Ljubav predivne devojke vratila me je u život

Odmalena slušam da konkurencija uglavnom pozitivno utiče na čoveka, međutim, u meni je oduvek proizvodila kontraefekat. Radije sam dizao ruke i odustajao od svojih planova nego što sam se trudio da održim “korak” sa uspešnijima od sebe. Navešću samo jedan primer. Za deseti rođendan dobio sam od oca teniski reket, a na treninge sam redovno išao samo prvih mesec dana.

Bila je subota, kako danas pamtim. Seo sam pored oca na trosed i zagledao se u televizijski prenos teniskog meča.

– Ako budeš redovno trenirao, jednoga dana bićeš kao on – izgovorio je muški me tapšuči po leđima.

– Kao ko? – upitao sam.

– Kao Pit Sampras – odgovorio je ponosno.

Meč sam odgledao do kraja, video sam dotičnog Samprasa kako podiže trofej i istog momenta poželeo da bacim reket kroz prozor. Još tada mi je bilo jasno da taj nivo ni približno neću dostići. Mom ocu je trebalo duže da to shvati i da ga majka nije opomenula, verovatno bi nastavio debelo da plaća nešto što je one subote prestalo da me zanima.

Mislili su roditelji da je to odustajanje od tenisa bilo normalno za moj uzrast. “Kad se izigrao, bacio je igračku”, govorila je moja majka. Nije žena slutila da to nije ni u kakvoj vezi sa zasićenošću igrom, već s karakterom. A bio sam… lako sam se palio i još lakše gasio. Ni danas nisam bolji, ali me devojka koju volim inspiriše da se promenim.

ODUSTAJANJE JE BILO LAKŠE

Iz ličnog iskustva tvrdim da onaj ko je u bogatstvu rođen nikada ne može da postane čovek kao neko ko odrasta u bedi. Dok sam bio klinac, nije mi to smetalo. Štaviše, voleo sam što živim samo s mamom i tatom. Moji drugari su imali sestre i braću, a poneki i babe i dede. Meni je samoća odgovarala. Kada sam želeo da se igram, zvao sam decu iz komšiluka ili molio Bebu, ženu koja me je čuvala, da mi bude “sparing partner”. Imao sam sve, i što mi je trebalo i što nije.

U školi sam bio glavni frajer. Devojke su se utrkivale da se druže sa mnom, a ja sam birao s kojom ću se “igrati”. Tek što bih jednu izdvojio iz grupe i njoj se posvetio (nikada duže od dva dana), shvatio bih da me ne zanima. Kao što sam u ranom detinjstvu odbacivao igračke, tako sam u tinejdžerskim godinama odbacivao devojke. Pošto sam diktirao pravila igre, nikada nisam patio.

Nikada me nijedna nije ostavila, što bi svakako većina njih uradila da je bila u prilici. Iz izloženog se može naslutiti da me nije pratila dobra reputacija, ali sam opet bio u prednosti u odnosu na ostale. Uvek sam imao novca za izlazak, za skupu garderobu i taksi. A ako ćemo iskreno, neke devojke samo su to htele. Znao sam da mi momci zavide, ali me nije bilo briga. Dok nisam morao ni sa kim da se takmičim, sve je bilo pod kontrolom.

Već na fakultetu postalo mi je jasno da sam zakržljao u odnosu na svoju generaciju. Kad kažem zakržljao, ne mislim fizički, već… psihički, duhovno, emotivno. Prolazili su ispitni rokovi, tuđi indeksi punili su se ocenama, a ja sam bio nemi posmatrač. Niti sam imao koncentraciju, niti želju za učenjem, a ponajmanje volju da držim korak s konkurencijom. Odustajanje mi se činilo kao jedino prikladno rešenje. Ne bih rekao da su roditelji bili oduševljeni time što je njihov jedinac “digao ruke” od škole, ali bili su zadovoljni što ih ne zavlačim i što sam iskren.

A iskrenost me je koštala. Nije prošlo nedelju dana otkad sam podigao dokumenta s fakulteta kad mi je otac rekao da mi je našao posao. Istina je da nisam bio spreman da učim, ali nisam bio spreman ni da radim. Nisam želeo da razočaram roditelje pa sam odglumio oduševljenje. Na poslu sam, međutim, već prvog dana namerno napravio glupost da bi me oterali.

