Od voljenog čoveka razdvojila me je njegova luda majka

Damira sam upoznala na trim stazi uz reku, obično smo trčali u isto vreme. Prvo smo samo klimnuli jedno drugom glavom kad bismo se sreli trčeći u suprotnim smerovima, kasnije smo počeli i da se javljamo, još kasnije zastajali smo i razmenili po nekoliko rečenica o vremenu, utrošenim kalorijama, vrstama patika za trčanje i sličnim neobaveznim stvarima, da bismo na kraju oboje seli na neku drvenu klupu pored staze i raspričali se o svemu i svačemu.

Damir je bio visok i snažan momak, atletski građen, širokih ramena i dugih nogu, ali na njemu me je najviše privuklo uvek nasmejano lice i krupne, svetloplave dečje oči nevinog pogleda.

Ispričao mi je da živi sam sa majkom, učiteljicom u penziji, da mu je otac poginuo u saobraćajnoj nesreći pre njegovog rođenja, da je završio srednju mašinsku školu i da radi u fabrici koju je nedavno otkupio neki stranac pa se nada boljoj plati… Vodili smo obične razgovore, želeli smo da što više saznamo jedno o drugom.

STREPNJE MOJE MAJKE

Kad smo se zbližili, odvela sam ga u stan u kojem sam živela sa bratom i roditeljima. Damir, onako dobrodušan i stalno nasmejan, na sve njih ostavio je odličan utisak, čak i na mog brata koji je pomalo “težak” kad su u pitanju mladići sa kojima sam pre Damira izlazila. Nijedan mu se nije dopao, svakom je nalazio zamerke i ubeđivao me je da ih ostavim. Sada to prvi put nije bio slučaj.

– Neno, ovaj je pravi dobrica, vidim po njemu da te iskreno voli i da s njim nikad nećeš imati razloga za nerviranje! – ozbiljno mi je rekao brat kada je upoznao Damira. – Takvog muža ti želim!

– Kćerko, ovako zgodan i dobar mlad čovek ne sreće se svaki dan! Razgovarala sam s njim i ostavio je na mene odličan utisak. Miran je, staložen, ozbiljan, nije vetropir kakvi su mladići uglavnom. Zaposlen je, ne pije i ne puši, volim mlade ljude koji vode računa o svom zdravlju. Takve prilike se ne propuštaju, kćerko, nemoj dugo da razmišljaš. Da li ste već razgovarali o zajedničkoj budućnosti, o veridbi…

– Nismo, mama! – odmahnula sam glavom. – Prvo sam želela da ga upoznam sa vama, da čujem vaše mišljenje. Seti se, uvek si mi govorila da se u brak ne ulazi na brzinu. Utisak koji je Damir ostavio na vas troje takođe mi je veoma važan…

– To je pohvalno, kćerko. Niko ti kao nas troje ne želi dobro. Tražila si naše mišljenje i dobila si ga! Dakle, požuri da ti tako izgledan mladoženja ne pobegne… Iz poštene si porodice, nismo bogataši ali miraz ćemo pripremiti… Da li te je pozvao da se upoznaš s njegovim roditeljima?

– Još nije… U stvari, on živi sa majkom, tata mu je poginuo, rođen je kao posmrče…

– Znaš li nešto o njegovoj majci? – zapitkivala je mama.

– Retko je spominje. Znam samo da je učiteljica u penziji, da se posle njegovog rođenja nije udavala, da ga je sama othranila i iškolovala od svoje skromne učiteljske plate. Sve vreme morala je da drži privatne časove, novca nikad nije bilo dosta…

Znam i da majka vrši jak uticaj na njega, na primer, ona mu je rekla da ne pije i ne puši jer to škodi pa nikada nije popio ni čašicu alkohola niti je pripalio cigaretu…

Živi sportski, džogira, ne izlazi u kafane, rekreativno igra košarku, rano leže i rano ustaje…

– Ako je majka samo na taj način uticala na njega, to je dobro – sumnjičavo je rekla mama. – U principu ne volim kad dete, posebno sin, odraste samo sa majkom…

– Ti uvek, u svemu, pronalaziš razlog za zabrinutost, mama! – prebacila sam joj. – Videla si Damira, upoznala si ga, da li je u bilo čemu nenormalan?

