Kada sam odbila direktora, osvetio mi se

Nisam se premišljala kada je izbor odeće u pitanju: pantalone, ne previše uske, svilena košulja i klasične cipele s visokom potpeticom. Kosu sam uredno očešljala i diskretno se našminkala. Bacila sam poslednji pogled u ogledalo, bila sam zadovoljna.

To je to! To sam ja, pomislila sam i nasmejala se sebi.

Puna samopouzdanja i bez treme, koju sam osećala prethodnih godina, krenula sam na još jedan razgovor za posao. Ni u jednom trenutku nisam pomislila da je trebalo da obučem nešto klasičnije, smernije. I ovo je, smatrala sam, dovoljno uštogljeno. Razgovor na koji sam išla bio mi je važan, posao preko potreban, ali ipak, pomislila sam, ne javljam se na oglas za direktora.

Tokom devet godina koliko sam na birou, upoznala sam i mračnu stranu raznih oglasa. Nekada sam se zaista nadala, verovala da se posao lako može dobiti. Kada su mi govorili “neko će vam se javiti”, izlazila sam nasmejana, ali sam s vremenom shvatila da rečenica: “Hvala, obavestićemo vas…”, znači da mi se više nikada neće javiti. Ovoga puta bila sam uverena da ću dobiti posao. Ispunjavala sam sve uslove. Savesna sam i ozbiljna, diplomirani ekonomista, a imam i radnog iskustva. Sedam godina upravo sam to radila u jednoj velikoj robnoj kući. Doduše, tada se sve radilo olovkom, ali otkad sam na birou, naučila sam da se služim kompjuterom.

Nagledala sam se komisija

Živela sam svega nekoliko ulica od buduće firme, pa neće morati da mi plaćaju prevoz. Ono čega se svi poslodavci plaše porodiljsko bolovanje odradila sam dvaput. Moj suprug Srđan i ja ne planiramo više dece. Za mesto šefa računovodstva to je trebalo da bude sasvim dovoljno. Ispunjavala sam i najnoviji uslov, da se novi radnici uzimaju s biroa kako bi se smanjio broj nezaposlenih. Ni sama ne znam otkud mi tada toliki optimizam i kako sam verovala da ima posla za mene.

U dogovoreno vreme ušetala sam u lepo sređenu kancelariju, pred tročlanu komisiju.

– Izvolite – pokazali su mi da sednem.

Nije mi trebalo mnogo da ih procenim. Otprilike koliko je i njima trebalo da bace oko na moj životopis. Levo je sedela mlada i doterana devojka, nije imala kad da stekne radno iskustvo. Na svakom razgovoru za posao bila je bar po jedna takva.

Nešto kao maskota firme, ćija se prisutnost podrazumeva.

S desne strane sedeo je uglađeni gospodin. Po mojoj proceni moglo mu je biti tridesetak godina.

Čitao je moju radnu biografiju i klimao glavom, a između njih dvoje sedeo je šef, namrgođen i autoritativan.

Tokom devet godina obilaženja firmi nagledala sam se takvih komisija. Izdržala sam sva pitanja, odgovarala kratko i jasno.

Verovala sam u sebe, nisam se pokolebala ni kada me je muškarac u sredini upitao kakvo je moje znanje engleskog jezika.

– Solidno – slagala sam ne trepnuvši.

Zapravo, bilo je jasno jer se već duže vreme nisam njime koristila, ali oni za to, pomislila sam, ne treba da znaju.

– Dakle, ispunjavam li sve uslove? – upitala sam.

– Naravno! Napravićemo uži izbor i obavestićemo vas – nasmejala mi se devojka.

Sam svoj gazda

– Gospođice, nemojte me pogrešno shvatiti, ali pretpostavljam da ste završili osnovnu školu kada sam, pre devet godina, počela ispadati iz širih i užih krugova.

Zato bih vam stvarno bila zahvalna kada biste mi rekli u čemu je problem – iznenadila sam ih sve troje.

Muškarac koji je sedeo u sredini zaštitnički ju je potapšao po ruci, a ona mu je uzvratila milim pogledom.

Kakav prizor, ova će daleko dogurali, pomislila sam i stisnula usne da baš to ne izgovorim.

