Zaljubila sam se u 15 godina starijeg poslodavca – udovca

Posle izbavljenja iz ratnog pakla u Prizrenu, u kojem je moj otac poginuo, obećala sam sebi da se nikada više neću naći u bezizlaznoj situaciji i činila sam zaista sve da se to ne desi, međutim…

Ipak sam izgubila treću godinu na Prirodno-matematičkom fakultetu, što je rezultiralo gubitkom mesta u studentskom domu, a moji sasvim skromni prihodi, koje mi je obezbeđivala mama radeći “od jutra do sutra” po pet poslova odjednom i stanujući u iznajmljenom naherenom kućerku u jednom banatskom selu blizu Zrenjanina, nisu mogli da “pokriju” iznajmljivanje stana.

Osim toga, stidela sam se da priznam da sam omanula, pa sam odlučila da mami ništa ne kažem nego da se snađem kako znam i umem. Naravno da nije bilo lako. Jedino što je od posla bilo u ponudi nisam ni mogla ni želela da prihvatim pošto sam preterano povučena da bih radila kao konobarica u kafiću i preostalo mi je da prelistavam oglase u potrazi za preživljavanjem.

Na moju veliku sreću, Ljubica, koleginica s fakulteta, pozvala me je da dva meseca provedem s njom u stanu dok se njeni roditelji ne vrate s Divčibara, gde imaju vikendicu, pa sam to sa zahvalnošću prihvatila, odlučna da u naredna dva meseca obezbedim sebi siguran izvor prihoda.

U februaru sam obišla “milion” adresa iz oglasa, ali uglavnom sam se susretala s prevarantima ili opasnim likovima od kojih se može očekivati sve, pa i trgovina belim robljem, i zato sam, oprezna i nepoverljiva, odbila najprimamljiviju ponudu da čuvam decu “nemačkog biznismena i da njega i njegovu ženu pratim na putovanjima”.

U međuvremenu sam pospremala stanove dobrostojećih Beograđanki, peglala sam “na sat”, ali od te zarade mogla sam da preturam dan za danom da bar Ljubici ne budem na teretu. Naučila sam da budem skromna i, ako se u luksuz računa poneka čokoladica, eto.

Spasonosni oglas

Sredinom marta već je počela da me hvata panika jer nisam znala kuda ću kada se Ljubičini roditelji vrate.

Slučajno sam naletela na oglas u kojem “udovac traži pouzdanu devojku za čuvanje dvaju devojčica osnovnoškolskog uzrasta” i, pošto je uz, kako je u tekstu naglasio, “pristojnu platu” nudio i smeštaj, odlučila sam da pokušam.

Dogovorivši se prethodno telefonom s potencijalnim poslodavcem gospodinom Bogdanovićem, nekoliko dana kasnije obukla sam ispod tankog kaputa najpristojniju, zapravo jedinu haljinu koju sam imala, vezala kosu u rep i tako “doterana” pozvonila pred kapijom velike, golim krošnjama drvoreda zaklonjene kuće na Senjaku.

Imala sam tremu jer je od ovog razgovora zavisilo mnogo toga – ukoliko čovek iz oglasa proceni da odgovaram, značiće to da ću mamu poštedeti brige i nesanice, do čega mi je bilo veoma stalo, a osim toga, moći ću da učim noću pa ću se potruditi da nadoknadim propušteno.

– Da? – odjeknuo je duboki glas iz interfona i, pošto sam se predstavila, kapija se nečujno otvorila. Radoznalo sam osmotrila lepo uređeni vrt pod prvim zracima prolećnog sunca i učinio mi se kao raj na zemlji. “Leti je ovde sigurno prekrasno”, pomislila sam dok sam se pognute glave približavala stepeništu i širom otvorenim vratima koja je zakrčila gromada od čoveka.

– Dobar dan, Božana. Možete mi se obraćati imenom, ja sam Uglješa. Izvolite, uđite – obratio mi se ljubazno, ali bez osmeha.

U prostranoj, svetloj i lepo uređenoj dnevnoj sobi igrale su se dve plavokose devojčice. Starija, koja se predstavila kao Anđelka, a imala je jedanaest godina i bila gotovo moje visine, odmah je prešla u napad:

– Zašto si nenašminkana? Kakva ti je to haljina, nimalo nisi fensi! Ali popravićemo to, nisi mnogo viša od mene pa ću ti pozajmiti nešto svoje garderobe i, da znaš, našminkaću te.

