnom studentskom životu, a to Ivanu nikako ne odgovara. Nisu mu bliske obaveze oko dece, a i sam je naviknut na hotelski tretman u kući: ona mu iznese ručak a posle sve pospremi.

– I pored dadilje i spremačice?

– Da. Ivan je mnogo zauzet poslom. Imaju oni novca, nije to problem, ali kaže da joj je život monoton, a nije sebe tako zamišljala.

– Nek se Bogu zahvali što u ovim vremenima ima dovoljno novca da joj deca normalno rastu.

– Dovoljno? I previše! Ali ne razume ona to, Ivanovi roditelji odmah su ih zasuli novcem. Njeni žive na selu, pa ni izbliza nije bilo za prenemaganje i luskuziranje… Ali šta ćeš, u ljudskoj je prirodi da čovek uvek nečim bude nezadovoljan.

– Čekaj, zašto kažeš da te smara? Žalopojkama?

– Vidi mene… Zaboravila sam šta sam počela da pričam. Primetićeš da sam pomalo rasejana, pa ako se desi da ti ponovim istu priču, prekini me slobodno. Uglavnom, Ivan više nije mogao da sluša to njeno lamentiranje pa je, da bi je umirio, platio njoj i deci, naravno i dadilji koja je pošla s njima, odmor u Turskoj, u Beleku.

– Da? Vidiš, žalopojke su urodile plodom.

– Misliš da ju je to umirilo? Uh, ne znaš ti Vladanu… Vratila se zaljubljena!

– Šališ se?

– Najozbiljnije, kaže, našla je svog Bali-bega.

– Ko je to?

– Neki lik iz popularne serije o sultanu Sulejmanu. Kaže, Ivan je od nje napravio domaćicu, pa je, gledajući serije, maštala o stvarnom Turčinu i izmaštala ga je… Opet sam se zaboravila. Zaljubila se u dečka koji radi na recepciji!

– I nemoj mi reći da se nešto desilo između njih?

– Razmenili su mejlove, ali ona nije smela da mu da svoj zbog Ivana, pa je dala moj. I sad me smara po deset puta dnevno da otvorim mejl, pročitam poruku, odgovorim, proverim još pet puta, a posle dva minuta opet zove da pita da li se javio…

– Nije ti lako – nasmejala sam se.

– Ma otkud lako…

Dosada čuda čini

Ubrzo je Sanja otišla kući, a ja sam se vratila učenju i život je ušao u uobičajenu kolotečinu. Nisam je pitala o kumi iako sam priču zapamtila jer je bila veoma upečatljiva, zato što inače nisam imala običaj da se bavim tuđim životima.

Prošlo je godinu dana i posle letnje pauze vratili smo se fakultetskim obavezama.

– Tražim novi stan – rekla je Sanja.

– Zašto? – sećala sam se da je prethodnim bila zadovoljna s obzirom na dobru lokaciju u odnosu na zgradu fakulteta, a i na nisku cenu najma.

– Sad mi je taj stan mali, moja kuma se vraća na fakultet.

– Stvarno?

– Ha, već je predala papire. Doći će čim nađem odgovarajući stan.

– Kako je uspela da se dogovori s mužem?

– Pa nije više mogla onako, morali su da se prilagode. Ivan će raditi manje, uletaće povremeno njegovi roditelji, nekako su se organizovali.

– A deca?

– Kaže da joj je najteže njih da ostavi. Ali dobro, šta je tu je. Odlaziće svakog vikenda kući, deca su do tri-četiri po podne i tako u vrtiću, posle će ih preuzeti otac.

– Svaka joj čast! – iskreno sam se divila Vladaninoj volji.

Sanja se nasmejala.

– Nije tu toliko reč o čvrstoj volji koliko dosada čuda čini.

Pričljiva i duhovita

Ubrzo sam, posle svih priča koje sam čula, bila u prilici da upoznam Vladanu.

Činilo se kao da je već poznajem ili sam pak izmaštala njen lik, ali izgledala je baš onako kako sam je zamišljala: crnokosa Sanjina verzija.

Sitna, dinamitna, pričljiva i duhovita. Baš su joj nekako pristajale sve zgode i nezgode koje su joj se dešavale u životu.

