Nije mogla da podnese našu ljubav pa je bacila čini na mene

Oho, mala, prvo pa muško.

Ni manje ni više nego desna ruka direktora. Irina Milić, referent i savetnik – teatralno, kao da želi da svi čuju, Slađa podiže ruku i s dužnim poštovanjem izdeklamova moje ime i titulu.

– Pa, imala sam malo sreće… a, i učila sam. – Aha – Romana mi uputi značajan pogled vragolasto podižući obrve, na šta joj odgovorih isplaženim jezikom.

– Meni možeš da se plaziš, samo pripazi da ti jezik ne ispadne pred direktorom – reče Romana.

– Jao! – Slađa se udari po čelu. – Jesi li ti uopšte videla tog tipa?

– Ne, zašto?

– Biće ti jasno kada ga ugledaš. Prvo, bogat je jer, da nije, svakako ne bi mogao da kupi onako veliko preduzeće. Drugo, pametan je. Kupio je ruševinu pred stečajem, pa je za samo dve godine napravio čudo. Radnici prezadovoljni, plate evropske, a on…

– Da mi je samo znati otkud ti sve to? – odmahnuh glavom.

– Čuj, otkud? Zar si zaboravila da tamo radi Jasna, moja sestra od strica. Sećaš se koliko se plašila da će ostati bez posla, a sada je prezadovoljna.

– Aha, i?

– Pa eto, kaže da je direktor đavolski lep i zgodan, i da mnoge žene uzdišu za njim, ali je oženjen i…

– A, neka hvala – upadoh joj u reč. – I da mu zvezda sija na čelu, bila bih luda da još jednom napravim istu grešku.

– A “isprobani recept”? – Romana mi se unese u lice i ponovo podiže obrne.

Prijateljice iz detinjstva

Romanu i Slađu poznajem odmalena. Naravno da je u našim životima bilo mnogo drugarica, ali mnoge su u međuvremenu otišle iz našeg grada, udale su se i izrodile decu, sa nekima bih tek popričala u prolazu. Sa Romanom i Slađom bilo je drugačije. “Prepoznale” smo se, negovale smo naše prijateljstvo, uvek smo bile tu, da se nađemo jedna drugoj, i sve tri smo već zašle u dvadeset sedmu. Ćaskati sa njima nikada nije bilo dosadno, čak je i separe u jednom kafeu dobio naziv po nama.

Inače, sve tri potičemo iz različitih sredina. Slađa je odrasla u skromnoj i poštenoj radničkoj porodici, zaposlena je u robnoj kući na odeljenju parfumerije i još uvek živi sa roditeljima. Možda je upravo zato bila umerenija kada su mladići u pitanju. Postavljala je visoke kriterijume ali, bar do tog vremena i za razliku od Romane i mene, nije sebi dopustila nijednu nepromišljenost. Romana i ja ostale smo bez očeva prilično rano i uglavnom smo se vezivale za starije muškarce. Naravno, većina njih već je bila oženjena.

Nestašne, ali ni u kom slučaju zle, nije nam bilo ni na kraj pameti da rasturimo nečiji brak. Hranile smo se mrvicama takve ljubavi koja je mnogo više podsećala na očinsku, slepo verujući, baš kao i narkomani, da su to prolazni hirovi iz kojih se možemo izvući lako i bezbolno. E, nije bilo tako.

Doduše, poučena Romaninom greškom, ja sam iz svoje “situacije” izašla sa mnogo manje ožiljaka i zarekla sam se da ću od onih sa burmom na ruci bežati kao đavo od krsta.

Naime. Romani se “dogodila” prava ljubav. Rila je naprosto luda za tim markantnim gospodinom koji ju je obasipao pažnjom, poklonima, ali i lažnim obećanjima u koje je ona slepo verovala. Kako je njihova veza potrajala, tako smo i Slađa i ja sve više verovale u njegovu priču o lošem braku koji će se svakako završiti razvodom. Naravno, Romana je bila presrećna, pa je svojom srećom inficirala i mene. I ja sam počela da verujem u takvu priču svog ljubavnika. Sebe nisam videla kao krivca.

Potom je Romana ostala u drugom stanju, a njen voljeni nestao je bez traga. Ispostavilo se da živi u skladnom braku, da njegova supruga nije ni stara ni ružna i da očekuje treće dete, a Romani ništa drugo nije preostalo sem da se oslobodi (ne)željene trudnoće. Srećom, sve je obavljeno vrlo stručno i, po rečima ginekologa, Romana je zdrava kao dren i može da zanese u svakom trenutku. Nije joj bilo lako ali, naša nesebična podrška, kao i činjenica da je iz svega izašla bez zdravstvenih posledica, vratili su joj osmeh na lice i veru u ljude.

Prolazeći zajedno sa njom kroz sve muke, bilo je sasvim logično da se zapitam šta će biti sa mnom i kuda vodi moja veza sa Borisom.

– Ne vodi nikud – kazala je Romana. – Sve je to ista gamad, svi su, kao, u depresiji, razvode se, a jedino im je stalo do provoda. A ti, ne budi glupa kao što sam bila ja, i ne čekaj da ostaneš u drugom stanju, već mu samo reci da si trudna i gledaj šta će se desiti.

