Udala sam se za lečenog narkomana

Pero i ja drugovi smo od prve godine fakulteta. Tog dana, kojim ću početi svoju ispovest i koji se ispostavio sudbinskim po ostatak mog života, već smo bili apsolventi, na pragu lekarske diplome.

– Hoćemo u baštu na kafu? – upitao je, a već smo se tamo uputili. – Naravno – rekla sam i skripte s predavanje ugurala u torbu da bar na sat vremena, koliko smo u proseku sedeli uz kafu, odmorim mozak od svakodnevnih fakultetskih obaveza.

Uputili smo se od Savskog venca prema tašmajdanskom parku kada sam čula da neko doziva mog druga po imenu. Kada smo se okrenuli, ugledali smo crnokosog momka s naočarama kako žuri prema nama.

Nije mi delovao poznato.

– Pero, druže, zar me ne prepoznaješ? – upitao je nepoznati srdačno grleći Peru, koji je delovao zbunjeno. Bilo je očigledno da ga ne prepoznaje. Onda je nepoznati skinuo naočare.

– Davore, ti si?! – konačno ga je prepoznao. – Izgledaš potpuno drugačije! Kada sam te video poslednji put, imao si dugu kosu.

– To mi trip iz one loše faze, znaš… – rekao je ovaj veselo. Podsećanje na lošu fazu nije ga omelo.

Podnela bih mu zuhtev za kredit

Stajala sam po strani, a onda se Pero dosetio da me predstavi.

– Već sam mislio da me se stidiš ili da je čuvaš za sebe – namignuo mu je Davor.

– Znaš me, kakav stid, a da je čuvam, to stoji, samo ne za sebe nego od loših ljudi…

– E, ako je tako – veselo mu je uzvratio ovaj – imali ste sreće da me sretnete, rado ću te odmeniti koliko treba.

Nasmejali smo se i otišli na kafu.

I pre nego što sam čula o kojoj je lošoj fazi reč, shvatila sam. Kako je bilo kasno proleće, a temperature visoke, majice kratkih rukava nekome su otkrile mišiće, a Davoru ožiljke. Bilo je očigledno da su urezani nožem jer se onolika preciznost nije mogla iscrtati prilikom slučajne povrede.

Beli, već očigledno izbledeli, izgledali su kao prazna polja za ukrštenicu. Brzinom svetlosti shvatila sam da je Davorova loša faza bila – droga.

– Otkud ti? Delom te nisam prepoznao zbog drugačijeg imidža, a delom zato što nisam očekivao da te ovde vidim – upitao je Pero.

Ja sam, isključena iz razgovora, pomno posmatrala lica sagovornika. Perino sam dobro poznavala pa sam se fokusirala na Davora, pogotovo kada sam shvatila da je imao posla s drogom, jer nikada ranije, živeći pod staklenim zvonom i po društveno prihvatljivim normama, nisam bila u prilici da popijem kafu s nekim poput njega. Da nisam videla onaj ožiljak i čula kako je sam sebe etiketirao, pomislila bih da je reč o intelektualcu. Imao je uredno podšišanu gustu kosu, pravilan rimski nos i izbrijano lice na kojem su se isticali beli zubi. Narkomani iz moje mašte bili su prljavi, bez zuba i raščupani. Davoru bih sa aktovokom i u odelu, podnela zahtev za kredit.

– Tu sam kod tetke – odgovorio je. -“Skinuo” sam se, stari moj, pa sam odlučio da promenim sredinu, tačnije, da promenim život iz korena. Znaš da se moja tetka udala za onog biznismena, pokazivao sam ti slike u novinama…

– Sećam se…

– E oni su odlučili da mi pomognu. Teča mi je dao stan na korišćenje i zaposlio me je kao svog vozača.

– Odlično, druže, dobro je što ih imaš…

– Kako da ne, tek sada sam postao svestan toga kakvu porodicu imam i kako treba da ih čuvam kad mi ih je Bog dao. A ti?

– Pri kraju sam fakulteta.

– Uvek si bio štreber.

– Šta ćeš…

– Pretpostavljam da je i koleginica Isidora takva?

Loše društvo

Nasmejala sam se.

– Pitam, zato što tražim upravo jednu takvu! Menjam život iz korena, pa ako je neki naučnik, tačnije, naučnica, spremna da me prihvati kao lični eksperiment, rado bih joj se prepustio.

