Vidoviti Radomir

Spajam rastavljene preko fotografija, isceljujem od negativne enrgije, pomažem kod psihičkih problema, neplodnosti, posla i zdravlja. Ma gde god se nalazili osetićete moju energiju.
Pozivi iz Srbije:
065 3651 913 ili 064 3161 083
Pozivi iz inostranstva:
+381 65 3651 913 ili +381 64 3161 083 Viber / WhatsUp
Jednim pozivom promeni svoju sudbinu i privuci sreću u svoj život!
www.vidovnjak-kartenleger.com

Prihvatila je da brine o mom teči ali ga je mučila

Junak mog detinjstva nije deda, stric ili ujak, nego… jedan teča.

Teču Marka znam otkad znam za sebe… Moje najranije pamćenje seže do jesenjih dana i slave svetog Tome kod bake Milke, gde je i teča bio redovan gost. Dok su se drugi mastili za bogatom slavskom trpezom, teča je izlazio da se igra s nama decom. Kako sam bila najmlađa, na mene je najviše obraćao pažnju, pa sam neretko, da bi me sačuvao od horde pomahnitale starije dece, sedela u njegovom krilu gde smo učili pesmice i brojalice:

– Plete Petra petlju… – bila mi je omiljena dok sam lomila svoj nespretni izgovor glasa R.

Teča je, mene da su pitali, trebalo da bude teča svoj deci, to sam ponavljala, pa je nekako ušlo u uši ostatku porodice i prepričavalo se i među mladima i među starijima.

PITOM I DRAG

Ne znam šta je tog čoveka činilo tako pitomim i dragim, pogotovo ako uzmem u obzir činjenicu da je uvek imao brkove, deci najstrašnije, ali rekla bih da ga je glas oblikovao. Mek, pevajući, nikad strog ni zajedljiv, bio je tih godina omiljen među nama, decom Babića i Kostadinovića.

Pomislio bi neko da on nije imao svoju decu, ali jeste. Uspevao je da smisli igru u koju je bilo uključeno više nas, a njegovom Slaviši možda je čak bio i dosadan mada nikako nisam mogla da shvatim kako može da dosadi takva avantura, a s tečom je svaka igra imala baš tu notu.

Nikada ga nisam čula da galami. Čak ni na mene, na kojoj su i najstrože primenjene roditeljske metode bivale uzaludne. Najmlađa i najstinija, izazivala sam u svima bolećivost, pa su me razmazili iako sam kasnije nadoknadila fizičku skromnost. Mamu sam izluđivala, a tata je pred mojim nestašlucima podizao ruke u znak predaje. Samo je teča Marko umeo da me razume…

Kada bih podivljala, kako je to mama nazivala, on nije galamio niti me je kažnjavao nagovarajući me da se igramo u pokušaju da mi odvuče pažnju sa nestašluka. Ne, on bi sam počeo da se igra, a odrastao čovek udubljen u dečju igru i nezainteresovan za dosadne priče odraslih bio je neverovatno primamljiv. Zaboravila bih šta sam prethodno zahtevala i time izazvala dramu… Pridružila bih se teči Marku i uplovila u neverovatnu čaroliju igre…

Mi, deca Babića i Kostadinovića, često smo žalili što nisu svi odrasli kao teča Marko. I uvek nam se nametao isti zaključak: Teča je dete u duši. Roditelji brinu i dosađuju, a on se samo igra s nama.

Kako je tetki Mariji bilo s njim u podeli uloga te vrste, ne znam, znam da sam sa čežnjom gledala za njim svaki put kada bi našoj igri došao kraj.

Tetka i teča upoznali su se na fakultetu, tačnije, na nekom skupu studenata istog fakulteta.

Umeo je on, šaleći se, da ispriča kako je prvi put tetki pružio ruku iz pristojnosti, a drugi put da je prihvati jer se okliznula, i kako posle nije mogao da je se reši. Istina je da su se mnogo voleli, najviše od svih koje znam, čak više i od mojih roditelja. Kretali su se u istom društvu, a onda je teča odlučio da je osvoji – i uspeo je.

– Kapitulirala je brže nego Zanzibar protiv Engleske – spomenuo bi kakvom zgodom onda kada je želeo da animira društvo.

BAJKA MOG DETINJSTVA NIJE BILA ISTINITA

Dok je on bio veseljak, lepršav, poletan, nasmejan i nametljiv, tetka je bila sasvim drugačiji tip. Njoj, ćutljivoj uvek je bio potreban dobar razlog da preuzme inicijativu. Prepuštala je njemu glavnu reč, ali je bila “Vladar iz senke”. Ipak, kada su se našli na pola puta, činilo se da koračaju sigurno i niko nije mogao zamisliti da je stranputica tako blizu.

