Najpoželjniji momak me je zaveo ali mi se nikada više nije javio

Tada sam imala samo šesnaest godina i bila sam veoma stidljiva i povučena. Činilo mi se da sam ružna i mršava, a plašila sam se da imam loš ukus pa da uvek štrčim neprikladnim izgledom. Zbog stidljivosti mi je bilo teško da se snađem u društvu, da se opustim, uklopim i upoznam s novim ljudima. Moje drugarice uveliko su se zabavljale, a ja sam bila sama.

Bila sam dobar đak, ali mi to nije donosilo ništa, sem podsmeha i podrugljivih komentara koji su otprilike bili ovakvi: “Vidi onu štreberku!” Bila sam tražena samo kada je trebalo nekome nešto da pomognem, da došapnem, dodam “puškicu” ili uradim domaći zadatak, a zatim – zaboravljena.

Moje najbolje drugarice Ivana i Kaća bile su lepe i, činilo mi se, uvek savršeno obučene i našminkane, pa zato i popularne. Isticale su se izgledom i slobodnim ponašanjem. Ponašale su se kao da je svaki momak njihov ako ga požele.

NAJLEPŠI I NAJPOŽELJNIJI

Iako su ponekad bile grube prema meni, znala sam da su mi prave prijateljice i da me vole. Pa ipak, često mi se činilo da sam im teret i da se druže sa mnom iz obaveze… Znale smo se još od najranijeg detinjstva, stanovale u istoj ulici i nisu me mogle izbeći. Nije mi to smetalo, štaviše, osećala sam se počastvovanom što sam u njihovom društvu pošto sam uz njih i ja imala nekakav “društveni život”.

Nas tri obično smo izlazile u kafić “Milano”, u kojem se okupljalo društvo iz našeg kraja. Podsećao je na lokalni omladinski klub. Tu smo imali karte za remi, zatim pikado, bilijar, svako je svakog poznavao, tu smo bili opušteni i slobodni, jer ono što se tu dešavalo, ako je trebalo da ostane tajna – obično je ostalo tajna.

Jedne večeri na početku letnjeg raspusta sedele smo u “Milanu” i čekale Kaćinog novog dečka Slavišu. On je živeo na drugom kraju grada, a kako nije imao automobil, obično ga je neki drugar dovozio. Sedeći za stolom kraj prozora, videle smo kada se pred kafićem parkirao veliki crni “audi”. Iz njega je izašao Slaviša a za njim i visoki, crni mladić. Pošto je zaključao vrata, podigao je glavu i pogledao u našem pravcu. “Vojkan!” srce mi je jače zaigralo.

Vojkan je bio jedan od najlepših i najpoželjnijih momaka u našem gradu. Ne znam devojku koja nije bila zaljubljena u njega. I ja sam ludovala za njim, ali to nikada nikome nisam priznala. Jedva da sam s njim razmenila nekoliko reči, onako uzgred, dok smo pohađali istu gimnaziju. Ničemu se nisam nadala, nisam verovala da me je uopšte primetio.

Bio mi je oličenje savršenstva sa onom sjajnom, smeđom kosom i toplim, bistrim očima, bisernobelim zubima, a punim usnama oštrih bridova i izvijenih uglova. Bio je visok i lepo građen, godinama je trenirao košarku i plivanje. Njegov otac imao je privatnu firmu, što mu je omogućavalo da se lepo oblači, da vozi dobar automobil, da izlazi na najbolja mesta. Uza sve to, bio je inteligentan, odličan đak u gimnaziji, a sada je uspešno završio prvu godinu informatike. Bio je načitan, kulturan, galantan.

Ono što sam videla na njemu ili čula o njemu govorilo je da on može pružiti devojci sve. Naravno, isto su mislile i mnoge druge, pa su najlepše i najzgodnije devojke obletale oko njega dok sam ja pažljivo krila ono što osećam.