Morala sam da priznam da je Davor veliki šmeker i šaljivdžija. Zaintrigirala me je priča o njegovoj prošlosti, ali nisam htela previše da ispitujem da ne bih ispala očajna, iako mi se izuzetno dopao bez obzira na to što smo dolazili iz potpuno različitih društvenih miljea. On i Pero rastali su se razmenivši brojeve telefona, a ja sam se nadala da će i mene pozvati da prisustvujem tom uskoro najavljen«»m susretu.

Iste večeri s Perom sam otišla na neku modnu reviju. Kako je često na sličnim manifestacijama radio u obezbeđenju, dešavalo se da dobije dve ulaznice, pa je mene, kao vernu prijateljicu, vodio sa sobom.

– Dopao ti se Davor? – upitao je direktno dok smo pratili zgodne manekenke na pistu.

Smišljala sam kako da neprimetno izvučem od njega neku informaciju o zgodnom drugu, ali eto, Pero je odmah pročitao moje namere. Nije vredelo da se izvlačim.

– Priznajem, šarmantan je.

– Da, on jc u srednjoj školi bio glavni šmeker. Devojke su padale pred njim kao pokošene.

– Ne zameramim im – nasmejala sam se. – Ali otkud droga u svemu tome?

– Upao je u loše društvo. Kvart u kojem je živeo poznat je kao leglo droge i kriminala. Kriminalci, otkad znam za sebe, vrbuju naivne mladiće i navlače ih na drogu da bi kasnije za njih izvršavali nečasna dela.

– Strašno…

– Da. Davor je uvek bio povodljiv, ali je iz jake i složne porodice, pa nisam mislio da će zaglibiti…

– Pa ipak jeste.

– I to brzo. Mladost, želja za eksperimentisanjem, popuštanje roditeljske pažnje i u roku od šest meseci prešao je na iglu.

– Viđao si ga tada?

– Da, uvek mi je bio drag, bez obzira na sve padove u životu. U njemu sam pre svega video čoveka, pa tek onda narkomana. Sećam se, mislim da smo tada bili na prvoj godini fakulteta, da sam ga sreo kad sam došao kući. To nije bio isti čovek… Mršav, zapušten, nije ličio na sebe. Videla si ga danas?

– Da.

– Takvog sam ga pamtio, a on je postao nepoznati narkoman. I onda jc počelo standardno dešavanje, čuo sam da su njegovi prvo ostali bez pokretne imovine, a onda su prodali i stlan da bi ga izvukli. Odlazio je u inostranstvo u neke centre za detoksikaciju, ali nije vredelo. U jednom trenutku, rekla mi je njegova majka, molili su Boga da umre. Svi koji su imali posla s drogom kažu da je to poslednja pomisao, dno koje dotakneš u želji da se ostatak porodice izoluje od tog zla, kada je narkoman već postao bivši čovek.

– Strašno… – pomislila sam. Nisam mogla da zamislim muke s kojim se suočavaju te porodice.

– Ponavljala se priča u vezi s pokušajem lečenia nekoliko puta dok, po svoj prilici, nije došao do krajnje granice. Vidiš, cela porodica angažovala se na tome da ga izvuče, izgleda da je ovoga puta uspelo, onaj dečko kojeg smo danas sreli podseća me na mog starog prijatelja Davora.

– A šta misliš o njemu? – upitala sam.

– Dobar je čovek, to mogu da tvrdim, a da li je dovoljno dobar za tebe, moraćeš sama da proceniš.

– Ako sam se i ja njemu dopala…

Isidora, zar uopšte sumnjaš u to? Dopala si mu se sigurno, kome ne bi, uostalom? Nije on svoje stare fore iz najboljih vremena prosipao tek tako, nego isključivo kada je imao publiku koju želi da fascinira.

Malo je reći da modnu reviju uopšte nisam pratila. Misli su mi bile potpuno okupirane novim poznanikom…

Kao da se prvi put ljubim

Već posle nekoliko dana Pero je organizovao novi susret. I njemu je bilo jasno da je u toj kombinaciji višak, ali znala sam da je moj verni drug tom susretu prisustvovao ne iz radoznalosti, nego želje da još malo proveri teren na kojem sam ja nameravala da zaigram.

Svaka priča s Davorom doticala se droge. Činilo se da je pokušavao da procesuira i spakuje u odvojeni folder dešavanja iz te životne faze. Podržavala sam to. Znala sam da se ni “obične” godine života ne mogu tek tako izbrisati, pogotovo ne njegove, ispunjene pogrešnim pravcima i slepim odredištima. Nikada nisam razmišljala o širini svojih pogleda na svet, ali sam shvatala da nemam predrasude i nadala sam se da će i ostatak sveta razmišljati tako budući da je sve ukazivalo na početak veze s Davorom.

