Presudio sam svojoj supruzi

Kada je čovek sam, obeležen, kada ga okolina odbaci, a najbliži otpišu, kada je invalid, zatočenik zatvorske bolnice, svojih iskrivljenih shvatanja i, možda, grižnje savesti, sati su dugi kao dani a dani kao godine.

Ne ubija čekanje, več razmišljanje o prošlosti i o budućnosti. Šta kada ovo prođe? Ništa. Samo samoća i sivilo. Jednom ću napustiti zatvorsku bolnicu, ali opet ću skakati iz kreveta okupan znojem. Sada sam zaista dokazao ono u šta su drugi odavno sumnjali – da u meni ima mnogo više životinjskog nego ljudskog.

Hanibal Lektor

Izvesno je da me sin nikada neće pogledati. Da sam normalan, ni ja ne bih pogledao oca koji bi mi ubio majku…

Tišti me činjenica da me moja majka nijednom nije obišla. A voleo bih da se smiluje, pa da je pitam s kim me je začela ako je bila grešna, jer od onakvih roditelja ne biva ovakvo pseto poput mene.

Ponekad zarijem zube u usnu sve dok krv ne poteče i silno želim da osetim bol, ali to traje prokleto kratko. Tada se uplašim sebe i zauralam.

Oni pritrče, vežu mi ruke, a dok omamljen jakim sedativima tonem u san bez snova, iako to ne želim, osećam neko čudno zadovoljstvo i blaženstvo. Hanibal Lektor nije izmišljen lik, on je tu, čuči u meni. Oduvek je bio tu…

– Slušaj, Miloje – moja supruga Lidija besno je odgurnula tanjir. – Nemoj posle da se praviš da nisi znao i da se pitaš zašto. Predala sam zahtev za razvod braka. Svega mi je dosta – prvi put se usudila da mi se tako obrati i još da me pogleda pravo u oči.

– Ma nemoj? Jednom sam ti rekao da se ne šališ takvim stvarima.

– O, da, odlično se sećam kako si me “opomenuo”. Izbijeni zub i monokl zbog kojeg deset dana nisam odlazila na posao.

– Pa? – iskrivili usne u nešto što je trebalo da bude osmeh. Nisam hteo da je pitam želi li “reprizu” niti da kažem da takva vrsta opomene zapravo i nije strašna.

– Daj, ne pravi se lud. Mislim da je svega bilo previše. “Opominješ” me duže od dvanaest godina za svaku reč, za svaku sitnicu koja ti se učini nepodesnom i pravo je čudo da sam još uvek u jednom komadu.

Osetih da mi krv udara u obraze.

Niko mi se nikada nije suprotstavljao, a bio sam apsolutno ubeđen u to da sam od Lidije odavno skrojio ženu po svojoj meri: dobru majku i domaćicu, koja će biti slepa i nema za moje izlete i gluposti, koja će raditi i zarađivati da bih ja mogao da trošim na piće, lake žene i kocku.

– A šta ako ne uspeš da pobegneš u jednom komadu? – bacio sam pogled na veliki kuhinjski nož koji mi je bio nadohvat ruke.

– Miloje, molim te! Zaboga, nismo divljaci da se ubijamo zbog razvoda. Nismo ni prvi ni posleđnji koji su pokušali i viđeli da ne mogu zajedno. Treba da ostanemo prijatelji zbog deteta i u ime onih srećnih godina – trudila se da zvuči hladnokrvno i razumno.

Zaškripah zubima. Kučka lažljiva!

Zar je ona ikada bila srećna sa mnom? Zar zaista misli da sam toliko glup da ne znam šta je foliranje a šta strah od nemogućnosti izbora? Osetio sam da mi krv ključa, a onda zgrabio kuhinjski nož. Zavukao sam prste u njenu dugu plavu kosu grubo joj zabacivši glavu unazad.

– Nekad si govorila da voliš kada ti šapućem – primakao sam usne njenom uhu. – I zar se nismo zarekli: “dok nas smrt ne rastavi”?

Burna životna priča

Dopustio sam joj da klimne glavom, pa sam je još jače povukao za kosu.

