Vidoviti Radomir

Spajam rastavljene preko fotografija, isceljujem od negativne enrgije, pomažem kod psihičkih problema, neplodnosti, posla i zdravlja. Ma gde god se nalazili osetićete moju energiju.
Pozivi iz Srbije:
065 3651 913 ili 064 3161 083
Pozivi iz inostranstva:
+381 65 3651 913 ili +381 64 3161 083 Viber / WhatsUp
Jednim pozivom promeni svoju sudbinu i privuci sreću u svoj život!
www.vidovnjak-kartenleger.com

Prvu, pravu ljubav doživela sam tek posle razvoda

Trebalo je da mi bude jasno šta se dešava kada su sve moje prijateljice odjednom počele da izbegavaju izlazak na kafu sa mnom. Morala sam da primetim da nešto nije u redu čim sam primetila da se drastično smanjio broj večera koje smo priređivali i na koje smo odlazili. Sužavao se krug ljudi s kojima smo se Branko i ja od početka našeg braka družili, ali nisam tu činjenicu doživljavala kao nešto što treba da me zabrine.

Smatrala sam da su naši prijatelji, kao i mi uostalom, postali žrtve sve užurbanijeg načina života i finansijskih problema koji većinu nisu zaobišli. Naša sreća, koja nam je ispočetka delovala kao loša karma, bila je u tome što nismo imali još jedna usta da hranimo. Bili smo podstanari i uz dve plate jedva smo spajali kraj s krajem. Prvih godina
braka želeli smo dete, ali su i prilike u društvu bile drugačije. Ne bih imala ništa protiv da nam se u ono vreme porodica proširila, ali kako nije i kako sam prošla psihološku torturu zbog nemogućnosti da postanem majka, najzad sam se pomirila s tim da je to moja sudbina.

Kažem, finansijski nismo najbolje stajali, ali tako je bilo svima koje smo poznavali. Zato nisam dovodila u pitanje iskrenost i naklonost naših prijatelja. Verovala sam i u naklonost mog Branka, pa sam se prevarila. Neću da kažem da sam bila naivna i slepa kod očiju. Neke stvari jednostavno nisam mogla da vidim jer je moj suprug sve učinio da ni za tren ne posumnjam u njegovu ljubav i dobre namere.

BILI SMO DVA DELA JEDNE CELINE

Branka sam upoznala po završetku fakulteta. Našli smo se na istoj talasnoj dužini već prilikom drugog susreta i gotovo istovremeno shvatili da smo kompatibilni delovi celine. Neki smatraju da smo se predugo zabavljali, nekima se to činilo prekratko. Nas dvoje smo mislili da je mesec dana poznanstva i još mesec dana redovnih izlazaka taman dovoljno da bismo se venčali. Oboje smo se u međuvremenu zaposlili. Međutim, srećan početak nije garantovao srećan kraj. A kako smo do njega došli? Pukim slučajem, činilo mi se, mada je Branko odavno radio na tome.

Od deset godina, koliko smo proveli u braku, varao me je poslednje četiri. Za to vreme nisam primetila ništa što bi mi ukazalo na to da svom mužu više nisam centar sveta. Sve je bilo uobičajeno i normalno. Nijedanput nije iskočio iz standardne rutine. Godinama je u isto vreme odlazio na posao i tačno u minut vraćao se kući. Petak popodne oboje smo provodili van kuće, svako sa svojim prijateljima. Nije bilo ničeg čudnog u tome, ponavljam, jer smo tako funkcionisali od početka. Znala sam Brankove drugare, kao što je on poznavao moje prijateljice. Mogla sam da se kladim da me suprug ne bi prevario čak i kada bi mu gola striptizeta sela u krilo. Za sebe sam mogla da tvrdim da sam verna kao pas, ali nikada nisam bila isključiva iako sam Branka volela više nego bilo koga. On je mene obožavao.