– I ja ću – uskočila je osmogodišnja Nina koja očito nije želela da zaostaje za svojom prodornom sestrom. – Imam senke i ruž za moju barbiku, videćeš kako ću te lepo namazati.

Nije mi preostalo drugo nego da im se prepustim. Gospodin Bogdanović je nekud nestao, a ja sam celo popodne provela s klinkama kojima sam se očito dopala jer sam posle “tretmana lepote” uspela da ih privolim da se manu garderobe i šminke, pa smo crtale, pevale, igrale “ne ljuti se čoveče”, kao i video-igrice kojima nisam bila vična i uživale su što su bolje od mene.

Vreme mi je u trenu prošlo i, kada se njihov otac vratio, shvatila sam da se odavno smračilo i da treba da pođem kući, u Ljubičin stan.

Doduše, nisam znala da li sam dobila posao jer gospodin Bogdanović nijednim gestom nije pokazao da sam “prošla probu”, a osim toga, jedva da je progovorio sa mnom nekoliko reči i zato sam neodlučno stajala u predvorju ne znajući šta da činim.

Verovatno sam mu bila silno smešna. Doneo je moj kaput, pomogao mi da ga obučem, a onda je rekao:

– Vaše stvari možemo odmah da donesemo, a ako vam to više odgovara, doći ću po vas sutra u osam ujutro.

– Bolje sutra – promucala sam pocrvenevši, i požurila da izađem.

– Božana, odvešću vas da bih znao gde sutra da dođem po vas.

Prvo sam se zbunila jer ni pomislila nisam na to da treba da mu dam adresu svoje prijateljice, a onda sam, valjda u želji da se odbranim pred sobom, počela da razmišljam o njemu. Baš me je iznervirao. Kakav je to čovek koji prepušta brigu o svojim kćerkama nekome koga vidi prvi put u životu i s kim nije čak ni porazgovarao?! Mogla je tako da mu dođe na vrata narkomanka ili prostitutka, pa bi i nju primio u svoju kuću. Poželela sam da mu sve saspem u lice, ali sam se uzdržala jer mi je u tom trenutku najvažnije bilo to što sam bar privremeno rešila sopstveni problem.

Prvo pijanstvo

Ljubica se radovala što sam pronašla posao pa je, videvši da sam smrknuta, pokušala da me oraspoloži.

– Hajde, organizovaćemo piđžama-parti! Pozvaćemo Natašu i Danu pa ćemo se dobro izludirati.

Naravno da mi je prijalo druženje s devojkama čiji se životni problemi svode na to šta će obući i kuda će u provod, “otkačila” sam se i prvi put u životu probala alkohol. Znam samo to da sam se ubrzo obeznanila od dve čašice konjaka i tako sam čvrsto zaspala da Ljubica nije mogla da me probudi narednog jutra. Skočila sam kao oparena tek kada mi je dreknula na uho:

– Čovek već dva minuta uporno zvoni pred vratima! Da li da mu otvorim?

Nije bilo mnogo posla da spakujem svoju odeću i lične sitnice u dve torbe, a onda sam, kao bez duše, otrčala do parkinga ispred zgrade gde me je poslodavac čekao. Bio je sasvim miran, ničim nije pokazao da mu nije pravo što kasnim.

Ni reč nismo progovorili do njegove kuće, što mi je sasvim odgovaralo jer sam bila mamurna. Pa, nikakvo čudo, jer to je bilo moje prvo “pijano” jutro. Uneo je moje torbe u udobnu sobu na spratu pored dečje, a Anđelka i Nina, kao da se poznajemo sto godina, bacile su mi se u zagrljaj.

– Danas ne moramo u školu, je li, tata? – požurila je Anđelka da “razjasni situaciju”.

– Naravno, petak je, organizujte sebi dan kako želite. Videćemo se večeras – požurio je moj poslodavac prema stepeništu, a onda se, kao da se nečeg prisetio, vratio. – Božana, nisam vas upoznao s Dragicom. Ona brine o hrani, kuva i održava kuću. Kad nisam tu, za sve što vam zatreba obratite se njoj. I, da! Evo vam nešto novca jer te dve đavolice posežu za svim što vide – tutnuo mi je u ruku smotak novčanica koje sam zbunjeno gurnula u džep.

Dragica je bila duša od žene. Veoma me je podsećala na mamu, pa smo se lako zbližile. Dok su se devojčice igrale barbikama, uz kafu mi je razjasnila mnoge nepoznate detalje u vezi s tajanstvenim gospodinom Bogdanovićem.