– Sanja mi je pričala o tebi – obratila sam joj se. – Znam sve… Nedostaju li ti deca i muž?

– Deca mi užasno nedostaju, neću mnogo da pričam o njima jer ću se rasplakati… A muž… Ma zašto bi mi nedostajao, nekad bih mu platila da odmorim od njega – nasmejala nas je.

– Zašto?

– Tako je to, devojke moje, dok niste u braku, pa vidite samo ono najbolje u partneru… A kad dođete u situaciju da dragi muž na odlasku u toalet ponese novine, tu romantika gubi svaki smisao.

– Kako ti je na fakultetu?

– Kako…? Dođem, obavim ono što moram i trčim kući da učim.

Svaka njena priča bila je duhovita. Mogla sam da razumem kako je navela muža na razvod, ali i zainteresovala tog Turčina. Verovala sam da je simpatija s njim daleka prošlost…

Nedugo posle toga Sanja i ja pile smo kafu s koleginicama sa fakulteta. Jednu od njih interesovalo je naručivanje stvari preko interneta, pa je pitala ima li koja od nas iskustva s tim. Kako sam upravo tih dana otvorila internet karticu, do detalja sam joj objasnila kako to funkcioniše.

Kući sam se uputila istom trasom kao i Sanja.

– Ej – obratila mi se. – Spominjala si to naručivanje preko interneta… Objasni mi kako funkcioniše plaćanje.

Bali-beg

Morala sam da znam šta plaća da bih mogla da joj objasnim, jer je postojala razlika između vezivanja za običnu kreditnu karticu i za internet banku i njihov račun.

– Šta plaćaš?

– Ma drugarica moje kume ima dečka u Turskoj i treba da mu plati avionsku kartu da bi došao ovamo, a on će joj vratiti novac jer je zgodnije da ona plati, pa je, pošto se sama ne razume u to, zamolila nju da joj učini, a ova, da ne bi muž u nešto posumnjao, mene…

Prvo sam joj odgovorila na pitanje, pa se sabrala… Čekaj, čekaj, ko je ovde lud, a ko zbunjen, pomislila sam… Kakva je to priča sa zgodnijim načinom plaćanja ovde nego u Turskoj? I koja je to kumina drugarica s fakulteta, a shvatila sam da nema prisnije odnose s kolegama na godini… Bilo je jasno kao dan da je Vladana nastavila vezu sa svojim Bali-begom, ali da je spremna na sve samo da ga vidi, to nisam mogla da razumem. I pored dobrog muža koji je ispunjavao sve njene hirove, osetila je potrebu za drugim…

Sanja je bila sasvim drugačija… Nisam bila sigurna u to da li je, smušena kakva jeste, zaboravila da mi je ispričala sve o Vladani i Turčinu ili je naprosto štitila kumu.

Posle nekoliko dana upitala sam Sanju da li je otvorila račun.

– Jesam, plaćeno je sve, u redu je – rekla je i prešla na drugu temu.

Nije trebalo da me interesuje ta situacija, ali nisam mogla da budem slepa na toliku količinu ljudske, tačnije, ženske gluposti. Ćutala sam koliko mi je pristojnost nalagala, a onda sam odlučila da otvorim karte prilikom prvog susreta s Vladanom.

– I, devojke, kad dolazi Bali-beg? – upitala sam. One su se zgledale, primetila sam zbunjenost na licu i jedne i druge, pa sam, pre nego što su počele nevešto i glupo da se pravdaju, otvorila i poslednji adut.

– Sve znam – rekla sam. – Jasno mi je da ne postoji nikakav dečko tvoje drugarice… I jasno mi je da si nastavila vezu s tim svojim Bali-begom – pogledala sam u Vladanu.

– Ime mu je Memet – odgovorila je ostavši valjda bez drugog teksta – A kako ti to znaš? Sanja? – mrko je Vladana pogledala kumu.

Ovoj je lice buknulo crvenilom. Znala sam da bih mogla da se naslađujem njihovom svađom, ali nije mi to bio cilj. Zato nisam dozvolila da Sanja počne da joj se pravda.