Neko bi pomislio da smo se posle višegodišnjeg braka bez dece udaljili, ali nije bilo tako. Naša ljubav nije bledela. Bila sam sklona verovanju da raste, u skladu s godinama. Branko nije bio čovek kome datumi nisu važni. Nijednom za deset godina nije zaboravio moj rođendan, neki praznik, godišnjicu braka… a da me nije obradovao prigodnim poklonom. Pored njega sam se dobro osećala. Uvek je bio pažljiv i predusretljiv, kavaljerski nastrojen i spreman za razgovor. Dugo sam mislila da boljeg prijatelja od njega nisam mogla da nađem. Zapravo, mislila sam i da boljeg supruga od Branka nisam mogla da izaberem, ali sam pogrešila.

Bio je petak kada sam, u nedostatku prijateljica s kojima bih nekud izašla, ostala kod kuće. Branko se spremao ne primećujući da sam u kućnoj haljini.

– Znaš li kuda ćeš? – pitala sam ga u nadi da će primetiti da se, protivno uobičajenoj rutini, ne spremam za izlazak i da će me pozvati da veće provedem s njim i njegovim društvom.

– Znam – odgovorio je.

– Da li bi poveo jednog padobranca sa sobom? – umiljato sam pitala.

– Ne bih.

– A zašto?

– Zato što… Nemam vremena da ti objašnjavam, momci me čekaju. Pričaćemo kad se vratim – rekao je i žustrim koracima otišao iz stana.

ŽELUDAC NIJE IZDRŽAO

Gledala sam s prozora kako ulazi u automobil svog druga Kaleta i možda bi sve bilo u redu da sam se tog trenutka istuširala i legla u krevet. Međutim, neki ludi osećaj da je Branko, iako je te večeri pričao sa mnom, bio odsutan, nije me napuštao. Trudila sam se da odagnam misli koje su me opsedale dok sam pokušavala da objasnim sebi šta me je to uznemirilo dok se pripremao za odlazak u provod. Nije bilo ničeg sumnjivog u izboru garderobe. Parfem nije menjao. Ni frizura mu nije bila drugačija.

Izgledao je kao i obično, a opet me je nešto teralo da i dalje vrtim film. Napokon, kada sam mozak dovela do usijanja, kliknulo mi je da me nije poljubio pre nego što je izašao iz stana. Pokušala sam čak da ga opravdam: žurio je, drugari su ga čekali… Nikada nisam volela mnogo da razmišljam, ali tog petka nisam mogla da zauzdam mozak.

Naposletku sam navukla kaput preko kućne haljine, obula patike i s ključevima od automobila istrčala na parking. Ne sećam se čak ni da li sam zaključala vrata stana, ali sam kasnije (po povratku) ustanovila da sam i to obavila kako treba.

Krenula sam u pravcu Dunava. Nisam imala predstavu o tome gde je moj Branko otišao s društvom, ali slušala sam svoj instinkt.

Projurila sam kroz dva crvena svetla na semaforima i pukom srećom nisma napravila nikakav incident. Vozila sam sto na sat još dobra tri kilometra, a onda sam naglo skrenula udesno. Pratila sam smernice do restorana koji mi nimalo nije ličio na mesto gde bi društvo mog supruga izašlo u provod. Bila je to slabo osvetljena drvena kućica koja je odisala mirnom, domaćom atmosferom.

Kao da me je neka sila vukla, kada sam izašla iz auta, krenula sam prema ulazu u restoran. Ni sekund nisam razmišljala pre nego što sam otvorila vrata. Nije mi palo na pamet čak ni to da sam neprikladno odevena, a onda sam ugledala Branka u društvu plavuše koja ga je svojom viljuškom hranila. Bila sam na korak od njih kada mu je usnama s brade pokupila mrvice hrane. Da mi u trenutku nije pozlilo, verovatno bih potegnula prvu stolicu i raspalila po Branku i njegovoj plavuši.

Ovako, moj želudac nije izdržao pa sam nasred restorana povratila. Brzo sam privukla pažnju i svog supruga i njegove devojke.

– Šta je ovo? Otkad narkomani dolaze ovde?! Molim vas, momci, izbacite ovu ženu napolje! – čula sam ženski glas.

Odmah potom oglasio se Branko, ali čudnim, pravdajućim tonom:

– Nemoj… nije narkomanka. To je moja žena.

– Ali… Rekao si da ne zna za nas i da nam neće praviti probleme! Otkud ona u mom restoranu?! – skičala je plavuša.