– Gospođo, zaista ispunjavate sve uslove. Upravo sam bacio pogled na datum rođenja. Priznajem da sam mislio da ste mlađi. Ne želim da kažem da su vaše godine problem, ali je u svakoj firmi mladi kadar prioritet – rekao je njen zaštitnik.

– Hvala, sve mi je jasno – rekla sam i uzela svoj životopis.

– Napisali ste da ste dali otkaz, u bivšoj firmi. Možemo li znati zašto? – onaj mladi trudio se da bude ljubazan.

– Bila su druga vremena, mislila sam da ću lako naći drugi posao. Nažalost, prevarila sam se – odgovorila sam i krenula prema vratima.

Izašla sam, a oni su već pozvali drugu kandidatkinju.

Pogledala sam je i nisam mogla da prikrijem gorčinu. Imala je dvadesetak godina i prekratku suknju.

Bila sam uverena da će baš ona dobiti posao. Nije važno, pomislila sam, sad je trebalo sa Srđanom popričati o sopstvenom poslu i o kreditu, jer je početni kapital bio neophodan. Ovoga puta sa intervjua nisam izašla razočarana, nego nasmejana.

Bar ću biti sama svoj gazda, pomislila sam i krenula na pijacu.

Bio je to moj ritual. Posle svakog razgovora produžila bih po sveže namirnice, pa kući da skuvam ručak. Pomislila sam da će tako biti još samo kratko. Mojim mukama, znala sam, nazire se kraj.

Bezbrižna, zadovoljna i srećna

A sve je počelo pre desetak godina. I mene je jedan takav zaštitnik iz komisije pokušao zaštitnički da potapše po ruci. Bila sam mlada. Posao sam našla odmah po završetku studija. Godinu dana odrađivala sam pripravnički da bi me potom zaposlili za stalno u obližnjoj robnoj kući. U prvo vreme radila sam u računovodstvu, a potom sam, s obziorom na činjenicu da sam veoma komunikativna, prešla da radim s ljudima.

Ubrzo sam postala šefica ženskog odeljenja. Za tri godine koje sam provela tamo nijednom nisam bila na bolovanju, nikada nisam zakasnila na posao. Prema mušterijama sam uvek bila ljubazna i nasmejana. Na odeljenju sam upoznala i svog budućeg supruga Srđana, koji je došao s prijateljicom da joj pomogne prilikom izbora haljine. Dogovorili smo se da ćemo posle posla popiti kafu. jednu, drugu, treću… i Srđan i ja smo uskočili u iskrenu i strasnu vezu. Živeli smo za zajedničke trenutke i od početka maštali o braku i deci.

Ništa mi u to vreme nije bilo teško, bila sam bezbrižna, zadovoljna i srećna. Svake godine firma je organizovala proslavu za zaposlene. Upravo na jednoj takvoj moj život počeo je drastično da se menja. Stvari koje su mi se dešavale nisam mogla da kontrolišem. Moj život je strmoglavo krenuo nizbrdo, a Srđan i ja nismo mogli ništa drugo nego da gledamo kako sve odlazi u nepovrat. U prvo vreme mislila sam da ću umeti da izađem na kraj s tim debelim i naduvenim direktorima, uostalom, do tada nisam imala problema s muškarcima. Nije bilo nikoga da mi kaže da je poštena borba uzaludna ako ti je protivnik onaj čija je reč uvek poslednja.

– Milice, svi te gledaju – prošaputala je moja kolcginica Vera tokom večere.

– Ko su ti ljudi? – upitala sam je.

– Menadžeri, direktori svih robnih kuća u Srbiji. Svi su prešli pedesetu, a ne skidaju pogled s tebe. Kako ih nije stid? I vidi im stomačine! Eksplodiraće – ogovarala ih je.

– Takvi kao oni mogu samo da gledaju, to nije zabranjeno – slatko sam se nasmejala.

Prljave namere

Nekoliko nedelja kasnije direktor naše robne kuće pozvao me je u svoju kancelariju.

Kada sam tamo videla iste te muškarce zavaljene u kožne fotelje, setila sam se Vere i njenih komentara. Moj šef je odlazio u penziju, a ja ni slutila nisam da razmišljaju o meni kao o njegovoj naslednici. Niti sam imala dovoljno iskustva niti me je karijera zanimala. Sanjala sam o venčanju, o deci sa Srđanom. Zapravo, sve je išlo u tom pravcu da ja nisam prava osoba za taj posao.