– Ko govori o tome, Biljana! – pobuni se mama. – Samo sam ti rekla svoje mišljenje i čega se pribojavam. A što se Damira tiče, moje mišljenje o njemu si čula! Požuri, ne ispuštaj ga. Traži da te upozna s majkom, razgovarajte o veridbi… Ma, hajde, Biljana, ne moram baš sve da ti crtam…

IZBEGAVANJE

Već iste večeri, pošto sam celo poslepodne razmišljala na istu temu nastavila sam razgovor sa Damirom.

– Upoznao si moju porodicu, kad ću ja upoznati tvoju? – direktno sam upitala. – Ili zbog nečega nećeš to da učiniš?

– Tvoja porodica je divna, Biljana! – oduševljeno je rekao. – Ostavili su na mene veoma dobar utisak.

– Dobro, dobro! – nestrpljivo sam ga prekinula. – Nešto sam te pitala, Saša. Hoćeš li me upoznali s tvojom mamom ili ćeš me i dalje kriti od nje?

– Ne krijem te ni od koga, ponosim se tobom, presrećan sam što si moja, Biljana! – nespretno se branio.

– Zašto me onda ne upoznaš s tvojom mamom? – nisam odustajala.

– Moja mama… hm… kako da ti kažem… pomalo je čudna… – počeo je da zamuckuje kao da je u neprilici. – Vidiš, već sam ti rekao da me je rodila posle očeve smrti… To je bio mamin treći brak, prva dva bila su neuspešna i razvela se od muževa sa kojima nije imala dece. Mama se mnogo žrtvovala za mene i… Vidiš, Biljana, proteklih godina veoma se vezala za mene, čak preterano, da tako kažem… Nikad nije imala prijateljice, nikud nije izlazila, uvek je imala samo mene… Zato joj je sada teško da se pomiri s tim da imam devojku, da će ta devojka koliko sutra biti moja žena, da ću se odseliti, zasnovati porodicu, da ću imati svoju dccu, da više neću biti samo njen…

Bio je to dug monolog pun zamuckivanja i zastajkivanja, ali veoma iskren i otvoren.

– Šla to znači, Saša? – upitala sam ga kad je završio. – Da će te majka sprečiti da me oženiš?

– Ne, naravno da na tako nešto nikad ne bih pristao, Neno! – ubeđivao me je. – Ne nameravam da ostatak života provedem sa majkom, ma šta ona o tome mislila. Sve ovo sam ti rekao da bi shvatila njena osećanja i svu kompleksnost naše situacije. Volim majku i poštujem je zbog svega što je učinila za mene… S druge strane, volim tebe i želim da se oženim tobom, ne mogu da ceo život provedem kao mamin mali sin…

– Samo još nju treba da ubediš u to, zar ne?

– Da! – klimnuo je ne primećujući sarkazam u mom glasu. – A to će biti teško, Biljana. Uostalom, videćeš! Zajedno ćemo morati da je ubedimo.

POTPUNO PSIHIČKI RAZBIJENA

Moj prvi i jedini susret sa Damirovom mamom bio je prava katastrofa. Mada sam bila pripremljena na neprijatan doček, ono što se dogodilo prevazišlo je moja najgora očekivanja.

– Zašto si došla, zašto si ga naterala da te dovede? – počela je odmah, s vrata. – On je moj sin, rodila sam ga, othranila, brinula o njemu otkako je došao na ovaj svet i tako će ostati! Šta tražiš s njim? Hoćeš da ga odvedeš od mene, da mi ga otmeš! S kakvim pravom, pitam te?! Ko si ti da mi ga uzmeš? On je moj, moja krv, deo mene, razumeš li?! Ne voli tebe nego mene! Zar si zaista toliko glupa da misliš da će me moj sin ostaviti zbog tebe? Ne zanosi se, o tome možeš samo da sanjaš!

Starica je prskala pljuvačkom sikćući kao zmija otrovnica, naginjući se napred i unoseći mi se u lice, pružala je svoje koščate prste prema meni kao kandže kojima će me svakog trenutka rastrgnuti, oči su joj bile iskolačene, izborano lice izobličeno od mržnje, tako da sam se uplašeno trgla i načinila korak unazad.

Ni sama ne znam kako sam pipajući pronašla kvaku iza svojih leđa, pritisnula sam je i izjurila, prestrašena i užasnuta onim što se dogodilo.