Suština problema bila je u tome što nisam imao radne navike, a ni želju da promenim nešto u vezi s tim. Prvog radnog dana zakasnio sam pola sata. Procedio sam nešto nalik na izvinjenje i dobar deo prepodneva prespavao za kancelarijskim stolom. Kada me je šef probudio, opsovao sam ga, što je bilo dovoljno da me zamoli da napustim firmu.

ASOCIJALNOST OBJAŠNJAVA SVE

– Možda detetu treba odmor. Tek što je izašao iz škole, na fakultetu nije uspeo da se snađe, a ti si ga odmah zaposlio. Treba mu vreme da se prilagodi, pogotovo što je jedinac… – čuo sam majku kako šapuće jedne noći.

– Pa šta ako je jedinac? Planirali smo jedno dete da bi imalo sve što mu treba, da ne mora da se takmiči s bratom ili sestrom. Sve smo mu dali i od njega napravili idiota – brecnuo se otac.

Jedva sam se uzdržao da ne uletim u sobu i kažem da je idiot napravio idiota.

“Iver ne pada daleko od klade”, setih se poslovice, ali ipak ostadoh skriven iza vrata prisluškujući razgovor.

– Ozrene, sad si to rekao i nikad više! Naše dete nije idiot, samo je malo asocijalan! – branila me je majka.

– Čuješ li ti sebe? Kako asocijalan dečko može da menja devojke kao čarape? Objasni mi to.

– Otkud znam. Možda upravo to što često menja devojke govori o njegovoj asocijalnosti. Ne može, možda, da uspostavi komunikaciju s nekim svojim vršnjakom pa tu energiju prenosi na teren seksualnosti. Vidiš i sam da nema druga s kojim bi podelio svoje tajne i misli.

– Baš je mogao i s nekom devojkom da porazgovara. Nije morao svaku da…

– Ne bi on da one nisu takve. Ispašće još da nam je dete manijak, a one polugole izlaze u provod. Svaki normalan dečko uradio bi isto što i on.

– A zašto ja to nisam radio u njegovim godinama? I tada je bilo devojaka koje su nosile miniće i uske majice.

– Bila su to druga vremena – poentirala je majka, posle čega sam se nečujno izvukao iz stana.

Noć sam proveo kao na splavu. Uvukao sam se u simpatično društvo devojaka i pikirao jednu. Sat-dva kasnije odveo sam je kući i ostao dosledan svojoj reputaciji i navikama.

Prespavao sam naredno jutro. Kada me je otac pozvao na “ozbiljan muški razgovor” u svoju sobu, rekao sam da me boli glava. Nije hteo da prihvati izgovor.

– Jednom ćeš morati da dođeš i porazgovaraš sa mnom. Kad ne budeš imao para, sam ćeš me moliti…

Čim je spomenuo pare, uspravio sam se. Naravno, glava me nije bolela, a nisam bio rad da izgubim nijedan dinar koji mi je sledovao pa sam brže-bolje ustao i otišao na “ozbiljan muški razgovor”.

– Šta hoćeš? – upitao sam trudeći se da zvučim mrzovoljno.

– Da popričamo.

– Može – rekao sam spustivši se na trosed.

Otac me je odmerio od glave do pete. Naježio sam se od njegovog pogleda.

– Zašto si napravio onu glupost na poslu kad znaš koliko sam se potrudio da bih te tamo ubacio?

– Nije mi se radilo – rekao sam setivši se njegovog i majčinog razgovora iz prošle noći.

– Ne razumem, šta znači to da ti se nije radilo?

– Baš to… Ne mogu da se uklopim s drugima.

– A šta bi ti? Odmah šefovsko mesto, da se izdvojiš iz mnoštva, a?

Pognuo sam glavu i, trudeći se da uverim oca u svoje reči, skrušeno rekao da ne mogu da podnesem ljubomoru kolega zbog devojaka koje mi se, ničim izazvane, kače.

UDARAC KOJI BOLI

Vodili smo niz sličnih razgovora u narednim godinama, ali mi na pamet nije palo da bilo šta promenim. Sviđao mi se status koji sam uživao, obaveze koje nisam imao i neograničen izbor devojaka. Imao sam i novca, jer ma koliko da se moj otac trudio da me obeshrabri i navede na pomisao da ću bez cvonjka ostati od narednog meseca, to se nije dogodilo. Ipak sam bio njegov jedinac i nije dozvoljavao da njegovi prijatelji pomisle da smo “pali na niske grane” kad Ozrenov sin nema za provod.