I DA NESTANEM I DA SE NIKAD NE POMERIM ODATLE

Po svemu je odudarao od društva u kojem se kretao. U mojoj mašti bilo mu je dosadno u tom društvu – njegovi drugovi bili su mu stranci, a devojke koje su mu se nabacivale nisu mu predstavljale izazov. Često sam maštala o tome kako se nas dvoje slučajno upoznajemo, kako se on oduševljava mojim razmišljanjima, ozbiljnošću, iskrenošću, koje sam smatrala svojim najvećim vrlinama, kako shvata da smo srodne duše i kako se zaljubljuje u mene. I još sam o mnogo čemu maštala…

Ivana i Kaća trgnule su me iz kratkotrajnog zanosa jednostavnim komentarima:

– Ovaj Vojkan je parče i po, kako bih ga slatko “potrošila”! – utrkivale su se da ga odmere i ubace na listu potencijalnih udvarača.

Na lice sam brzo navukla izraz ravnodušnosti.

Kada su njih dvojica ušli u kafić, svi pogledi bili su usmeni na njih. Prišli su našem stolu, Slaviša je seo pored Kaće, a Vojkanu je ostalo mesto pored mene. Sva sam se naježila od njegove blizine i zavrtelo mi se u glavi od njegovog zanosnog mirisa.

Bio je tu, na pedalj od mene, dečko o kome sam godinama maštala i s kojim jedva da sam razmenila reč-dve. Bila sam zbunjena, istovremeno sam želela i da nestanem i da se nikad ne pomerim odatle.

Slaviša nas je upoznao s Vojkanom, predstavio ga je kao svog druga iz kraja.

– Devojke, nemojte se oduševljavati. On me je dovezao i neće da ostane s nama. Ja ne mogu da ga nagovorim, ali vi pokušajte… Možda neće odoleti vašem šarmu – Slaviša je namignuo Ivani.

A moje drugarice, kao po komandi, počeše da mu se umiljavaju. Otvoreno su mu se nudile iako su obe imale momke. Znala sam da je Ivana odlučila da ga smuva, jer njen dečko te večeri nije izašao u grad. “Ništa, popiću piće, pa idem kući. Neću da budem trinaesto prase”, pomislila sam.

Kaća je i dalje nagovarala Vojkana da ostane, a Ivana ga je, kao, branila:

– Pusti dečka, sigurno ga čeka devojka.

– Ovo je bilo žensko lukavstvo – nasmejao se Slaviša – da utvrdi jesi li slobodan.

– Molim te, Slaviša, zašto misliš da je o meni reč? Evo ti Cece, i ona je slobodna.

ON ME… PRIMEĆUJE?!

Svi su me pogledali i videlo se da misle: “E, što si se dosetila! Ceca, jaka riba!”. Želela sam da propadnem u zemlju od stida. A on je tada rekao:

– Ceca se previše posvetila školi. Da ima momka, ne bi nizala takve rezultate kao što je ona pobeda na takmičenju iz matematike.

U prvi mah pomislila sam da mi se ruga, ali kako je odmah nastavio da priča o međuopštinskom takmičenju iz matematike na kojem sam te godine pobedila, shvatila sam da želi da istakne moje vrline i da spreči društvo da me zadirkuje. Listi njegovih vrlina sada sam mogla da dodam i plemenitost pa je sada, po mojim kriterijumima, bio apsolutno savršen.

A onda mi je palo na pamet da on zna ko sam ja! Poznati su mu moji uspesi, on me ceni, on me… primećuje?!

Bila sam iznenađena, presrećna i ushićena.

Pošto je Vojkan svojevremeno pobeđio na istom takmičenju, počeli smo da razgovaramo o zadacima, začkoljicama…

– Znaš, to što si postigla mnogo će ti pomoći na fakultetu. Na primer, kada sam ja… – pričao je o svojim ispitima, o tome kako mu je ranije stečeno znanje mnogo puta pomoglo, a ja sam ga slušala i pokušavala da smislim nešto pametno, da kažem nešto što će ga fascinirati i naterati da se zaljubi u mene.