Noge su mi klecale kao da se prvi put ljubim kad je Davor te večeri, nakon što se Pero nevešto izvukao, produžio sa mnom do mog stana.

– Nije mi ovo prvi poljubac, ali osećam kao da jeste – rekao je Davor pročitavši mi misli. – Nekad sam mislio da samo “urađen” i mogu da osetim pravu stvar, ali sad vidim da je to ništa naspram ovoga… – dodao je i još jednom me poljubio. Nisam bila zaljubljive prirode, ali tad sam počela da verujem da dotad zapravo nisam srela svoju pravu polovinu.

Naravno, Pero je prvi saznao za početak naše veze.

– Budi oprezna – rekao mi je. – Ako osetiš da bi opet mogao da skrene s puta, stupi u kontakt s njegovima i beži.

– Ma daj – rekla sam – on je sada čist, to je prošlost. Davor možda nikada nije osetio istinsku ljubav, pa je ispunjenje tražio na drugoj strani, a sad kada se ovo među nama desilo, nema šanse da zastrani.

Postao je nervozan

I zaista, početak naše veze bio je bajkovit. Uklapali smo moje vreme za učenje, njegove odlaske na posao, a sve preostalo vreme provodili smo zajedno.

Delila sam sobu s dvema cimerkama, pa smo se uglavnom viđali u starom salonskom stanu Davorovog teče.

Moji nisu bili oduševljeni izborom perspektivne kćerke jedinice, ali nisu znali pozadinu Davorove skromne ambicije, pa se nisu mešali, a kako nismo živeli zajedno već duže od jedne decenije, smatrali su da nemaju pravo da komentarišu moj izbor. Davorovi roditelji, nasuprot tome, bili su ludi za mnom.

Nisu siroti, u jednom trenutku mislili ni da će on preživeti sve krize kroz koje je prošao, a kamoli da će se oženiti lekarkom na dobrom glasu i iz dobre porodice.

– Biće tvoj jednoga dana, tako mi je teća rekao – naglasio je Davor kada sam jednom prilikom pohvalila stan u kojem je živeo, a ja sam osetila da je u nastavku rečenice stajalo neizgovoreno: “ako opravdam poverenje”.

Biti nagrađen stanom u centru Beograda, na čijim su zidovima visile slike uglednih srpskih slikara, nije mala stvar. To je bio pokazatelj lepe budućnosti koja nam se smešila.

Na krilima ljubavi, položila sam preostale ispile. Ubrzo sam se i zaposlila i dobila specijalizaciju. Kada sam i taj deo školovanja privela kraju, otvorila sam privatnu ordinaciju. Davor je sve vreme bio na istom radnom mestu i činilo se da stoički podnosi sopstveno stagniranje pored mog uspeha kada sam primetila da se sve više zatvara u sebe. Postao je nervozan. Shvatila sam da ga hvata psihička kriza… Morala sam da delujem pre nego što bude kasno. Otvoreno sam ga upitala šta ga muči.

Ovo među nama neće uspeti rekao je neraspoloženo. – Ja ću celog života nositi etiketu narkomana, a ti stičeš ugled, pa ne treba da vučeš takav rep za sobom.

– Nije mi važno šta drugi misle, to ti je valjda bilo jasno onog momenta kada sam ušla u vezu s tobom.

– Da, samo tada…

– … tad nisi mislio da će naša veza biti ovoliko ozbiljna?

– Pa tako nekako…

Vidiš – odlučila sam da se našalim i opustim atmosferu. Možda si ti hteo mene da iskoristiš i ostaviš, ali neće ti uspeti, oženićeš se mnome, pa makar i na silu!

– Čekaj, čekaj, šalimo li se i dalje?!

– Zavisi…

– Od čega?

– Od toga voliš li me?

– Do neba i nazad, pa pun krug oko meridijana Zemljine ose…

– Onda nema šale.

– Sa čime?

– Sa svadbom.

– E, kad je tako…

Staza sunovrata

Otišao je i iz hodnika se vratio noseći plišanu kutijicu. Znači, to je bio uzrok nervoze…

– Da, da, da! – rekla sam ne dozvolivši mu da postavi pitanje.

Venčanje smo organizovali mesec dana kasnije u malom restoraranu, pred roditeljima, prijateljima i svedocima. S moje strane svedok je, naravno, bio Pero.

Onda smo počeli da radimo na potomstvu. Nesupeh nam je otkrio novo saznanje: Davor je bolovao od hepatitisa. Iako je doktor rekao da to ne mora da bude prepreka i da prave prepreke zapravo nema, Davora je obuzelo neraspoloženje.