Godine su prolazile, neprimetno mi oduzimajući urođeni šarm kul momka. Nastupio je period u kojem sam shvatio da mi starenje ne ide naruku. Pragovi noćnih provoda postali su sve izraženiji, mislim na modre kolutove ispod očiju, a da od majke ne bih počeo da pozajmljujem pudere i slične stvari, gotovo sam prestao da izlazim po dnevnom svetlu. Sad je i meni jasno da sam sve naopako radio i da sam pothranjivao svoju urođenu sklonost ka odustajanju, ali tada nisam znao kako bih drugačije. Na kraju krajeva, roditelji su prestali da me opominju, a drugi motiv nisam imao.

Prvi udarac doživeo sam na splavu jedne subote.

Sedeo sam za šankom i odmeravao devojke koje su pristizale u grupama. Sačekao sam da zauzmu mesta, pikarao jednu i krenuo da je osvajam po uobičajenom sistemu: prvo sam poslao piće, a kada mi se zahvalila, prišao sam stolu za kojim je sedela. Bio sam siguran u to da će u mom krevetu provesti noć, a onda mi je rekla da je nepristojno što u “ovim godinama jurim piletinu”.

– Ne bih rekao, lutko, da sam toliko stariji – trudio sam se da je osvojim osmehom.

– Izvinite, samo primećujem da ste stariji od mog tate.

Hteo sam još nešto da kažem u svoju odbranu, ali me je kikot njenih drugarica naterao da se izvinim i vratim za šank. Nadao sam se da će mi tokom večeri prići i reći da se šalila. Uzalud. Slomljen prvim odbacivanjem u životu, “praznih šaka” vratio sam se kući. Do jutra nisam zaspao ispitujući bore na svom licu, tamne kolutove pod očima i osmeh koji više nije delovao.

Da sam drugačije odgajan i da sam sklon nekakvim promenama, sigurno bih istog dana potražio novac od oca i otišao na neki kozmetički tretman koji bi od tridesetpetogodišnjaka napravio frajera od dvadeset pet. Osim toga, oduvek sam imao averziju prema muškarcima koji se neguju, depiliraju i rade kojekakve stvari da bi bolje izgledali. Bio sam zarobljen između straha od promene i želje da opet budem onaj nekadašnji.

U tim momentima žalio sam što nemam prijatelja kome bih se poverio.

Roditeljima nisam mogao da kažem. Bez dana radnog staža, čovek koji je do svoje trideset pete uglavnom prespavao svako prepodne (ne računajući školovanje), nije imao pravo da se žali.

Do trideset šeste gotovo da nisam izlazio iz stana. Povukao sam se i iz noćnog života provodeći dane pred televizorom. Pomerao sam se kada bi me majka pozvala da sednem za sto da ručam i kada sam odlazio da se istuširam. Sve ostalo s vremenom mi je postalo veoma naporno.

MORAO SAM DA SE POMERIM

Možda nisam bio sklon melanholiji, ali su me okolnosti i način života odveli u depresiju. Roditelji su već bili stari da bi me opominjali i terali da se trgnem ili obratim nekome za pomoć, a sam da preduzmem nešto… jedostavno, nisam mogao.

Pokrenuo sam se kada se otac jedne noći požalio da mu nije dobro. Na prstima je ušao u moju sobu i molećivim glasom upitao:

– Neću da budim tvoju majku i da je uznemiravam… Možeš li da me odvedeš doktoru?

– Šta ti je?

– Nije mi dobro u glavi.

Brzo sam se obukao, uzeo vozačku i odvezao oca u Urgentni centar. Dok mi se doktorka nije obratila, razmišljao sam samo o tome šta ću majci reći ako se kući vratim bez Ozrena.

Zadubljen u misli, zavukao sam prste u kosu i nadlakćen sedeo u čekaonici. Sat i po kasnije preda mnom se pojavio par belih klompi.

– Vi ste sin gospodina Ozrena?

– Da, ja sam Dušan – predstavio sam se.

– Drago mi je, Dušane, ja sam Višnja. Došla sam da vam kažem da je vaš otac sad stabilan. Pritisak mu je bio visok, ali smo mu dali lekove koji će ga brzo dovesti u normalu. Kažite mi, da li je ranije imao sličnih problema?

Zamislio sam se.

– Nije imao nikakvih problema ili ne možete da se setite? – upitala je doktorka Višnja.

– Iskren da budem, pojma nemam. Već dugo ne živinim u realnosti pa nisam upućen… Izvinite, ali ne znam.