U početku razgovora bila sam stisnuta, mucala sam, nisam mogla da dovršavam rečenice, ali sam se toga brzo oslobodila. Umeo je da me navede da se opustim i razgovor je potekao spontano.

Pričali smo o njegovim obavezama na fakultetu i o mojim planovima za dalje školovanje, o tome kako provodim leto, šta čitam… Spomenula sam da sam počela da čitam “Narcisa i Zlatoustog”, na šta mu se lice ozarilo, voleo je Hesea. Počeo je da mi priča o tom romanu, nešto o odnosu strasti i duha, dionizijskog i apolonskog… Ništa nisam razumela, ali sam uživala u boji njegovog glasa, u pokretima njegovih punih usana, u belini njegovih savršenih zuba, u žaru koji mu je tinjao u očima dok je govorio.

POBEDNICA VEČERI

Onda ga je prekinula zvonjava mobilnog telefona. Izvinio mi se i odgovorio na poziv. Izvinjavao se što ne može da dođe jer je u prijatnom društvu koje ne želi da napusti. Kada je završio razgovor, isključio je telefon “da nas više ne prekidaju”.

Shvatila sam da on menja planove za to veče i ostaje s nama zbog mene! Ne želi nikuda da ide, ne želi da ga uznemiravaju i sve vreme razgovara sa mnom. Da li je moguće, pitala sam se, da će se momak koga godinama tajno obožavam zaljubiti u mene? Da li je moguće da će se obistiniti moje maštanje, da volimo iste stvari, da smo srodne duše i da mu ne smeta moj izgled? A možda i ne izgledam toliko loše. Počela sam drugačije sebe da gledam. Prvi put u životu osećala sam se kao kraljica. Bila sam u centru pažnje ne zato što sam zbog nečega ispala smešna, već zato što su drugi mogli da mi zavide. To su mi potvrđivali i blagonakloni pogledi mojih drugarica: one su mi očima kazivale da sam pobednica te večeri.

Vojkan nije ranije dolazio u naš kraj, ali je rekao da mu se u “Milanu” dopada. Primetio je u zadnjem delu lokala bilijarski sto i predložio je da odigramo partiju bilijara.

Moje drugarice su me podsticale da prihvatim hvaleći me da sam šampion kafića.

Zaista sam volela bilijar i bila najbolji igrač u našem društvu, ali sam se ustručavala da ustanem od stola. U meni su još bila pomešana osećanja ponosa zbog njegove pažnje i stida jer su sve oči bile uprte u nas. Jedva sam se odvažila da nesigurnim korakom, pod radoznalim pogledima pođem prema bilijarskom stolu.

Bio je mnogo bolji igrač od mene, pa se naša partija pretvorila u lekciju. Podučavao me je, objašnjavao mi tajne igre, upućivao me u teoriju, pokazivao udarce. Bio je apsolutno nadmoćan i nije mi bilo neprijatno zbog toga. Činilo mi se da je sve upravo onako kako treba da bude. On je bio moj instruktor u ovoj igri, a ja sam pomislila da bih volela da mi bude instruktor i u drugoj igri.

Dok sam ga posmatrala kako se kreće oko stola, kako se naginje i uspravlja, izbliza sam proučavala njegovo skladno građeno telo. Dok je pričao o bilijaru, zamišljala sam da me dodiruje, miluje, da me lomi i mrvi. Sva moja tinejdžerska maštanja, preterana zbog neiskustva, ali razrađena do detalja, probudila su se i usmerila na njega.

ISTOPILA SE MOJA STIDLJIVOST

Posle jedne moje greške odlučio je da mi pokaže kako se taj udarac pravilno izvodi. Prišao mi je s leđa, uhvatio me je za obe šake da bi upravljao štapom, a onda me svojim telom gotovo oborio na sto. Potpuno sam mu se predala. Nije mi više smetalo to što nas svi gledaju, moja slidljivost istopila se pod snažnom željom da se sjedinim s njim makar tako, na trenutak, igrajući bilijar. U njegovim rukama osećala sam se onako kako sam uvek želela da se osećam u rukama muškarca: sitna i nežna, sigurna, zaštićena i vođena.