– Stiže na sve strane, nikada se ne žali, predana je i vredna – direktor je nabrajao moje vrline.

Njegove pohvale prijale su mom uhu. Verovala sam u sebe, a kada su mi još rekli kolika bi mi bila plata, odmah sam pristala. Prljave namere koje su se krile iza mog napredovanja pokazale su se tek kasnije.

Dali su mi dovoljno vremena da se snađem u novoj ulozi, da prihvatim odgovornost i obaveze.

Imala sam manje slobodnog vremena, ali sam bila zadovoljna. I dalje sam bila u dobrim odnosima s kolegama, funkcionisali smo kao velika porodica.

I baš kada sam pomislila da je svaka kockica na svom mestu, postala sam žrtva onoga što danas zovu mobingom.

Novi termin za staru prljavštinu. Seksualno uznemiravanje, ucene, šikaniranje, maltretiranje… sve sam to godinama trpela.

Prvi koji je tako počeo da me tretira bio je Goran, šef kontrolne službe. Kad god je bio u mojoj blizini, obletao je oko mene, gutao me požudnim očima, namerno me provocirao.

Jasno mi je signalizirao šta očekuje i želi od mene.

Za avanture nisam bila raspoložena, a kako se nisam usudila da mu to jasno i glasno kažem, mislila sam da će mu moje hladno ponašanje sve reći. Nažalost, on je imao moć i mogao je da radi šta mu se prohte.

– Milice, jasno vam je da greške mogu svakome da se pronađu. Uveren sam u vašu ažurnost. Nema potrebe da mi pokazujete knjige. Možemo ih zajedno pogledati uveče – rekao je pred dvema mojim koleginicama i ponovo mi uputio onaj ljigavi, požudni pogled.

– Na večere izlazim sa suprugom, a knjige možemo prekontrolisati kad god želite u toku radnog vremena – odgovorila sam.

“Dobar mamac”

Tada sam bila ponosna na sebe, ali je Goran odlučio da mi se osveti za poniženje, jer je sat nakon našeg razgovora cela firma brujala o mom odbijanju njegove “nepristojne” ponude.

Sve češće je tražio da radim inventar i iako nikada nije pronašao nijednu grešku, ponavljao je to kad god bi mu se prohtelo.

Posle svakog njegovog dolaska glava mi je pucala bar dva dana.

Srđan me je tešio i hrabrio da ne odustanem.

– Dosadiće mu, pre ili kasnije. Naći će neku drugu lepoticu, koja će popustiti i zaboraviće te.

A ja sam silno ponosan na tebe – smirivao me je moj suprug.

Da nisam samo Goranu zapala za oko, shvatila sam kada sam jednom prilikom upitala direktora nabavke zašto nam ne stižu muška odela.

Pa ni ti ne stižeš kod mene – odgovorio mi je.

To je trebalo da bude šala, ali tačno sam znala šta se krije iza tih reči.

– Ali dostavila sam vam spisak – pretvarala sam se da ne razumem.

– Kakav spisak? Ti treba da dođeš, i to ne jednom nego češće. Želim da se družimo i van radnog vremena – rekao je.

Od šoka i neverice nisam znala šta da mu kažem. Pripalio je cigaretu, izduvao nekoliko dimova i slegnuo ramenima.

– Kako god želiš, ali mogla bi zažaliti – dodao je.

Posle tog razgovora nikada mi više nije predložio ništa slično.

Zato sam ga za svako odelo, svake muške pantalone ili košulju morala moliti da mi ih dostavi.

A kad su počeli popisivati poluprazne police, jer Goran nije odustajao od osvete, čula sam komentar iza leđa kako to nema nikakvog smisla.

Znala sam i ja da nema, možda bih pred svojim kolegama i otvorila dušu da se nisam naježila od reči svoje koleginice:

– Dok smo imali starog šefa, niko nas nije dirao. Sad imamo dobar mamac, zato ovako prolazimo.

– Svašta – nesigurno sam odgovorila, odmahnula glavom i otišla u svoju kancelariju.

Glavni menadžer

Kako niko od kolega nije krenuo za mnom, shvatila sam da više nemam prijatelja, saveznika, nikoga kome bih mogla da otvorim dušu i izjadam se.