– Nemoj da se ljutiš, molim te. Nazvaću te kasnije, moram da je odvedem kući.

– I posle dolaziš?

– Naravno.

Čula sam, mada nisam videla, kako se ljube. Zatim sam osetila Brankovu ruku pod svojom i njegovu odlučnost da me odatle izvede što pre.

KAO DA SAM IZ LUDARE POBEGLA

Do stana je on vozio i ni reč nije progovorio. Meni nije bilo ni do čega. Činilo mi se da ću prosuti želudac ako otvorim usta, i zato sam, uglavnom, ćutala… I zato što nije imalo šta da se kaže. Ipak, Branko je smatrao da mi duguje objašnjenje pa mi je izrecitovao monolog čim smo ušli u stan. Ne sećam se baš svake njegove reći, ali opravdanje je izgledalo otprilike ovako:

– Nisam mogao da ti kažem… Oduvek sam te voleo, ali poslednjih nekoliko godina volim i nju. Ne mislim da sam ti naškodio u bilo kom smislu, samo nisam hteo da se opterećuješ mojom paralelnom vezom… Mislio sam da je to prolazna avantura… Ni sanjao nisam da mogu ponovo da se zaljubim, a baš mi se to dogodilo. Da sam na tvom mestu, ne bih krivio sebe jer sam se trudio da te zaštitim. Krivio bih svoje prijateljice koje su sve vreme znale, a nisu htele da ti kažu ni reč… I odmah da ti kažem, ne razumem te. Uvek sam o tebi imao visoko mišljenje i nisam verovao da bi mogla utrčati u restoran onako obučena. Izgledala si kao da si iz ludare pobegla.

Nisam imala šta da dodam. Iz svega što je izgovorio shvatila sam da njegova veza sa onom ženom traje podugo, da su moje drugarice to znale i da mi nijedna nije signalizirala da se s Brankom nešto dešava. To su prijateljstva! Nijedna drugarica nije htela da mi kaže da me muž vara iako su sve duže poznavale mene nego Branka. Ispostavilo se da su poznavale i dotičnu gospođicu s kojom se moj suprug viđao, pa valjda nisu htele da ispadnu dvolične. Takav sam utisak stekla u svetlu onoga što mi je Branko ispričao.

Sačekala sam da izađe iz stana a onda sam ustala iz kreveta. Skinula sam kućnu haljinu bacivši je u đubre. Potom sam ušla u kupatilo i dugo se tuširala. Posle sat vremena, iako je bila ponoć, skuvala sam kafu, pripalila cigaretu i počela redom da zovem svoje prijateljice.

– Anita, ti si?

– Ja sam – rekla je.

– Zovem samo da ti se zahvalim što mi nisi rekla da me Branko vara. Prava si prijateljica.

– Saška, šta ti je? O čemu pričaš? Malopre sam zaspala.

– Dobro je, nas dve smo ionako odavno završile. Ako se dobro sećam, pre tri godine kada si počela da izbegavaš susrete sa mnom.

Zavladala je kratka tišina.

– Saška, nisam mogla da ti kažem… Pokušaj da me razumeš. Videla sam ga, ali nisam htela da ti saopštim ono što on mora da ti kaže. Kada je bio veliki dasa da te prevari, mogao je da bude pravi frajer i da ti to u oči kaže.

– Nije reč o onome što je on uradio, nego o onome što ti nisi učinila. Nisi mi rekla ono što si znala, a kada sam te maločas nazvala, pravila si se blesava.

– Probudila si me. Stvarno nisam mogla dve misli da povežem.

– Anita, izvini što sam ti prekinula san – tresnula sam slušalicu.

To je bio prvi telefonski razgovor koji sam te noći obavila. Do četiri ujutro brojala sam ih na desetine, a činilo mi se da sam tek počela… Kako nisam mogla da zaspim, probudila sam sve drugarice čije sam telefone imala memorisane. Do jutra nisam bila načisto da neka od njih nije zakuvala situaciju na koju sam prethodne večeri naletela.