Prvo sam čula tetku kako plače dok je s mamom jednom prilikom razgovarala telefonom. Shvatila sam da se nešto dešava, bila sam već odrasla, sposobna da primetim promene u okruženju, a tetkin plač definitivno nije bio zvuk na koji sam navikla.

Malo sam razmislila, pa shvatila da se ne sećam kada su tetka i teča poslednji put bili zajedno kod nas. Naravno, mnogo toga promakne nam pred očima pre nego što nas povuče za rukav i skrene nam pažnju na činjenicu da to nije slučajno.

Onda je tetka došla sama. Videla sam da nije dobro, smršala je i nekako propala.

Priča je utihnula kada sam ušla u dnevnu sobu.

– Nisam više dete, vidim da se nešto dešava – rekla sam im. – Ako mi kažete, možda mogu da vam pomognem. Ako prećutite, neću sigurno…

Mama i tetka su se pogledale, tata je promrmljao da ovo postaje ženska rabota pa je izašao, a ja sam sela kraj njih.

– Slušam – podigla sam obrve u iščekivanju.

– Vara me – rekla je tetka relativno mirno.

Po tonu sam osetila da je već svarila tu činjenicu u sebi. Nije zaplakala niti joj je glas zarhtao.

– Neću te pitali jesi li sigurna u to, vidim da jesi… Samo me interesuje kako si saznala i šta misliš, zašto se to, pobogu, desilo? – iznervirano sam povisila ton.

Upravo sam saznala da bajka mog detinjstva nije istinita i da srećni krajevi možda zaista ne postoje.

– Saznala sam na uobičajeni način… Znaš kako izgleda čovek koji se zaljubi… On to čak ne pokušava da prikrije… I ako je i Marko… S tolikim oduševljenjem pričao je o toj nekoj Branki koju je slučajno upoznao, da sam odmah namirisala opasnost.

– Šta je pričao? Sve ti je odmah priznao?

– Ma ne… Upoznao je tu ženu, ona je načelnica službe Hitne pomoći u bolnici, i pričao mi je o njenoj sposobnosti, pameti, elokvenciji… Čak mi je do detalja opisao kako ona izgleda.

– A dotična, pretpostavljam, nije udata?

– Tako je. I tipično ženski pred njega prosula svu svoju pamet, a on se, majmun, upecao…

– A zašto, draga tetka?!

– To sam se i ja pitala čim sam posle nekoliko dana primetila da se kočoperi kao pevac i da je obukao sve najbolje što ima… Već sam videla da ga je đavo uzeo pod svoje…

VELIKA LJUBAV PUŠTENA NIZ VODU

Odmahujući glavom, mama je coktala.

– Prvo je negirao, ljutnuo se, kao, zar ne može neka svetska žena da se zainteresuje za njega, a da ja to ne shvatim kao nisku pobudu.

– Sve je to ista banda! – nadovezala se mama. – Ti – obratila se meni – četvore oči da otvoriš… Ma… kad ovo vidim… Bolje da se ne udaješ…

– Pa da kao ta doktorka spopadam oženjene?

Zaćutale su na tren.

– Vala baš… Udaj se, ali, rekoh, dobro otvori oči, vreću soli da pojedete, na sve moguće testove i probe da ga staviš!

– Sve sam ja to uradila – ubacila se tetka.

– I? – viknule smo uglas mama i ja. I dalje nisam shvatala: zašto.

– Kad se vratio s tragom zagušljivog ženskog parfema na sebi, pritisla sam ga. Kaže, promenila sam se, nisam više lepršava bezbrižna devojka koju je zavoleo… Gospode, kako je teško pričati s nekim koga više ne razumeš i ko tebe ne razume… Na umu mi je bilo samo to da on više nije čovek koga poznajem i volim, a ja nikada nisam bila takva, znate da sam oduvek ozbiljna, a on me je zavoleo takvu… A više me ne voli. Eto.

Opet su ućutale. Tetka je ispričala svoju muku, a mama je odlutala, zaklela bih se, tragom uspomena na tu veliku ljubav sada puštenu niz vodu u jednoj prostoproširenoj rečenici.

– Čekaj, tetka, šta sad? Valjda ćete to rešiti, mora da ima načina, pokajaće se, ti ćeš se boriti, zar ne? – zavapila sam žaleći što ne mogu da rešim njihov problem.

– Nisam vam sve ispričala… Marko će se preseliti kod nje. Ona živi sama u prostranom stanu u centru grada… Da, to su njegove reči… I on u ovom momentu pakuje svoje košulje i ide toj ženi…

Razmišljala sam o tome da odmah odem i nekako ga sprečim, ali shvatila sam da to ne bi bilo u redu. U pitanju je bilo dvoje odraslih ljudi, svesnih posledica svojih odluka i ja u to nisam imala pravo da se mešam.