– To znači da odavde nećeš otići u jednom komadu. Ili možda već osećaš kako smrt miriše? – približio sam sečivo njenom vratu. – Dakle, da li golubica odlazi ili ostaje?

– Hajde, seci! – histerično se nasmejala. – I smrt će mi biti slađa samo da te više ne gledam. Hajde, životinjo!

Krv je šiknula na sve strane: po stolnjaku, tepihu, zidu, po mojim rukama i licu. Hiljade crvenih mrlja slile su se u epilog jedne burne životne priče: ubio sam svoju suprugu.

Oduvek sam bio prgav i težak. Znao sam koliko to iritira ljude, ali uživao sam u tome što sam takav. Uživao sam da kinjim dečake iz ulice i iz škole, pa čak i kada nije bilo razloga, ja bih ga izmislio.

– U redu, smiriću se, popraviću ocene, biću dobar… – klimao sam glavom dok je otac penio da sam nemoguć, da mu presedne svaki roditeljski sastanak, a majka dobacivala da od bruke ne sme da izađe na ulucu.

Naravno, opet sam se već sutradan potukao. Nešto me je naprosto gonilo, nisam prezao ni od čega, kidisao sam i na starije i mnogo snažnije. Nisam bio “fer igrač”, ali sam zato iz svake tuče izlazio kao pobednik.

Nije me smirilo ni to što su me izbacili iz škole, naprotiv. Nove face, nove žrtve, a tek kada sam shvatio koliko se klinke lože na loše momke, poludeo sam još više. Klinke sam zavodio, iskorišćavao i ostavljao, a tako je bilo sve dok nisam upoznao Lidiju.

Nije to bila ljubav na prvi pogled. Sumnjam da ljudi kao ja mogu da osete nešto tako snažno i lepo.

Lidija me je zaintrigirala zato što je bila lepa ali nedostupna, drugačija od ostalih devojaka i potpuno ravnodušna. Mene su ili voleli ili mrzeli, ravnodušnih nije bilo. Da mi je tada rekla da sam odvratni ološ ili nešto tome slično, svakako bih je ošamario, ali bih je ostavio na miru. Ovako, znao sam da moram da promenim taktiku.

Znala je da je varam

Nekoliko meseci kasnije, kada mi je poklonila čednost, odao sam čast još jednoj svojoj “vrlini” – moći transformacije i to sam koristio do poslednjeg dana Lidijinog života.

Iskreno, mislim da je Lidija bila prva devojka koju sam voleo na neki svoj način mada je u mojoj glavi vladao haos. Bilo mi je lepo s njom, ali potrudio sam se da je “oblikujem” prema svojim potrebama. Iako sam se kleo da je ne varam s njenim drugaricama, zapravo sam se trudio da sazna za svaku moju prevaru.

– Zašto, Miloje? – plakala je kao kiša, a ja sam joj poljupcima brisao suze s lica i, naravno, lagao sam je.

– Dušo, kako možeš da pomisliš da mi nije lepo s tobom? Znaš da si jedina koju volim.

– Ali ne i jedina s kojom spavaš.

– Koješta. Ljudi su ljubomorni, zato svašta pričaju. Kunem se, pre bih se ubio nego što bih tebe prevario.

Znala je đa je varam i da lažem, a onda je i sama počela da se pretvara da mi veruje. Znao sam, još tada, da ću se njome oženiti i da ću nastaviti da živim kao momak.

Naredne godine saopštila mi je da će upisati studije, a ja sam se silno rastužio. Naravno, glumio sam. Bio sam tako blizu ostvarenja svojih planova, a kako Lidija još uvek nije bila moja zakonita supruga, nisam smeo da primenim “radikalne metode”.

– A šta je s mojim željama? – upitao sam. – I šta bi mi odgovorila kada bih te sad zaprosio?

– Miloje, znaš koliko te volim, ali mislim da sam još uvek mlada za brak i obaveze.

– Pa ja hoću da imam mladu ženu. Evo, ako mi sad kažeš da me ne voliš, odmah ću se povući – bio sam joj toliko blizu da je osećala moj dah.