Sve je to kratko potrajalo. Naše društvo želelo je da pođe na neku žurku, pa su i nas pozvali. Međutim, ja sam imala ograničen izlazak.

– Ne mogu… Moram da stignem kući do ponoći.

– Ostaću s tobom – Vojkan nije hteo da me ostavi samu.

– Nema potrebe. Ionako uskoro moram da pođem, slobodno idi s njima.

– Idile vi – rekao je Slaviši. – Ionako će žurka biti dosadna, znam tipa koji slavi rođendan. Pogušiće vas narodnjaci!

Kaća je počela da se ljuti što im uvek pokvarim veće svojim “policijskim časom”. Nisam joj zamerila, znala sam da ne misli ništa loše, umela je brzo da plane, ali i brzo da se smiri. Međutim, Ivana mi je drugarski namignula i tiho rekla:

– Samo ti uživaj!

Oni su otišli, a mi smo završili partiju. Zatim smo popili po piće razgovarajući o zajedničkim temama, kojih je bilo sve više.

Četvrt sata pred ponoć odlučila sam da pođem kući. Ponudio je da me otprati. Rekla sam da nije potrebno jer blizu stanujem, a navikla sam da sama idem jer Ivana i Kaća ostaju duže.

– Volim da šetam i razmišljam – rekla sam na kraju.

– Voleo bih i ja da šetam i razmišljam s tobom.

Pristala sam. Dok mi je pridržavao jaknu, bila sam već potpuno samouverena. Gordo sam izašla iz kafića.

PRVI POLJUBAC

Išli smo ulicom jedno pored drugog. Kada smo skrenuli u park, uhvatio me je za ruku. Ćutali smo uživajući u bliskosti.

Sve što sam, činilo mi se, ikada poželela doživela sam u toj jednoj noći, s tim čovekom dok smo šetali kroz park, po mesečini koja se poigravala sablasnim senkama grmova i stabala, tobogana, ljuljaški i klackalica, a te senke pojačavale su osećaj sigurnosti, koji mi je pružala njegova blizina. Znala sam da će se to veće završiti baš onako kako mora da se završi.

Došli smo do moje ulice i zastali pred kapijom kuće mojih roditelja. A i ta kapija, baš kao da je sišla s neke starinske slike, imala je veliki luk od crvene cigle i bila je obrasla lozom.

Ušla sam u duboku senku luka i okrenula se prema Vojkanu da se pozdravimo. Na mesečini su mu se žarile oči.

– Voleo bih ponovo da te vidim. Večeras mi je bilo veoma prijatno u tvom društvu.

– Dođi kad god hoćeš, redovno odlazim u “Milano” – odgovorila sam.

Zatražio je broj telefona i, dok sam mu diktirala redom cifre, ubacivao ih je u svoj mobilni.

“Memorisao je mene!”, pomislila sam.

– Sad moram da uđem – rekla sam – a ti nazovi kad poželiš.

– Hoću, svakako!

Stajali smo tako jedno naspram drugog, u senci. Gledali smo se jedan dugi trenutak, a onda su nam se usne dotakle. Moj prvi poljubac! Rukama je obuhvatio moja ramena. Usledio dugi poljubac, pa još jedan…

Ošamućena, reagovala sam instinktivno. Brzo sam se odvojila od njega, ušla u dvorište i zatvorila kapiju.

– Laku noć! – promucala sam.

– Laku noć! – Nazvaću te sutra.

Želela sam da svima istog časa ispričam šta mi se desilo. Želela sam da probudim mamu, da nazovem Kaću, Ivanu, sve svoje drugarice, drugove, poznanike, želela sam da otvorim prozor i vičem, da vrištim koliko me grlo nosi.

Srećom, pribrala sam se na vreme da ne učinim ništa slično. Naravno, cele noći oka nisam sklopila. Ponavljala sam u mislima svaki trenutak. Sada sam bila uverena u to da za mene počinje novi, pravi život, moje devojaštvo.