Nije reagovala. Očekivao sam nekakvo pitanje, osudu, čuđenje, ali ona me je kratko posmatrala i, pruživši mi ruku, rekla da će sve biti u redu. Ne znam šta je više uticalo na mene: njen dodir ili pogled, ali u momentu sam osetio da me peku oči. Pružila mi je papirnu maramicu.

– Ne treba, ovo je od promaje – rekao sam pokušavajući da obuzdam suze koje samo što se nisu prosule po mojim obrazima.

– Da, da. Potpuno vas razumem. Oči često reaguju na promaju… Jeste li za šolju čaja?

– Ne želim da vas prekidam. Ipak, vi ovde radite – izgovorio sam gutajući knedlu.

– Vaš otac je zbrinut, pa trenutno nemam pacijente. Ne zovem vas da bih vama učinila, nego da ne bih sama sedela u kantini.

– U tom slučaju, neću vas odbiti – ustao sam sa stolice.

OPČINILA ME JE JEDNOSTAVNOST

Oca sam narednog dana doveo kući. Majka je malo histerisala što je nisam probudio kad mi se Ozren požalio da mu je loše, ali utešio sam je rečima da tati ne treba frka, naročito ne kada pokušava da održi normalan pritisak.

Višnjin telefon dobio sam dok smo pili čaj, pa sam i s te strane bio zbrinut.

– Šta god da treba, slobodno me pozovi – rekla mi je i izdiktirala broj.

Izgledala je divno u onom belom mantilu i pred njenim očima osećao sam da ništa ne mogu da sakrijem.

Tokom popodneva, dok sam se prisećao mekoće Višnjinog dlana, pomislio sam da je to jedina žena kojoj bih mogao da poverim sve ono što me godinama tišti. Iz misli me je prenuo zvuk telefona.

– Dobar dan – rekla je veselo. – Kako je moj pacijent?

– Bolje mu je, koliko znam.

– Drago mi je što to čujem. Pitaću te nešto: hoćeš li da izađeš sa mnom večeras?

– Ti to mene pitaš? – zbunio sam se.

– Moram. Upravo mi se završila dupla smena, a ako budem čekala da ti nazoveš, plašim se da nikada nećemo uskladiti termine. Dakle, hoćeš li mi praviti društvo uz večeru i piće?

– Ne znam šta da kažem. Nikada dosad nijedna me devojka nije…

– Kaži da hoćeš i stvar je rešena.

– Da, da, naravno – brzao sam.

Izlazak s Višnjom prošao je bolje nego što sam očekivao. Nisam osećao teskobu niti sam se trudio da je impresioniram. Valjda je ona svojim stavom i jednostavnošću uspela da izvuče ono najbolje iz mene. Na kraju večeri poljubila me je u obraz i rekla da bi joj bilo drago kada bismo opet izašli.

– Najbolje je da se odmah dogovorimo. Odgovara li ti sutra? – upitao sam.

– Sutra moram ranije da legnem jer mi smena počinje rano u petak.

– Ne moramo na večeru, možemo i na ručak – predložio sam.

– Važi. Zovi me sutra pre podne pa ćemo se dogovoriti. Laku noć – još jednom me je poljubila u obraz.

Lovio sam je po smenama narednih nekoliko meseci. Najzad, kada mi se smučilo da brojim “vezane smene”, predložio sam joj da se preseli kod mene. Nije prihvatila, ali nije ni odbila. Ćutala je.

– Višnja, nemoj pogrešno da me shvatiš. Nisam mislio odmah da uletimo u brak, već da bi nam oboma bilo lakše… – objašnjavao sam.

– Shvatila sam.

– I, šta kažeš?

– Kažem da bi bilo bolje da ti pređeš kod mene. Živim sama, za razliku od tebe.

Nisam se dvoumio. Istog dana spakovao sam kofere i uselio se u Višnjin stan.

***

Ne znam šta je uradila, ali me je njena blizina naterala da se trgnem. Više vremena provodio sam pred ogledalom, češće sam se brijao, tuširao i sve više pažnje obraćao na garderobu. Posle tri meseca života s Višnjom počeo sam da se pitam šta takva devojka traži sa mnom. Nisam je zaslužio, ali nisam hteo ni da je se odreknem. Znao sam samo to da želim da se promenim. Čak sam i sat počeo da navijam da bih stekao naviku da ustajem u slučaju da naletim na nekakav posao. Sve u svemu, osećam da se menjam i to zahvaljujući Višnji jer osećam da kada činim sebi dobro, činim i njoj. Nema veće pokretačke energije.