Znao sam da mi neće odoleti, uvek je padala na moje šaputanje.

– Reci svojima da se udaješ – kazao sam dva sata kasnije dok sam se izležavao na kauču.

– Molim? – za trenutak je raširila oči. – Nisi valjda… – odmahnula je glavom.

– Pa, mislim da jesam. Ali ako smatraš da je pametnije da za dva meseca abortiraš, neka bude tako.

Iznuđeni brak

Istrčala je iz moje sobe uplakana.

Da, bio je to iznuđeni brak. Niti je ona bila dovoljno spremna i zrela niti sam ja bio lud za porodicom, ali nisam smeo da ostanem bez svoje “zlatne koke”. Otac joj beše uspešan čovek, direktor, ona bogata jedinica i znao sam da će jednom sve ostati njoj, zapravo nama… meni.

Dete koje je začeto trebalo je, između ostalog, da smekša srca njenih roditelja, jer njima nije bilo pravo što je njihova princeza pronašla bitangu. A meni je novac bio potreban za alkohol, za plaćanje soba po motelima, podmirivanje kockarskih dugova…

Lidiju sam prvi put izudarao samo tri meseca posle porođaja. Bile su to prve “čestite” batine ako ne računam ćuškanje, čupanje za kosu i poneki šamar koji se gotovo podrazumevao od prvog dana zajedničkog života.

– Treba da se zaposliš – rekao sam. – Neka tvoj otac potegne veze.

– Miloje, zar ne misliš da je dovoljno, ako ne i previše, ono što nam daje? I šta je s tvojim biznisom, kud se dedoše tvoji vajni ortaci?

Sećam se, ugrizao sam se za usnu.

Nisam voleo potpitanja, pogotovo ona na koja nisam mogao da odgovorim, mada me nimalo nije grizla savest što moja zakonita supruga zapravo pojma nema kakvim se biznisom bavim i ko su moji ortaci.

Kada neko za noć dobije ili izgubi sve, jasno je čime se bavi, ali ja sam svoje dobitke vešto krio da bih imao čime da “obrnem krug”.

Istina, u poređenju sa onim što nam je davao njen otac moj udeo bio je zanemarljiv, ali kako sam joj isprao mozak u vezi sa svojim neverstvima, tako je bilo i s finansijama.

Verovala mi je, pa se sav novac, do poslednjeg dinara, slivao u moje ruke.

– Moj biznis, moja stvar. Uostalom, zar misliš da ću te doveka vući na grbači? – odbrusio sam grubo.

– Ali, Miloje, zaboga, šta ćemo s Nikolom ako ja počnem da radim?

– Pa pošto su tvoji zauzeti, odvešćemo ga kod mojih.

– U selo?! – vrisnula je.

– Tako?! Znači, tvoji su gospoda, a moji seljaci, a? – polako sam ustao od stola.

– Nisam tako mislila, kunem se – ustuknula je. – Mislim, čak i da moji mogu da ga čuvaju ne bi bilo u redu jer ga još uvek dojim, a ovako ću ga viđati samo vikendom.

Za sve postoji prvi put

Znao sam da je u pravu, ali mi se u tom trenutku učinilo da sam joj predugo podilazio. Jednom je morala da dobije preko nosa, onako muški, uostalom, za sve postoji prvi put.

Tukao sam je i rukama i nogama, a prestao sam tek kada je počela da povraća. Nisam želeo da joj se nešto dogodi, bila mi je potrebna za još mnogo, mnogo godina.

Mislio sam: opametiće se bar za neko vreme, tek da ne zabada nos u moje stvari i da mi ne protuvreči, ali samo dva dana kasnije jedva je izvukla živu glavu od batina. Naime, dogodilo se to da je njen otac navratio da vidi Nikolu, a zapravo je video Lidiju oplavljenu od prvih batina. Nisam ni mogao da mu prodam priču da je Lidija pala niza stepenice.

– Ideš ili ostaješ? – upitao ju je otac. Mene ništa nije pitao, nije me udostojio ni pogleda, a ona je okrenula glavu na drugu stranu i prošaputala:

– Ostajem.