– On je veoma dobar i drag čovek. Sigurno te je iznenadilo to što te je odmah primio i verovatno misliš da se nije raspitao o tebi. Možeš mi verovati na reč da te je podrobno proverio, kao što je i mene pre dve godine kada se vratio u Beograd. Znaš, on je, pre nego što mu je poginula žena, radio pri našoj ambasadi u Londonu, a njegov posao je u nekakvoj vezi sa špijunažom. U Ministarstvu spoljnih poslova veoma ga cene i ko zna dokle bi dogurao da Jelena, njegova pokojna žena, zbog njegovih čestih odsustvovanja nije počela da pije, pa je pijana sela za volan i poginula. Niko ne zna da li je to namerno učinila i to našeg poslodavca uništava. Već dve godine krivi sebe za njenu smrt. Zato se nikada ne smeje.

Priznajem da mi je posle tog razgovora laknulo. Znači, gospodin Bogdanović nije neodgovoran, kao što sam u prvi mah pomislila, i sigurno nema ništa protiv mene, namrgođen je iz drugih razloga. A onda me je zaintrigiralo kako me je to “proverio”. Kod koga se raspitivao kada je znao samo moje ime i prezime, odakle sam i šta studiram, što sam mu rekla u prvom telefonskom razgovoru. Na to pitanje nikada nisam dobila odgovor jer ga nikada nisam postavila.

Poseta mami

Tog popodneva otišla sam sa Anđelkom i Ninom u zoološki vrt, a zatim u poslastičarnicu na kolače. Kada je trebalo da platim, razmotala sam svežanj novčanica zapanjeno shvativši da toliko novca nikada nisam imala u džepu. Prvog dana “službovanja” povereno mi je “za trošak” više od petnaest hiljada dinara! Pažljivo sam složila novac i, čim smo se vratile kući, ostavila sam ga na stolu gospodina Bogdanovića u njegovoj radnoj sobi.

Od tada sam se, isključivo za silne svote, obraćala Dragici. Devojčice su bile baš dobra deca, pratila sam ih u školu i dočekivala na povratku, što znači da sam celo prepodne imala na raspolaganju za učenje.

Prionula sam na knjige i prvi ispit položila sam već posle mesec dana.

Gospodina Bogdanovića viđala sam retko, i dalje je bio ljubazno uzdržan, što mi je sasvim odgovaralo. Platom sam bila prezadovoljna, a kako sam imala obezbeđen stan i hranu, jedva da sam načela tu “pristojnu svotu”.

O uskršnjim praznicima Bogdanovići su otišli na Zlatibor a ja u Banat, da obiđem mamu. I, naravno, ništa joj nisam rekla o svom poslovnom angažmanu jer sam znala da će me zasuti pitanjima, a plašila sam se njene reakcije. Pa ipak, imala sam čime i da se pohvalim, jer sam položila najteži ispit na trećoj godini, što je mamu umirilo, a kada je pokušala da mi ubaci novac u tašnu, ponovo sam je, ne trepćući, slagala:

Mama, ne treba mi, dobila sam pristojnu stipendiju, pa ću sada ja tebi pomoći – izvadila sam celu platu i spustila je na sto.

Razrogačila je oči.

Sigurno si ovo pošteno dobila?

A kako drugačije?

Za tren me je sumnjičavo pogledala, a onda se po njenom licu razlio širok osmeh.

Znala sam da mogu da računam na tebe.

Razgovor u kabinetu

Tog leta, početkom avgusta, gospodin Bogdanović odveo je svoje kćerke u Maroko na odmor, a ja sam vredno učila i s Dragicom provodila poneko popodne u bašti, u senci platana. Spremila sam preostala tri ispita u nameri da četvrtu godinu upišem bez ijednog prenetog. Dvaput sam obišla mamu i oba puta ostavila sam joj nešto novca jer zaista nisam imala na šta da ga potrošim, a primetila sam koliko je u međuvremenu ostarila i kakve su joj ruke… grube i natečene od teškog rada, a po zanimanju je bila učiteljica u mom rodnom Prizrenu. Ma, lažem, mogla sam da obnovim garderobu, ali kažnjavala sam sebe upravo uzdržavanjem od bilo kakve kupovine. Ako sam bila dovoljno glupa da izgubim godinu, to svakako treba da osetim!