Damir nije pošao sa mnom, ostao je unutra. Bila sam potpuno psihički razbijena, prestrašena i zgađena, shvatila sam da pred sobom imam ludu majku koja se bori za svoje mladunče.

Dojurila sam kući, zaključala sam vrata svoje sobe i bacila se, onako obučena, na krevet. Zabila sam glavu u jastuk i počela gorko da plačem, ponižena, razočarana i uvređena kao nikad u životu.

Damir me je posle toga nekoliko puta zvao telefonom, molio me je da se nađemo, da mi sve objasni, čak mi je predlagao da pobegnemo i da se tajno venčamo da bismo njegovu majku stavili pred svršen čin… Odbila sam to rekavši da želim da se venčam kao poštena žena, u prisustvu mojih roditelja, brata i najbliže rodbine, da želim svatove, venčanje i kod matičara i u crkvi… Potišteno je ćutao, svestan da mi to što želim ne može priuštiti i bilo mi ga je žao, ali nisam želela da popustim. Smatrala sam da bi svako popuštanje bio moj poraz a pobeda njegove majke, i zato sam bila toliko tvrdoglava mada sam ga i dalje volela.

Onda mi se javljao nešto ređe, govorio mi je da se razboleo i da ne odlazi na posao, da leži kod kuće i uzima lekove. Po njegovom izmučenom glasu zaključila sam da je bolest ozbiljnija nego što on misli ali se nisam usuđivala da ga posetim jer sam se plašila susreta sa njegovom majkom.

TRAGIČNI KRAJ

Dva ili tri dana nije mi telefonirao i to mi je bilo čudno, ali nisam ga pozivala ne želeći čak ni da iz telefonske slušalice čujem glas njegove pakosne majke.

A onda… Onda me je jednog dana posetio čovek u sivom odelu, pokazao mi je službenu policijsku legitimaciju, predstavio se kao inspektor Trifunović i, čim je ušao u stan, saopštio mi je strašnu vest.

– Gospođice Matić, noćas je na pruzi pronađeno beživotno telo gospođina Damira P. Saznali smo da ste vas dvoje bili u vezi i došao sam da vam izrazim saučešće i da vas zamolim da mi odgovorite na nekoliko pitanja.

Zavrtelo mi se u glavi. Poslednje što sam osetila pre nego što sam se onesvestila bile su inspektorove čvrste ruke koje su me prihvatile. Onda sam se izgubila u neprozirnom mraku a kad sam ponovo otvorila oči, prvo sam ugledala mamino zabrinuto lice.

– Biljana… Oh, hvala Bogu, osvestila si se! Toliko sam se zabrinula… Hajde, uzmi ovo i ispij, odmah će ti biti bolje…

Poslušno sam popila mamin bućkuriš, a zatim sam se uspravila u sedeći položaj.

– Gospođice Matić, izvinite – u neprilici je rekao policijski inspektor. – Možda je bolje da dođem kasnije ili sutra…

– Ne! Ostanite – insistirala sam. – Reći ću vam sve što želite, samo mi prvo kažite kako se to dogodilo? Kako je Damir nastradao?

– Sinoć kasno, nešto pre ponoći, na njega je naleteo ekspresni voz u velikoj brzini, na nekoliko kilometara od grada – poče inspektor. – Mašinovođa je pod svetlošću farova ugledao telo nekog muškarca kako leži opruženo preko šina. Počeo je da koči, ali uzalud. Obaveštena je policija i ja, kao dežurni islednik, sa još nekoliko kolega, izašao sam da obavim uviđaj. Telo mladog čoveka bilo je bukvalno raskomadano i izgledalo je kao da je u pitanju samoubistvo. U njegovim džepovima, osim nešto sitnine i lične karte na ime Damira P., nismo pronašli ništa. Pošto smo u ličnoj karti videli pokojnikovu adresu, pola sata kasnije zazvonili smo na vratima njegovog stana. Otvorila nam je mršava, visoka starica, njegova majka. Čim je otvorila, pre nego što sam se predstavio, upitala me je da li se možda nešto loše dogodilo njenom sinu? Staričino mršavo lice ostalo je čudno mirno kad sam joj rekao da je njen sin mrtav.