IMAO JE GDE

Kada sam obavila poslednji razgovor, utonula sam u okrepljujući san. Sutra ujutro malo mi se razbistrilo. Branko nije bio u sobi, što sam smatrala normalnim. Na šta bi ličilo da mi se uvukao u krevet i nastavio da glumi nevinašce? Posle uobičajenog umivanja i prve jutarnje kafe čula sam ga kako hrče u dnevnoj sobi. Ni to mi nije prijalo s obzirom na činjenicu da je imao gde da prenoći. Probudila sam ga i još dok je bio bunovan, rekla mu da pokupi svoje stvari.

– Možeš li da me pustiš da se naspavam?

– Ne mogu. Možda ni ja zbog tebe nisam spavala, pa nikom ništa.

Protegnuo se i nevoljno je ustao s troseda. Nekoliko minuta ćutali smo oboje a onda je on progovorio:

– Samo bih voleo da znam ko ti je rekao?

– Ti.

– Ne znam kako.

– Više nije važno. Spakuj se i idi.

– Znam da ne vredi da ti bilo šta kažem, a još manje da se izvinjavam. Ipak, ako sagledaš sve, moraš priznati da sam se trudio da budem čovek. Iako sam se zaljubio, nikada te nisam zapostavio.

– Istina, samo mi je loše od pomisli da sam vodila ljubav sa čovekom koji je umesto mene zamišljao drugu. Još mi je gore kad pomislim da je to trajalo godinama.

– Zbilja sam mislio da će me proći.

Način na koji je to rekao naterao me je da mu poverujem. Ali to ništa nije menjalo. Pogledom sam mu pokazala da dovrši pakovanje.

– Voleo bih da znam ko me je izdao – baš je bio radoznao.

– Nisi normalan. Odlaziš kod švalerke koju očito voliš, a brineš ko te je otkucao bivšoj ženi.

– Brinem, jer ma kako to izgledalo, treba da znaš da sam tvoje drugarice, kako sam koju sreo, molio da ti ne kažu da te ne bi povredile.

– Baš si divan.

– A ti si ironična… Ozbiljno ti kažem. Znao sam koliko bi te povredilo da čuješ od nekog drugog, a ne od mene…

– Pa si izabrao najgori mogući način: da te sama zateknem i uverim se sopstvenim očima. Završi to pakovanje što pre. Ne mogu više da te gledam

– rekla sam i demonstrativno izmarširala iz dnevne sobe.

Razvod je kratko trajao, na sud sam dva puta otišla. Prvi put da podnesem zahtev za razvod, a kako smo se oboje složili da se nećemo pomiriti, narednog puta otišli smo samo da se potpišemo.

SHVATILA SAM PORUKU

Dve godine pokušavala sam da se dovedem u red. Prvih meseci od momenta saznanja da me je čovek koga sam volela varao, nisam mogla da dođem sebi. Preispitivala sam svoje postupke pitajući se šta sam pogrešno uradila kad je otrčao drugoj u zagrljaj. Pred
kraj prve godine mog samovanja obeleženog izlascima iz kuće samo zarad posla i da bih pribavila hranu, srela sam Anitu, jednu od bivših drugarica.

Ugledavši me, potrčala je da me zagrli, ali sam joj uzvratila hladnim pozdravom.

– Nije valjda da si još ljuta na mene? – upitala je.

– Videla bih kako bi se ti osećala da sam ti prećutala muževljevo neverstvo.

– Ne bih ti zamerila.

– To kažeš samo zato što je tebi Bojan veran.

– Ništa verniji od tvog Branka, prepostavljam, ali ne verujem u sve što mi se kaže dok se sopstvenim očima ne uverim. Nego, dan je divan. Hoćeš li da sednemo u neku baštu na piće?

– Hvala, ne bih.

– Molim te – rekla je.

– Ajde kad si toliko navalila – izgovorila sam nešto mekšim tonom.

Provele smo sat vremena u kafiću analizirajući moja osećanja. Anita je na kraju rekla da razvod treba da posmatram iz druge perspektive.

– Nikad se ne zna. Zatvorila su se jedna vrata, a ko zna koliko njih se otvorilo.

– Ne vidim da mi se još bilo šta otvorilo – rekla sam iskreno.

– Pa sve je proces. Moraš da budeš strpljiva mada sam sigurna da nećeš dugo čekati.