Po povratku Bogdanovića s letovanja imala sam mnogo posla oko devojčica koje su se spremale za školu.

Njihovog oca gotovo da nisam viđala jer je mnogo radio i putovao, ali je zato u oktobru zaključio da sam veoma posvećena dcci i da treba da mi povisi platu. Bilo mi je drago što ipak primećuje moj trud, jer sam mislila da ne obraća pažnju na odnos između devojčica i mene, a istovremeno mi je bilo i neprijatno, jer je to bio iznos koji zasigurno, kao svršeni informatičar, ni u jednoj firmi neću dobiti.

Jedne večeri pozvao me je u svoju radnu sobu. Unervozila sam se jer nisam znala šta je povod, šta ako je dobio premeštaj u inostranstvo? Ili možda na nešto želi da mi skrene pažnju? Drhtavim prstima pokucala sam na vrata.

Uđite, Božana, sedite – rukom je pokazao udobnu kožnu fotelju naspram radnog stola. Bila sam kao na iglama, video je to, pa je požurio da me umiri:

– Želim da vam se zahvalim što tako predano brinete o Anđelki i Nini. Obe su vas baš zavolele. I… hteo sam da vam čestitam, čuo sam da ste očistili treću godinu. Dakle, ne samo da ispunjavate sve svoje obaveze ovde, već ne zanemarujete ni fakultet, a to je za svaku pohvalu. Samo sam to hteo da vam kažem – škrto se osmehnuo, a pošto je to bio prvi osmeh koji sam na njegovom licu videla u tih pola godine, ozarila sam se.

Novogodišnje i božične praznike provela sam s decom i Dragicom jer je domaćin opet otputovao nekud poslom. Pomislila sam da sigurno ima prijateljicu s kojom se viđa i, mada to mene nije trebalo da se tiče, osetila sam lagani ubod u srce. I brzo sam se oslobodila takvih misli jer sam znala da to ničemu ne vodi. Pa on me, zapravo, nikada nije pogledao! A i kako bi kad sam tako neugledna, a on je sigurno okružen lepim, negovanim i zanimljivim ženama…

Uskršnji praznici

Neosetno je prošla čitava godina mog boravka u kući porodice Bogdanović. Krajem aprila poslodavac mi je rekao da će devojčice, kao i obično, uskršnji školski raspust provesti na Zlaliboru i da se sve tri pripremimo za put.

– Pošto ne mogu da pođem s vama, uplatio sam vam pansion u “Palisadu” a kada vam se pridružim za pet dana, preći ćemo u našu kuću iznad tog hotela.

Božana, ovoga puta nemojte da budete štedljivi kakvi ste inače, želim da kupite sebi nešto odeće, a da bih bio siguran da ćete to učiniti, idemo zajedno u tržni centar.

Uostalom, Anđelka spominje neke patike koje joj se sviđaju, a Nini treba nova jakna, ona baš brzo raste.

Kako njegov ton nije trpeo pogovor, otišli smo u tržni centar i, umesto da mi dopusti da platim trenerku, duks, jaknu i patike koje sam izabrala, diskretno je izmirio “zajednički devojački račun”. Klinke su se radovale novim “krpicama” jer su “usput” pronašle “prelepu majičicu”, istu takvu suknjicu, “baš zgodne pantalone”…

Ponovo sam videla da osmeh, ovoga puta širi, titra na Uglješinim usnama. Preda mnom je stajao visok, lep čovek blizu četrdesete, osmeh je omekšao tvrde obrise njegovog lica, a oči, koje sam dotad doživljavala kao sasvim hladne, opekle su me kao plamen.

Odmerio me je od glave do pete u novoj trenerci zaključivši:

– Pa, naša Božana je zgodna! Ali kako da to primetimo kada uvek na sebi ima široke pantalone i majice?

– Jeste, tata, da vidiš kako lepo izgleda u mom roze kompletu. A još kada je našminkam… – ushićeno je dodala Anđelka, što Nina nije otrpela pa je uskočila:

– Lepša je kada je ja doteram!

Potom smo svi prasnuli u smeh praćeni začuđenim prodavačicinim pogledom.

Te večeri Uglješa nam se pridružio u dnevnoj sobi, čak je s nama igrao “igru pamćenja”. Nekoliko puta uhvatila sam njegov pogled od kojeg mi je bilo vrućina, ali mi to nije smetalo. Naprotiv, prijalo mi je njegovo prisustvo.