Bio sam ponosan. Naravno da ostaje, to je moja žena po mojoj meri, pa zar je taj uštogljeni, zadrigli gospodin zaista mislio da je veći autoritet od mene? Nažalost, već narednog trenutka shvatio sam da je baš tako.

– Lidija – gospodin tast je za trenutak pročistio grlo kao da otvara sednicu. – Od ovog trenutka, sve što bude potrebno tebi i Nikoli dobijaćete isključivo u mojoj kući, ali moj novac nikada više nećete videti – okrenuo se i tresnuo vratima. “Sednica” je bila završena, direktor me je pogodio u najslabiju tačku, a kako velika riba uvek jede manju, tako sam ja svoj bes iskalio na “portiru”.

– Da li bi sad pozvala svog taticu? – upitao sam Lidiju ostavivši je u uglu sobe svu krvavu i naduvenu.

Ko zna, možda bih je u tom trenutku i pustio da ode, ali je ona, nemoćna da progovori, odmahnula glavom.

Prodao sam majku svog deteta

Nekoliko meseci kasnije, ne želeći da od svoga tasta tražim bilo kakvu uslugu, zaposlio sam Lidiju u restoranu jednog mog ortaka. Kada smo odveli Nikolu mojima na selo, nije progovorila ni reč.

Od batina koje je dobila kada ju je tatica poslednji put posetio, nisam video da doji Nikolu. Pretpostavio sam da je izgubila mleko ali me nije bilo briga, naprotiv. Sad nije morala da žuri kući, mogla je da radi i duplu smenu, sve po potrebi.

Zapravo, izgleda da je i meni i njoj odgovaralo da se što manje viđamo.

Što je više radila, više je zarađivala, ja sam imao neograničenu slobodu, a kako je vrlo malo vremena provodila u kući, nije dobijala batine.

Ali izgleda da ludoj glavi ništa nije dobro. Ma koliko zvučalo apsurdno, bivao sam sve ljubomorniji. Nisam bio zaljubljen u svoju ženu, a opet, bila je dovoljno lepa da bi ostala neprimećena u restoranu.

Raspitivao sam se, pratio je, sačekivao posle fajronta i ponovo pratio.

Iskreno, nikada nisam video nešto što nisam želeo da vidim, pa nije bilo razloga da je bijem, ali ipak sam koristio svaki trenutak da obeležim “svoju teritoriju”. Vodio sam ljubav s njom tako da je odlazila na posao iscrpljena, a ja sam svima hteo da pokažem da je samo moja. Ali bilo je i onih koji su u njoj videli rešenje za podmirivanje mojih dugova.

– Stojan mi nije dao platu za prethodni mesec – požalila se Lidija.

Ćutao sam. Znao sam da se pravda da ne bi dobila batine, a ja sam bio uverem u to da je Stojan neće isplatiti. Potom se dogodilo ono što se obično događa u “mom svetu”.

-Pa, Miloje, kako ćemo za ostatak? – lukavo je upitao Stojan kada sam navratio u restoran. – Prijatelji su prijatelji, ali dug je dug.

Znao sam šta mu je na pameti.

– Neka ti bude – rekoh. – Uradi to kako znaš i umeš, ali ako Lidija sazna da si dobio moj pristanak, kunem ti se, ubiću te.

Nikada se nisam kajao

Tako sam prodao svoju suprugu i majku svog deteta. Založio sam njeno telo za svoje dugove, a tukao sam je tek kada je okajala moj greh.

Plakala je, klela se da su to samo tračevi, da nije Stojanova ljubavnica i da među njima nema ničeg, čak da joj je odvratan i kao čovek i kao muškarac. Stojan mi je kazao da se borila kao lavica, da ju je zapravo silovao, ali da joj je zapretio da će je ubiti ako progovori makar jednu reč. I osetio sam olakšanje. Rasterećen dela dugova, spavao sam kao nevino dete.