Samo bih im dala povod za nove tračeve.

Naši lepi odnosi više nisu postojali, kolege nisu marile za moju revnost, videle su samo to da zbog mog poštenja imaju stalne inventare.

Od svojih obaveza niko od njih nije bežao, niko nikada nije rekao “neću” ili “ne mogu”. Uvek su me slušali bez reči pogovora, ali odnos kakav je bio u početku, sada mi je to postalo jasno, više nije postojao.

Na sve te probleme došao je i onaj najveći, od Siniše, glavnog menadžera celog lanca robnih kuća.

Ni sada sebi ne mogu da objasnim zašto sam tog dana sela u njegov automobil. Ipak, mislila sam tada, bilo bi nepristojno da ga odbijem kada me je video na stanici da čekam autobus i ponudio da me poveze.

– Sigurno si gladna, a moj prijatelj je poznat po specijalitetima rekao je dok je zaustavljao automobil ispred jednog restorana.

– Nisam, hvala. Imam štapiće.

– Štapiće? – nasmejao se.

Nisam znala šta da kažem ili učinim. Slutila sam da ovaj ručak neće izaći na dobro.

– Čujem samo reči hvale o tvom radu. Kolege kažu da čistije i urednije knjige nikada nisu videli. To me baš raduje – rekao je.

– Hvala – odgovorila sam i ućutala.

– Kažu i da izbegavaš poslovne ručkove. Nije mi jasno zašto si tako ozbiljna i uzdržana. Imaš li možda neki problem?

Bilo mi je navrh jezika da mu kažem kako se ponašaju pojedini direktori, ali sam procenila da to ne bi bilo pametno.

– Nemam! Sve što mogu da se dogovorim za vreme poslovnog ručka, mogu i u svojoj kancelariji. Kraće traje, a ja nemam vremena na bacanje – odgovorila sam.

U svakom slučaju, stekla si moje poverenje i zaista bi bilo dobro da se više družimo i komuniciramo. Ako se malo potrudiš, možeš imati šta god poželiš rekao je i počao da me dodiruje nogom ispod stola.

Prosidba

Trebalo je da mu saspem sadržaj tanjira na glavu. Ili da mu kažem da već imam oca. Trebalo je da ustanem i odem i iz restorana i iz firme. Nažalost, ništa od toga nisam uradila. Moje ćutanje shvatio je kao odobravanje i uživanje u mojoj zbunjenosti. Iako smo radili u različitim delovima grada, svakog dana dolazio je kod mene, svuda je išao za mnom otvarajući mi vrata i ne shvatajući da me na taj način kompromituje pred ostalima.

I oni koji su me dotad cenili, počeli su da me gledaju drugim očima. A kada je napokon shvatio da me nikada neće odvući u krevet, postao je gori od Gorana.

Nikada mi nije bilo jasno kako je Srđanova i moja veza opstala u takvim okolnostima. Naravno, nisam mu ispričala baš svaki detalj, ali i ono što sam mu rekla bilo je previše.

Trudio se da me odobrovolji, da mi olakša probleme s kojim nisam umela da se nosim, ali uzalud. Iz dana u dan bila sam sve potištenija, nesigurnija u sebe.

Milice, previše radiš. Smršala si i vidi se da ti je odmor neophodan rekao mi je jedne večeri.

– Znam, ljubavi, dala bih sve na svetu kada bih mogla da se vratim u računovodstvo. Plata jeste manja, ali tek sada vidim da sloboda nema cenu – odgovorila sam.

– Zašto ne bismo spojili lepo i korisno? – začuđeno je upitao.

– Ne razumem.

– Udaj se za mene – nasmejao se raširivši ruke. Verovatno je očekivao da ću mu se baciti u naručje. Umesto toga, ja sam zbunjeno upitala:

– I šta ćemo time rešiti?

– Kad ostaneš u drugom stanju, a ja ću se svojski potruditi da to bude što pre, uzećeš bolovanje zbog čuvanja trudnoće, a potom sledi porodiljsko. Sasvim dovoljno vremena da se odmoriš od ovog ubitačnog tempa. Niko ne može da te otpusti dok si na bolovanju, a ako pronađu zamenu, bolje za nas – rekao je.