Pre nego što smo se rastale čak je uspela da mi izmami osmeh. Obećala mi je da ćemo se ubuduće češće viđati i zaista je ispunila obećanje. Zivkala me je bar jednom dnevno, a na piće smo izlazile dva puta nedeljno. Za godinu dana intenzivnog druženja postale smo bliskije nego za prethodnih deset, ne računajući period od kada je Branko počeo da me vara. Aniti sam oprostila to što mi nije direktno kazala ono što je znala, samo zato što je bila iskrena kada mi je rekla:

– Da sam ti kojim slučajem rekla, moguće je da bi napala Branka. On bi, kao i svaki muškarac, poricao, ti bi mu na kraju poverovala, a sve bi se svalilo na mene. Nisam osoba koja je spremna da nekome razori brak, pa makar taj neko bio moja drugarica. Možeš da me shvatiš i ne moraš, ali veruj mi kada kažem da ti nikada ne bih zamerila ako bi nešto slično sakrila od mene.

Bila mi je jasna poruka, a kako je vreme prolazilo, sve više sam verovala da je Anita pametno reagovala. Poznajući sebe iz perioda velike ljubavi s Brankom, bila sam u stanju da pređem preko svega samo da bih njemu dokazala koliko ga volim. Valjda mi sc činilo da mu to nisam dovoljno često govorila, pa sam se trudila da mu pokažem delima.

I činjenica da su me drugarice zapostavile nije bila izazvana samo njihovom grižom savesti. Mogla sam, kad su mi već toliko nedostajale, i sama da se prihvatim telefona. Pretpostavljam da sam instinktivno bežala od istine.

STARA LJUBAV ZABORAVA NEMA

Mnogo puta sam, dok sam bila mlađa, bežala i od ljudi. Jedino Branku nisam uspela da uteknem. Mada sam bila uverena da nikada više nikoga neću voleti kao Branka, razuverio me je Vaske, moj drug iz srednje škole, a u neku ruku i bivši momak. Tri poljupca i držanje za ruke na velikom odmoru nije se moglo nazvati vezom, ali se Vaske svega setio kada smo se posle toliko godina slučajno sreli. Priznao mi je tom prilikom da sam bila njegova najveća ljubav. Objasnio mi je da je otišao u Kanadu čim je saznao da sam se udala i da je sada njihov državljanin.

– Pa šta ćeš ovde? – upitala sam ga pokušavajući da skrenem s teme o najvećoj i neostvarenoj ljubavi.

– Nisam imao poseban razlog za dolazak. Pravo da ti kažem, poslušao sam svoj instinkt. Sedeo sam u kancelariji jednog popodneva i zamišljao kako jedem šampite u “Zlati”. Jedva sam se vratio u realnost pokušavajući da shvatim gde sam, u Beogradu ili Torontu.

– I zbog šampita si prevalio toliki put?

– Nije samo zbog njih. Ispostavilo se, i zbog tebe.

– Kako zbog mene?

– Pa ovo nije prvi put da dolazim na odmor u Beograd, ali nikada se dosad nije namestilo da te sretnem… I ne mogu da ti opišem koliko sam srećan!

– Drago mi je – osmehnula sam se stidljivo.

Vaske se zadržao u Beogradu taman dovoljno da me podseti kako je to kad je nekome zaista stalo do druge osobe. Trudio se više nego što je trebalo, ali je uporno govorio da sam vredna svega. Kada je došlo vreme da se vrati u Toronto, osećala sam se jadno.

– Srediću ti papire dok trepneš, samo treba da odlučiš da li bi zbog mene došla u Toronto – rekao je pred polazak.

– A zašto se ti ne bi preselio u Beograd?

– Zato što me, osim tebe, za ovaj prostor ništa ne vezuje.

Istu rečenicu ponovila sam Aniti nekoliko meseci kasnije kada sam pakovala stvari za odlazak u Toronto. Poželela mi je sve najbolje uz želju da ostanemo u kontaktu.

Svake večeri, bezmalo pet godina, gledamo se preko skajpa, a uz Vasketa proživljavam zaboravljenu mladost i ne bih menjala nijedan delić svog iskustva kada bih znala da bi me ono opet njemu dovelo.

Vaši komentari