Godine koje su usledile bile su nešto mirnije. Lidija je napustila restoran i počela da radi u jednom butiku. Nismo imali previše, živeli smo skromno i, mada sam često pucao po šavovima zbog ispunjenog obećanja njenog oca – da njegov novac više nikada neću videti – donekle mi je bilo lakše zato što je ispunio drugi deo obećanja.

Nikoli ništa nije nedostajalo, a frižider je uvek bio pun. Takođe, nisam bio lišen sitnih poroka jer je čitava Lidijina plata završavala u mom džepu mada, koliko me pamćenje služi, tih godina upravo me je Nikola donekle smirio.

U godinama kada još uvek nije imao prave drugove i kada mu je otac bio uzor, Nikola me je često odvlačio na obližnje igralište. Provodio sam sate sedeći na klupi i posmatrajući ga kako jurca za loptom. Ponekad sam se pitao šta tu radim i čije dete gledam. Zapravo, u početku nisam znao šta osećam prema Nikoli. Dok je bio kod mojih, Lidija ga je viđala vikendom, a ja čak ni tada. Odjednom se stvorio preda mnom kao šestogodišnji dečak i trebalo mi je malo više vremena da shvatim da sam roditelj. Ali čak i kada mi je to doprlo do svesti, nije mi bilo žao što sam preskočio najraniji period njegovog odrastanja. Nisam ni razmišljao o tome. Tužno ali istinito, tek, nikada se ni zbog čega nisam kajao.

U tom periodu jesam bio nešto mirniji, ali sam u blažem obliku zadržao stare navike. Manje sam pio, ređe jurio za ženama, kockao sam se u siću, a Lidiju nisam kinjio kao ranije. Tu i tamo poneki šamar, tek da zna ko je gazda u kući i da se ne opusti previše.

Do svoje desete godine Nikola je stekao drugove, pa mu više nisam bio potreban, a Lidija… Sad znam da mi je u dogovoru sa ocem radila iza leđa. Kada mi je saopštila da će ubuduće raditi kao bankarska službenica, bio sam iznenađen, a koji mesec kasnije tatica joj je za trideseti rođendan poklonio nameštenu garsonjeru i – zanemeo sam. Ali brzo sam došao sebi. Konačno sam pomislio da me “karta baš hoće”, ali izgleda da sam prevideo činjenicu da Lidijin otac nije naivan.

Stan je glasio na ime mog tasta, a to je značilo da neću moći da ga unovčim onako kako sam planirao.

Uza sve to, Lidija je najednom postala nekako važna i puna sebe i ljubomora me je ponovo obuzela. Da je prepustim drugome, to nikako nisam smeo da dozvolim.

Optužio sam Lidiju da ima ljubavnika, ponovo sam počeo da je bijem, a bila mi je draga samo onda kada je zbog modrica ostajala kod kuće. Verovao sam da će zbog čestog odsustvovanja dobiti otkaz i da će od svog oca sama tražiti da proda garsonjeru, ali to više nije bila ona Lidija. A koliko je prkosna dokazala je već naredne godine predajom zahteva za razvod braka. Možda ni to ne bi bio vrhunac da me nije onako drsko isprovocirala rečima:

– Hajde, životinjo, seci!

Ođ trenutka kada me je zapljusnula Lidijina krv, bilo mi je potrebno samo nekoliko sekundi da mi čitav život protrči pred očima. Tada sam se uspaničio prvi, a verovatno i poslednji put u životu. Šta reći detetu, njenim roditeljima? Policija, ispitivanje, presuda, zatvor… Izaći ću kao starac. Pogledao sam u prozor, uhvatio zalet, zažmurio, osetio bol i vrelinu svoje krvi, svu lepotu lebdenja pre konačnog kraja, a potom je zavladala tišina. Mrak, crnilo… prekid filma.

Pao sam na pločnik sa četvrtog sprata i – preživeo sam. Povreda kičme prikovala me je za invalidska kolica, bez nade da ću ikada više stati na svoje noge. Eto, ni Bog me nije želeo ovakvog, pomislim zagledan u komadić neba kroz prozor pa zarijem zube u usnu sve dok ne osetim ukus krvi. Valjda je to svojstveno zverima…