NIKADA SE VIŠE NIJE JAVIO

Narednog jutra rano sam ustala, istuširala se hladnom vodom da se osvežim od nesanice i čekala njegov poziv. Presedela sam čitav dan u kući trzajući se na svaku zvonjavu telefona, nadajući se da je to on.

Kako je dan odmicao, počinjala sam da sumnjam. Prvo sam mislila: spava dokasno, po podne sam govorila sebi: još je rano da se dogovorimo za izlazak, nazvaće predveče. Uveče više ništa nisam ni mislila ni govorila.

Mama je primetila da sam srećna i da nešto lepo očekujem. Shvatila je da sam zaljubljena, a zatim se njeno raspoloženje menjalo zajedno s mojim. Plašila se da uđe u moju sobu da me teši, ne bih to podnela, slomila bih se i zaplakala. Srećom, ostavila me je na miru.

Posle podne navratile su Ivana i Kaća, zadirkivale me da sam ga uspešno smuvala, tvrdile da je opčinjen mnome. Usiljeno sam se smejala čudeći se, tobože, šta im to pada na pamet. Tražile su da im ispričam šta je bilo kada su oni otišli. Uporno sam ponavljala da me je drugarski otpratio do kuće, da smo pričali o nevažnim stvarima, da se ništa nismo dogovorili. Rekla sam da je ostao sa mnom iz pristojnosti i da mi je čak neprijatno jer sam mu upropastila veče. One mi nisu verovale, tvrdile su da nešto krijem. I krila sam! Krila sam da već osećam razočaranje.

Nije zvao tog dana, ni narednog, ni onog za njim… Nije nazvao nikad i nikada više nije došao u “Milano”.

Nisam se raspitivala o njemu niti sam ga tražila. Bila sam srećna što nikome nisam ispričala šta se stvarno desilo među nama i šta sam očekivala od te noći. Ovako, sve je moglo da deluje kao obično druženje za jedno veče, bez posebnog značaja. Morala sam da trpim sitna zadirkivanja nekoliko dana, ali se sve to brzo zaboravilo.

Tog leta viđala sam ga u gradu s devojkom. Bilo mi je jasno da se s njom zabavljao i onda kada smo se sreli, i da je jednostavno odlučio da ostane s njom. Hvala mu što me nije duže zavaravao, pomislila sam.

Ipak, pitala sam se šta je zapravo hteo od mene. Da li se poigrao sa mnom iz samoljublja ili je očekivao da će za jednu noć dobiti sve? U to, ipak, nisam htela da poverujem. Želela sam da verujem da je bio opčinjen mnome za to jedno veče, da mi je pripadao, da je poželeo nešto više, ali ne dovoljno snažno…

U svakom slučaju, mene je ta noć promenila. Stekla sam samopouzdanje, čvrstu veru u svoju vrednost i budućnost.

Postala sam slobodnija i otvorenija prema ljudima, pogotovo prema mladićima, a istovremeno sam očvrsnula i hvala mu na tome!

Već naredne jeseni doživela sam svoju prvu veliku, pravu ljubav, za kojom su došle druge, manje ili više važne.

Vojkan je završio fakultet, ostao je u Beogradu i oženio se. Sreli smo se slučajno nekoliko puta. Ponašao se kao da se među nama nikada ništa posebno nije dogodilo. Nikada nije pokušao da mi objasni zašto se onako poneo niti je to mene više zanimalo.

Završila sam višu školu, zaposlila se, udala. Imam muža koga volim i bebu za koju živim, smatram da sam srećna i da mi ništa ne nedostaje.

Ipak, kad se zanesem u misli pa me telefon iznenada trgne, ponekad pomislim na njega. Znam da je to ludo i besmisleno, ali taj refleks, stečen onog dana dok sam uzalud čekala njegov poziv, ostaće mi, izgleda, za ceo život. Uostalom, ta čarobna noć zaslužuje da je nikad ne zaboravim.