HLADAN TUŠ

Otišla sam sa Slavišom na kafu, ali ni posle tog razgovora nisam se utešila jer je i moj brat bio šokiran time što je ta žena uspela da zavede njegovog oca posvećenog porodici, čuvenog i voljenog Marka.

Kako je tetki bilo kada je prilikom svakog sledećeg razgovora gledala šokirana lica prijatelja i poznanika koji su upravo čuli za Markov odlazak, ne znam, ali znam da sam se ježila svaki put kada posle tetkinog ulaska u našu kuću teča ne bi veselo utrčao i odmah počeo da izbacuje šale kao iz rukava. Ni u njihov stan nisam odlazila sa istom voljom jer nije bilo tečinih papuča u hodniku, pa sam se, Bože mi oprosti, osećala kao da je umro.

Srela sam ga jednog popodneva u gradu, nosio je cveće toj ženi.

– Tečo… – obradovala sam se. – Plaćam kafu, dobila sam nasledstvo… – upotrebila sam njegovu foru koju je koristio kad bi nama deci, tobože, na jedvite jade ispunio želju i kupio sladoled ili čokoladu.

– Bih, draga, ali žurim… – rekao je izvinivši se obavezama.

Ostala sam na ulici gledajući za njim kao pokisla. To je bio hladan tuš na ruševinu one bajke koju sam maločas pomenula.

Ipak, kada mi je Slaviša otprilike dva meseca kasnije uznemirenim glasom saopštio da je teča doživeo težak moždani udar, uplašila sam se. Nisam mogla tek tako da prestanem da ga volim uprkos svemu što je učinio tetki. Samo sam ga manje razumela… Ali sada to više nije bilo važno…

Pohitala sam sa Slavišom u bolnicu. Preživeo je, rekao nam je dežurni lekar, ali kompletna leva strana lica i tela bila mu je oduzeta.

Preživeo je, samo mi je to odzvanjalo u glavi… Znam da su se čuda dešavala ljudima tokom lečenja i njemu će se vratiti sve telesne funkcije… Svi smo odahnuli.

Novi problem iskrsnuo je kada je došlo vreme da teča izađe iz bolnice.

– Ona žena ga ne želi… – zaverenički mi je rekao Slaviša.

– Kako to misliš?

– Spakovala je sve njegove stvari i vratila ih je meni. Kaže, takav joj ne treba.

– Tek tako, kao kakva stvar?

– Baš tako je i ona rekla: kaže, on više nije to što njoj treba, sad je samo stvar njoj na teretu.

– Pa šta ćemo s njim?

– E, ćale, u kakvu si se situaciju doveo… Da te niko ne želi – zamišljeno je izgovorio Slaviša reči koje bi mu verovatno u lice rekao samo da situacija nije bila tako napeta.

– A šta misliš da pitaš… – ni izgovorila nisam, znao je na šta ciljam.

– Koga drugog da pitam nego nju. Znaš da sledećeg meseca odlazim u Beograd na fakultet, pa ako mama ne bude htela da brine o njemu, ne znam ko će!

NIJE MU OPROSTILA

Srećom, tetka je pristala. I tako je teča, iz kreveta svoje ljubavnice, preko bolničkog, došao opet na njene jasle. Da mu tetka nije oprostila prevaru bilo je jasno već nekoliko dana kasnije kada sam došla da posetim svog dragog teču. Bio je još uvek nepokretan i nerazumljivo je pričao. Bleda senka čoveka koga znam…

Začudilo me je to što je u njegovoj sobi uključen televizor, pojačan do maksimuma, a na ekranu se video samo “sneg”.

– Nestao je program – rekla sam tetki. – Hajde da promenimo kanal. Šta je teča gledao?

– Ništa nije gledao – odgovorila je mirno. – Ovo ga smiruje…

– Teško da nešto ovoliko pojačano može bilo koga da smiri – rekla sam još uvek nesvesna činjenice da ga tetka zapravo time kažnjava. – Gde je daljinski?

– U drugoj sobi – odgovorila je, a ja sam tek onda shvatila da mu je ona to namerno učinila.

U toj sobi vladala je neprijatna atmosfera i brzo sam otišla… Ali sam se ubrzo i vratila, nateralo me je neko zloslutno predosećanje…

Saznala sam da je teči bolje, da može da jede kvalitetniju hranu, pa sam mu donela picu, kao sećanje na mnoge džeparce kojima me je svojevremeno častio uz rečenicu:

– Idi nekud na picu.

Kada bih rekla da je to previše novca budući na nikada nije škrtario, uzvratio bi:

– Povedi Slavišu.