Dva dana kasnije otputovale smo na Zlatibor. Iako sam se trudila da zabavim devojčice, bila sam nekako odsutna i potištena iz nepoznatih razloga. Ipak, prvo bujno zelenilo pomoglo mi je da se opustim i da zaista uživam u šetnjama i igri loptom. Međutim, tih pet dana oteglo se kao “gladna godina”. Kada se Uglješin džip konačno zaustavio pred hotelom, morala sam rukama da pritisnem srce da mi ne bi iskočilo iz grudi. “Bože, zaljubila sam se”, sinulo mi je u trenutku kada je učinio nešto sasvim neočekivano – spustio je poljubac na moje čelo. Nisam smela da ga pogledam, jer sam se plašila da će u mojim očima pročitati ono čega sam postala svesna koji sekund ranije. S Ninom u rukama, nasmešen i razbarušen, pošao je uza stepenice požurujući nas:

– Hajde, devojke, pakujte se, već sam podložio vatru u kaminu, ne želim da se moje lepotice smrznu, a noći su ovde hladne.

Zajapurena, brzo sam ubacivala naše stvari u torbe i već petnaestak minuta kasnije zaustavili smo se ispred trosobne kuće okružene borovima. Vatra u kaminu veselo je pucketala, a trpezarijski sto bio je carski postavljen.

– Naručio sam da nam donesu hranu iz hotela, ne izlazi mi se nikud na večeru – odgovorio je primetivši da sam iznenađeno podigla obrve.

Konačno – ljubav

Večerali smo uz svetlost sveća, a umorne devojčice pozaspale su gde su se zatekle – jedna u fotelji pred televizorom, druga na trosedu. Uglješa je čitao dnevne novine i, kako je bio zadubljen u “omiljeno štivo”, mogla sam na miru da posmatram njegov profil. Ni o čemu nisam mislila, ali sam zato primećivala svaku promenu na njegovom licu – trzaj obrvom naviše ili stiskanje usana. Naglo se okrenuo da dosegne cigarete sa stočića, pa me je uhvatio u “nepodopštini” zato što nisam uspela da skrenem pogled.

– Šta je, Božana, sanjaš budna? – odmah sam registrovala da mi se prvi put obratio na “ti”.

– Ma ne, nešto sam se zamislila. Mamu dugo nisam videla pa sam je se uželela – izgovorila sam prvo što mi je palo na pamet.

– To ne bi smelo da bude problem. Kad god poželiš, odvešću te da je obiđeš. Imaš li brata ili sestru?

– Nemam, jedinica sam.

– Kao i ja… Uvek sam želeo brata, ali ostao sam sam. Zato nisam dopustio da Anđelka nema nikoga. Nadao sam se da će imati i brata, ali… – oči su mu se odjednom napunile suzama, ustao je i otišao u kupatilo.

Smetena iznenadnim poveravanjem, da bih zaposlila bar ruke kad već mozak ne mogu da usmerim na nešto drugo, prenela sam prvo Ninu u sobu. Začas sam je svukla obukavši joj pidžamicu i, u trenutku kada sam je bunovnu poljubila za laku noć, UgljeŠa je uneo Anđelku. U polumraku sobe, u koju je dopirala svetlost iz hodnika, primakla sam se Anđelkinom krevetu i, kleknuvši na pod, počela sam da joj skidam čarape, a UgljeŠa ju je za to vreme oslobađao duksa.

Dok sam joj oblačila donji deo pidžame, on joj je navlačio gornji i baš na Anđelkinom stomaku nežno je položio ruku preko moje.

“Smrzla” sam se. Ne usuđujući se da se pomerim, refleksno sam podigla glavu i pogledi su nam se sreli.

Spustio se na kolena ne ispuštajući moju ruku, a onda me je drugom pomilovao po licu.

Gotovo sam se onesvestila kada je ovlaš prislonio usne na moje verovatno ispitujući moju reakciju, a reagovala sam instinktivno – obavila sam mu ruke oko vrata zagnjurivši glavu u njegove grudi.

Stisnuo me je čvrsto, potrajalo je to čitavu večnost, a onda me je odneo u svoju spavaću sobu…

Prošla je čitava decenija od moje najlepše zlatiborske noći. U međuvremenu sam završila fakultet, zaposlila sam se i rodila blizance Nemanju i Uroša. Neka bar Anđelka i Nina odrastaju u velikoj porodici kada smo već UgljeŠa i ja odrastali sami.