– Ako sam i pomislio da ću pobeći od prošlosti, ona svaki čas pomoli svoju ružnu glavu… – rekao je jedne večeri sedeći uz svetlost lampe, tmuran i neveseo.

Pokušala sam da ga oraspoložim, ali moje reči nailazile su na zid. Tada se Davor opet vratio starom poroku. Bilo je dovoljno da ode u rodni grad, da potraži staro društvo, pa da se vrati na stazu sunovrata. Pozvala sam njegove roditelje, ali sam ostala uz njega. Nismo dozvolili da stvar ode predaleko, angažovali smo najbolje psihijatre i sve vreme bili smo uz niega.

Kada se oporavio, Davor je pronašao novi razlog za nezadovoljstvo: radno mesto.

– Ne mogu više tamo – rekao je. – Ubija me besmisleno sedenje za volanom, ne moram ni da imam mozak da bih to radio.

Nisam htela da ga podsećam na činjenicu da mu kvalifikacije ne dozvoljavaju nešto više, pa sam samo rekla da bi mnogi bili srećni na njegovom mestu.

– Da, pogotovo ako znaju da je i to mesto poklonjeno – rekao je ironično.

Shvatila sam da kriza zapravo nije sasvim prošla.

Novi odlazak u rodni grad značio je i novi pakao. Ovoga puta Davor se vratio igli. I oporavak je bio teži. Sada sam upoznala pravi pakao porodica koje žive s narkomanima. Pero mi je savetovao da ga ostavim, ali nisam se mirila s porazom i htela sam nazad svog čoveka, onog koga sam zavolela.

– Da, Isidora, tvoje želje su ispravne, ali ti se boriš s neprijateljem koga Davor nije pobedio – rekao mi je. – Mislio sam da se izlečio, ali očigledno sam pogrešio. To je jače od njega.

Dirljivo i nezaboravno

I umesto da pobegnem kud me noge nose i oči vode, požurila sam u sopstvenu propast. Predložila sam Davoru da se lečimo od steriliteta. Oči su mu zacaklile, nije mislio da će se to ikada desiti.

Obilazili smo lekare, banje i travare. Bilo kakva akcija njega je “čistila”. Živeći s bivšim narkomanom, shvatila sam da je njima akcija, adrenalin u bilo kojem obliku, druga droga, da ih to leči i drži podalje od pravog zla. I podržavala sam to bilo kada smo išli na skijanje, bilo kada smo skakali s padobranom, jer mu posle toga nije trebalo lečenje. Možda je podizanje adrenalina bilo ekvivalent uzimanju droge, ali bilo je bezbedno. Tako je i lečenje probudilo starog Davora.

Naposletku, kada više nismo bili sigurni u to ima li svrhe da se lečimo, otišli smo u Bugarsku na odmor. I desilo se, tamo je začet naš Ognjen.

Kada se rodio, prvi put sam videla Davora da plače. Bilo je dirljivo i nezaboravno.

Neko vreme sve je bilo dobro, a onda je u Davora ponovo ušao nemir. Nisam više mogla da putujem s njim. Kako sam bila na porodiljskom, a on nije radio, ostali smo bez prihoda jer sam sebi za to vreme plaćala simbolične doprinose budući da ordinacija nije imala toliko posla da bih plaćala i zamenu. Bez novca je i običnog čoveka obuzimala nervoza, a Davor je posegnuo za starim porokom. Brinula sam se za dete, povremeno odlazila u ordinaciju i vrebala svaku muževljevu nervozu da bih predupredila uzimanje nove doze. U jednom trenutku postalo je nepodnošljivo. Preselila bih se, čini mi se, da nije bilo deteta, na Grenland ili neko slično mesto, samo da pobegnem što dalje od čoveka koji me je, u to više nije bilo nikakve sumnje, unesrećio.

– Kriviš li me? – upitao me je kum kada sam mu saopšlila da želim da se razvedem.

– Malo – iskreno sam mu rekla. – Ipak je on bio moj izbor, a ti si jedino mogao da me išamaraš.

– I sada ne bismo pričali?

Ali bih znala zašto je to dobro – nasmejala sam se gorko.

Davor i ia razveli smo se pre mesec dana. Pokušavam da sastavim konce svog života, koje je on pokidao, a on se vratio roditeljima u rodni grad. Teča mu, naravno, nije ostavio stan, svestan činjenice da bi ga ovaj prodao prvom prilikom. Naravno, drogira se i dalje.