– Ispričala mi je to u vreme kada se ti i ja nismo poznavale, dok je mislila da će sve ostati tek još jedna tvoja mala ludost…

– A zašto bi moja, kako kažeš, mala ludost, bila vaš problem? Jedna venica iskočila joj je na čelu. Bilo je jasno da se naljutila.

– I nije naš problem. Reći ću ti šta mislim, a ti ćeš svakako uraditi onako kako hoćeš, zar ne? – smireno sam je upitala.

Znala sam da bi vatra u glasu rasplamsala svađu, a to nikako nisam želela.

– Naravno.

– Pošto je jasno da te kuma podržava, pitaću nju da li bi, kada bi te Ivan sutra ostavio, mogla da ti čuva decu ili daje novac za mleko?

– Ne bi, svakako – nastavila sam – Zar ne misliš da je glup tvoj doprinos tome da ta deca danas-sutra izgube sigurnost Ivanovog doma?

– Ipak nisi toliko upućena da bi… – počela je Vladana.

– Da bih mislila? Veruj mi da jesam, i ćuti, s tobom ću tek početi da razgovaram.

Lekcija

Prkosno se ustobočila i bezobrazno me je pogledala u oči.

Nisam se uzrujala, jer sam znala da će do kraja razgovora promeniti stav, ali i mišljenje.

– Zar si, glupa ženo, morala i kartu da mu platiš? – prešla sam na stvar. – I to je sramota, između ostalog… Zar si zaboravila da ti je Ivan dao taj novac? Sto od sto ljudi reklo bi da si budala, a ti vidi šta ćeš.

– Ne znaš šta znači biti zaljubljen… – usudila se Vladana da se oglasi.

– Zato ti znaš. Sama si rekla da je zaljubljenost koju si osećala prema Ivanu prošla kad je nestalo početne romantike. Šta si mislila, da taj Turčin ne ide u tolaet, misliš da ti njegove novine pod rukom ne bi smetale?

– Sad lupetaš, otkud znaš da i on nosi novine u toalet?

– U pravu si, ne znam, ali možda ostavlja podignutu dasku. I to bi ti smetalo? Nema, draga moja, idealnog čoveka na kojem ti ama baš ništa neće zasmetati. A ti, umesto da budeš srećna što imaš Ivana i sve što si dobila u paketu s njim, ponašaš se kao nezrela tinejdžerka.

– Ivan za ovo ne mora da sazna.

– A šta ako sazna? I šta ako te otera samu, bez dece, ili s decom, svejedno? Šta ćeš im ti pružiti u životu? I gde bi, uostalom, s njima, svojim roditeljima na selo? Misliš da bi te jedva dočekali, a i sami teško žive?

– E, sad si otišla u daleku budnoćnost. Ništa se od svega toga nije desilo.

– Ali može… Evo, kad dolazi Bali-beg?

– U petak.

– To je za dva dana. Zamisli da Ivan dođe s decom da te iznenadi, a sve ovo o čemu sam pričala odjednom postane stvarnost.

Ćutala je.

– Jao, devojke, šta ću… – zavapila je posle duže pauze. Valjda je za to vreme razmišljala.

– Priznajem da mi sve to nije palo na pamet. Život mi je monoton, pa sam mislila…

– Da ga upropastiš? Moli se Bogu što živiš tako kako živiš, uhvati se te knjige pa promeni nešto u pravom smeru.

– Ali kako? Šta sad da radim, on je već krenuo?

– Ništa ne brini, mi ćemo ti pomoći – namignula sam joj.

Mehmeta smo nas tri sačekale na aerodromu i svih pet dana, koliko je ostao u našoj zemlji, nismo se razdvajale. Zajedničkim snagama ubedile smo ga da je pogrešno shvatio Vladanine izlive ljubavi i da je ona, zajedno s nama, sve vreme imala na umu iskreno i prijateljsko druženje.

Ništa mu nije bilo jasno. Smejao se i, verujem, proveo je pet prijatnih dana kod nas u gostima. Kada se vratio, prestao je da se javlja VladanL

A ona… Prizvala se pameti. Prvo je zamolila Ivana da bez dece jednog vikenda dođe kod nje, a onda su kao školarci šetali po parku, ljubili se i hranili golubove, pa kad je shvatila da romantika može i da se vrati, prestala je da je traži na drugoj strani.