– Nije bila iznenađena, inspektore? – upita moja majka.

– Ne, pogledala me je i rekla: “To je moralo da se desi kad-tad, otkako je počeo da izlazi sa onom devojkom koja kao da ga je začarala, plašila sam se toga, inspektore. Ona je veoma loše uticala na njega, otkako ju je upoznao prestao je da me sluša, kao da je bio poludeo za njom…”

– Gospode Bože! – promrmlja moja majka. – Kako se usuđuje da tako govori o mojoj kćerki?

– Pokušao sam da od pokojnikove majke saznam nešto više, ali se posle toga naglo povukla u sebe i više nije progovorila ni reč – završio je inspektor.

OD SAMOUBISTVA DO… UBISTVA

Posle toga raspitivao se o mom odnosu sa Damirom i iskreno sam mu odgovorila na sva pitanja. Kad me je pitao kako se njegova majka odnosila prema meni, ponovo sam bila iskrena, do detalja sam mu opisala moj jedini susret s tom staricom.

– Inspektore, nemam dokaza za ovo što ću reći, ali potpuno sam sigurna da je Damirova majka na nekin način umešana u njegovu smrt! Znam da to zvuči bogohulno, ali osećam da sam u pravu.

– Mogu li vas ponovo posetiti ako bude potrebno, gospođice Matić? – učtivo me je zamolio inspektor.

– Svakako, gospodine – potvrdila sam. – Veoma sam volela Sašu i svakako da se ovo ne bi desilo da se u našu vezu nije umešala njegova majka! Sigurna sam u to! Inspektor je posle otišao, ali me je kasnije još nekoliko puta posetio usput me obaveštavajući kako napreduje istraga o Damirovoj smrti.

– Tvrdnja da je pokojnikova majka umešana u sinovljevu smrt probudila je u meni prve iskre sumnje, gospođice Matić – priznao je. – Ali, nikako nisam mogao da poverujem da bi majka bila u stanju da učini nešto tako strašno, pogotovo što je on bio njen sin jedinac. Međutim, ono što mi je rekao policijski obducent ide u prilog činjenici da vaše sumnje nisu bez osnova.

– Šta vam je rekao, inspektore? – radoznalo sam upitala.

– Lekar je potpuno siguran da je vaš dečko bio mrtav u trenutku kad je ležao na šinama, pre nailaska ekspresnog voza. Forenzičari su izvršili toksikološke analize koje nepobitno dokazuju da je mladić bio otrovan. Popio je preveliku dozu jakog sredstva za smirenje i smrt je nastupila te večeri kad je njegovo telo nađeno na pruzi, ali između devet i jedanaest sati.

– Inspektore, Damir se nije ubio, on to nikad ne bio učinio, previše je voleo život! – uzviknula sam. – Tezu o njegovom samoubistvu možete da odbacite!

– Moguće je da ste u pravu – slegnu ramenima inspektor. – Pogotovo što lekari tvrde da je smrt sasvim sigurno nastupila između devet i jedanaest uveče a voz koji ga je pregazio naišao je dvadeset minuta pre ponoći. Znači, ako su lekari u pravu, Damir je bio mrtav najmanje četrdeset minuta pre nailaska voza. Možda je njegovo telo ležalo na šinama duže od jednog sata, pomislio sam i otišao u upravu železnice.

Tamo sam saznao da je poslednji voz koji je tom prugom prošao pre onog u 11.40 bio onaj koji je prošao tačno u pet minuta do jedanaest.

Znači, u pet minuta do jedanaest mladićevo telo nije bilo na pruzi jer bi ga inače pregazio taj voz. Ostaje kao nepobitna činjenica da je mladićevo mrtvo telo neko doneo na prugu i ekspresni voz ga je pregazio… Sad treba da pronađemo ko je to učinio i zašto… Ovo više nije istraga nesrećnog slučaja ili samoubistva, sada istražujemo ubistvo.

Stresla sam se od straha mada sam nešto slično od početka pretpostavljala.

Osećala sam se kao da sam učesnik televizijske serije “Mesto zločina”.

– Ali… ali, inspektore, to znači da je neko između jedanaest sati i jedanaest sati i četrdeset minuta doneo Damirovo mrtvo telo i položio ga preko šina! – uzviknula sam.