Opet bih rekla da je previše. Onda bi on kazao da povedem i njega, jer i on voli picu, pa bih ja brže-bolje novac gurnula u džep i otišla.

Htela sam sad da ga podsetim na tu anegdotu i da tetki olakšam svakodnevno spremanje obroka. Pica je još bila vruća kad sam je donela.

– Znam da teča to voli – rekla sam tetka Mariji.

– On je upravo ručao, ali poješću je ja da se ne baci – rekla je i sela pored njega.

Isprva nisam obraćala pažnju na nju, ali sam u jednom trenutku uhvatila tečin unezvereni pogled. Shvatila sam da očajnički zuri u picu. Pogledala sam tetku, a ona je halapljivo gutala istopljeni sir oblizujući se. Vratila sam pogled na teču i shvatila da je sirotom čoveku doslovce potekla voda na usta gledajući hranu koja je nestajala pred njegovim očima.

– Tetka, šta misliš o tome da mu ipak damo parče pice?

– Ma jok… – odgovorila je punih usta. – Neće on… – pa je požurila da smaže i poslednji zalogaj.

MUČILA GA JE

Da pica nije bila začinjena i da nije tražila čašu vode koja je tetku naterala da izađe iz sobe, možda bih se pitala da li mi se samo učinilo da tetka teču namerno izgladnjuje. Ovako, nije bilo dileme, pogotovo kad me je teča, čim je izašla, slabašno, koliko mu je telo dozvoljavalo, uhvatio za ruku i prošaputao:

– Gladan sam.

– Molim?

U tom trenutku vratila se tetka.

– Tečo, šta si rekao? – upitala sam ljutitim tonom, u želji da naglas kaže ono što ga muči, jer stala bih na njegovu stranu. Ovo nije bilo humano.

– Ništa – odmahnuo je glavom očito u strahu od nje.

Pitala sam se šta se dešava kad niko ne gleda. Podelila sam tu bojazan sa ostatkom porodice i ispostavilo se da smo svi bili svedoci njene torture. Jedni su videli kako neće da mu prinese noćnu posudu, drugi kako mu daje slanu hranu a odbija da mu doda vodu, a treći kako mu po celi dan pušta indijske serije koje on nikada nije voleo da gleda, pritom mu uskraćujući informativne emisije. Svi smo znali… i ćutali.

Niko nije hleo da se suoči s besom ostavljene žene. I ja sam u jednom momentu pomišljala da dignem ruke, strašno je bilo i pomisliti u šta se pretvorila nekad velika ljubav… Ako je njega mogla tako da muči, a ne znam kako bih drugačije nazvala period od kada se vratio pod njen krov, šta bi tek uradila nama ako bismo se umešali…

Onda sam prelomila. Niko nije zaslužio takvo ophođenje… Pa i zatvorski osuđenici, kažnjeni za ubistva, prodaju droge i silovanje, imaju pravo na osnovna ljudska prava, a pogotovo moj teča, junak detinjstva nas dece Babića i Kostadinovića.

Sazvali smo porodično veće, smislili akcioni plan i diverzija je mogla da počne.

Moji roditelji bili su zaduženi za to da privuku tetka Marijinu pažnju, a Slaviša i ja, s još dvoje rođaka s mamine strane, za konkretizaciju plana. Čim je tetka došla, nepristojno smo joj ukrali ključ jer je inače dobro pazila da stan ne ostavi otključan, čak je i Slavišin ključ zaplenila pod nekim providnim izgovorom.

Onda smo, dok je još ispijala kafu, požurili u njihov stan. Izneli smo teču na rukama i odvezli ga pravo u dom za stara i iznemogla lica u kojem ga je već čekao apartman.

Prvu ratu platili smo solidarno, a za sve naredne dogovorili smo se da idu na teret njegove penzije uz doplatu razlike iz naših džepova, jer smo zauvek bili njegovi dužnici.

***

Tetka se ispočetka ljutila na sve nas. Onda je prebolela.

Rekla bih da se danas stidi svojih postupaka iz tog vremena. A teča…

Vratio mu se duh. Bilo mi je to jasno kada smo prvi put došli u dom da ga posetimo.

Mi smo pričali, a on je zurio u televizor. Da zlo bude veće, nije gledao, nego je besomučno menjao kanale.

– Šta to radiš? – upitali smo ga.

Nasmejao se.

– Konačno sam gazda svog televizora, pustite me – rekao je i nastavio svoju igru.

Da srećne priče ipak imaju srećan kraj, shvatila sam nedavno. Teča mi se pohvalio da mu je tetka Marija bila u poseti.

– Šta to treba da znači? – nije mi bilo jasno.

– Znači da smo izjednačili rezultat, sad igramo utakmicu iz početka – rekao je namignuvši mi.

Vaši komentari