– Srđane, volim te najviše na svetu. Da, udaću se za tebe. Sutra, ove nedelje, kad god poželiš! – na kraju sam mu se ipak bacila u zagrljaj.

Moje devojčice

Dva meseca kasnije Srđan i ja smo se venčali. Na svim dokumentima koje sam potpisivala za firmu od tog dana stajalo je novo prezime. U inat svim direktorima, a meni na sreću i ponos. Sigurna u sve što je moj muž isplanirao, postala sam jača i otpornija na sve njihove podlosti.

– Gospođo Milice, fizički ste zdravi, ali ste psihički uništeni. Ako zaista želite dete, morate da se odreknete stresnog posla. Siguran sam da ženi vaših kvalifikacija nije teško da nađe mirniji posao. Uostalom, za dete žene žrtvuju i mnogo više – rekao mi je ginekolog posle detaljnih pregleda.

Tražila sam da me vrate u računovodstvo, međutim Siniša i ekipa kao da su odlučili da mi zagorčaju život do kraja. Rekli su da ne postoji osoba koja može da me zameni. Kao razlog za neopozivu ostavku navela sam narušeno zdravlje.

Kada im se nedelju dana kasnije javio moj advokat i zapretio tužbom, dogovorili smo se za sporazumni raskid radnog odnosa da bih imala pravo da se prijavim na biro.

Siniša me je pozvao samo još jednom. Tražio je da mu preporučim nekoga od svojih ljudi za moje radno mesto.

– Svi ljudi koji su radili kod mene jednako su vredni i pošteni. Vi procenite ko će od njih napredovati – rekla sam mu.

Nažalost, olakšanje koje sam tada osetila bilo je kratko.

Oslobodila sam se svih stega i mislila sam da će mi biti bolje. Međutim, vreme je prolazilo, a san mi nije dolazio na oči. Postala sam razdražljiva, sve mi je smetalo, činilo mi se da ću se ugušiti u naša četiri zida.

Želela sam dobro da se isplačem, ali ni to nisam mogla. Tek deset meseci kasnije počela sam da se vraćam u normalu.

Tokom tog vremena uzimala sam sedative, a to je značilo da na trudnoću nisam smela ni da pomišljam.

Srđan mi je u tom periodu bio najveća podrška.

A onda je sve krenulo u boljem smeru. Rodila sam Marinu i tri i po godine nije mi padalo na pamet da tražim posao. Posvetila sam se našem detetu i uživala u svakom trenutku majčinstva.

Kad je krenula u vrtić, odjednom sam se izgubila. Nisam znala šta ću sa sobom. Srećom, opet sam zatrudnela i rodila sam Janu. Sad i ona treba da pođe u vrtić, a ja u svojoj trideset i šestoj godini ponovo tražim posao.

Nažalost, u ovim kriznim vremenima teško je i pomisliti da će mi se sreća osmehnuti.

Sve vreme bila sam prijavljena u zavodu za zapošljavanje i redovno idem na razgovore.

U mnogim sam firmama ispunjavala sve uslove, ali su posao dobijale mlade devojke.

– Šta tako fino miriše? Imamo li razloga za slavlje? – upitao je Srđan s vrata.

– Pa, možda. Zapravo, mislim da imamo – zbunila sam ga.

Primetila sam njegov pogled pun neverice, a onda sam se nasmejala.

– Odustajem od traženja posla. Dosta mi je zaokruživanja oglasa, slanja životopisa, jurnjave s razgovora na razgovor. Ionako posao dobijaju one baš mlade – rekla sam.

– Nisi li do jutros čeznula za bilo kakvim poslom?

– Jesam, i našla sam ga, ali mi treba tvoja pomoć. Otkad je baka umrla, kuća propada.

Sve i da želimo, više je ne možemo prodati. Ali kada bismo uzeli kredit i renovirali je, mogli bismo je iznajmljivati. Komšije su se već počele baviti seoskim turizmom, pa bih možda i ja mogla pokušati.

– Ne misliš valjda… – toplo se nasmejao.

Naravno da mislim. I znam da ću uspeti.

– U to ne sumnjam!

Vrata svojim prvim gostima još nisam otvorila, ali sve je spremno. Srđan i ja smo se s našim dvema devojčicama preselili u bakinu kuću.

Moj život je ponovo ispunjen, bez silnih podređenih i nadređenih. Napokon sam sama sebi šef.