– Upravo tako, gospođice Matić! – smrknuto je potvrdio inspektor. – Preostaje nam da utvrdimo ko je to bio i da pribavimo čvrste dokaze jer, vrlo je verovatno da onaj, ko je preneo telo ubijenog sa prvobitnog mesta zločina odloživši ga na prugu, ima najdirektnije veze i sa njegovim ubistvom, da ga je ubio!

BOLESNA LJUBOMORA

Policijska istraga napredovala je svojim tokom. Inspektori su uporno i strpljivo prikupljali dokaze protiv Sašine mame. Saslušanjem komšija saznali su da je majka sinu priređivala strašne scene zbog njegove odluke da se oženi mnome. Otvoreno mu je pretila da će ga pre ubiti nego što će to dozvoliti.

Od trenutka kada me je isterala iz kuće, ona i Damir neprekidno su se svađali, onda se on razboleo i morao je da leži a ona ga je negovala. Međutim, umesto odgovarajućih lekova, ona mu je davala otrov, postepeno sve jače doze, dok na kraju nije umro.

Inspektor Trifunovič mi je objasnio da je optužiti majku za ubistvo sina jedinca veoma teško i pored svih sumnji, indicija i dokaza, i da će to biti prvi takav slučaj u istoriji našeg pravosuđa. Ipak, dokaza je već bilo toliko da se javni tužilac saglasio sa podizanjem optužnice.

Stara gospođa nije se nimalo uzbudila kad su joj policajci, punih četrnaest meseci posle sinovljeve smrti, saopštili da je hapse pod sumnjom da je ubica. Njeno lice ostalo je mirno.

Prisustvovala sam suđenju u prepunoj sali Okružnog suda. Bilo je mnogo novinara. Punih dvadeset i sedam sati trajalo je suđenje i istina o luđačkoj vezanosti majke za sina jedinca postepeno je izlazila na videlo.

Životna priča Damirove majke postala je svima poznata. Udavala se tri puta, prvi put već sa devetnaest godina. Volela je decu i žarko je želela da ih ima. Razvela se od prve dvojice muževa jer nije mogla da zatrudni. Damira je rodila u trećem braku, kad joj je bilo već punih četrdeset i šest godina. Muž joj je poginuo i, kao udovica, svu svoju pažnju posvetila je sinu jedincu. Posvetila mu je život. Čuvala ga je kao nežnu biljku okruživši ga divljom ljubomorom luđačke posesivnosti. Vodila ga je u školu i dočekivala posle časova, zajedno su radili domaće zadatke, odlazili u bioskope i poslastičarnice… Majka i sin. Nerazdvojni.

Čak i kasnije, kad je odrastao, Damir je živeo kao u zatvoru. Nije imao svoje društvo, majka mu to nije dozvoljavala. Imao je samo nju.

Sinovljevim odrastanjem postepeno je počela da gubi svoju dotad neograničenu moć. To je naročito bilo izraženo kada se zaposlio i kada je upoznao mene. Slepa u svojoj luđačkoj ljubavi, starica nije primetila da je njen sin odrastao u zrelog čoveka i da mu njena neprestana kontrola nad svakim njegovim postupkom zapravo smeta. Za nju, on je još uvek bio dete.

Onda je došao najteži udarac za posesivnu majku: vest da Damir namerava da se oženi. Mene je isterala iz kuće izvređavši me, njega je pokušala da ubedi da me ostavi i da odustane od planiranog venčanja, ali on za to nije hteo da čuje. Prvi put u životu ozbiljno joj se suprotstavio i ona to nije mogla da podnese. Saznanje da će njen sin pripadati drugoj ženi bilo joj je nepodnošljivo.

Smislila je pakleni plan i, u svom bezumlju, umesto lekova dala mu je otrov. Pred sudom je, tada sedamdesetogodišnja, starica odbila da govori. Sedela je kao okamenjena, s Biblijom u ruci.

A kad su joj pročitali presudu, osudu na četrdeset godina zatvora, zadovoljno se nasmešila, sklopila korice svete knjige i prkosno se okrenula prema meni. – Nisi uspela da mi otmeš sina! – doviknula mi je. – On je sada mrtav, nikada neće biti tvoj! On je moj, samo moj!

Neprestano je to ponavljala dok su je uniformisani stražari, sa lisicama na rukama, izvodili iz sudnice…