Bila je u pravu. Doduše, Boris nije pobegao ali je dokazao da je pokvareniji i podmukliji od Romaninog bivšeg ljubavnika. Vrdao je i izmišljao, pravdao se pubertetom svoje dece koja bi vrlo teško podnela njegov odlazak, predlagao mi je da abortiram da nastavimo vezu a onda, jednoga dana… Jednog lepog dana, svakako će se razvesti. Pseto! Prebolela sam ga preko noći i od tog vremena nisam zalazila u “tuđi posed”. Romana nas je često podsećala na “isprobani recept”, tek da znamo šta nam valja činiti ako nam se ponovo dogodi zabranjena ljubav, ali mogla sam da se zakunem da neću ni pogledati ono što mi ne pripada.

Nažalost, srce ne sluša razum. Patila sam, mrzela sam sebe zato što ljubim drugog da bih “zavarala osećanja”, ali čežnju nisam mogla da zatomim. I zato sam morala da budem kažnjena.

– Ilija Perović – bio je dovoljan pogled i stisak ruke da izgubim tlo pod nogama.

Ne, Irina, samo ne sada! Ovo je tvoj prvi radni dan, a čovek od preko puta je tvoj direktor! Oženjen! Eno mu burme na ruci – pokušavala sam da umirim svoje pomahnitalo srce.

Visok, širokih ramena, savršeno građen, grubih, muževnih crta lica u fascinantnom kontrastu sa krupnim, crnim, pitomim očima iz kojih je zračila toplina, u najboljim godinama (oko četrdesete), odavao je ambicioznog, sposobnog, karakternog i stabilnog muškarca.

Nikakvo čudo što je Slađa kazala da mnoge žene za njim uzdišu, a šta će hiti sa mnom u njegovoj blizini…

Pripala mi je mala kancelarija, tik uz njegovu. Tačnije, na mojoj kancelariji nije bilo direktnih ulaznih vrata, u nju se ulazilo kroz Ilijinu kancelariju, što je značilo da ću svaki put morati da prođem kraj njega.

Posle razgovora u vezi sa mojim poslom Ilija je rekao da će bili odsutan sat vremena pa je izašao. Palo mi je na pamet da nazovem Romanu i Slađu, osećala sam da ću eksplodirati ako se odmah ne istračam, ali sam odustala.

Prvi radni dan protekao je brzo, ili mi se tako učinilo. Vrata koja su nas delila Ilija bi zatvorio samo kada bi neki važan klijent ušao u njegovu kancelariju. Analizirali smo projekte i razgovarali o novim, dugoročnim planovima i, priznajem, laskalo mi je što mi se obraćao s poštovanjem: “Nadam se da ne grešim, šta ti misliš?” Bio je veoma iskusan u poslu ali mu je pomoćnik bio potreban, i bila sam srećna što sam to baš ja.

Pred kraj radnog vremena Jasna, Slađina sestra, došla je da mi poželi dobrodošlicu.

– To je zlatna devojka, zlatna… ma, bolju niste mogli naći! Neću dugo, već je vreme da idemo kući! – obratila se Iliji a potom je ušetala u moju kancelariju zatvorivši vrata za sobom.

– Slađa mi je javila, baš mi je drago da su tebe izabrali. Pa, neka je sa srećom – Jasna mi pruži ruku i utisnu poljubac u moj obraz.

– Hvala, ali ne moraš baš toliko da me hvališ, i… ova vrata treba da budu otvorena – prošaputah i očima joj dadoh znak.

Zašto? Misliš da će se Ilija ljutiti? Pa, on više poštuje tuđu nego svoju privatnost. Tačno je, očekuje disciplinu i rad, ali je prava duša od čoveka. Upala ti je kašika u med, veruj mi, samo… Jasna priđe bliže i prošaputa: – Čuvaj se one njegove rospije, ljubomorna je kao pseto.

– Nije moguće da dolazi ovamo?

– Kako, zar je još nisi videla? O, Bože, ne mogu da verujem da nije došla da te detaljno skenira. Ali, čekaj… zar ne znaš da i ona ovde radi? – Jasna me pogleda začuđeno.

– Kako sam mogla da znam? A šta radi? – glas mi se refleksno utišao.

– Kreše plate, draga moja, i to najviše lepoticama poput tebe, pa ti savetujem da ne kasniš na posao. E, tako, sada znaš. Vidimo se, ljubim te – Jasna mahnu u znak pozdrava, ostavi otvorena vrata i ode.

Pomisao na to da ću svakodnevno viđati njegovu ženu… Nisam se plašila kašnjenja na posao, oduvek sam bila tačna i odgovorna ali kako sam mogla da učim i napredujem ako ne sarađujem sa Ilijom, i koliko je, po mišljenju njegove žene, dopušteno da se približim svom direktoru. Na onu drugu vrstu zbližavanja nisam smela da pomislim.

– Neće vam smetati ako zapalim cigaretu? – upitah.

– Nisam pravi pušač ali, eto, prvi mi je radni dan, toliko je toga novog…

– Ma, razumem – Ilija se nasmeši, sede na ivicu mog stola i, baš u trenutku kada je ispružio ruku da mi, kao pravi kavaljer pripali cigaretu, vrata se naglo otvoriše.

– Oooh… – ote se iz grudi krupne žene. – Dušo, zar me nećeš predstaviti?

– Naravno da hoću – odgovorio je prilično ravnodušno. – Irina, ovo je Kristina, moja supruga.

– Drago mi je – pridigoh se i ispružih ruku.

– I meni. I, nadam se da sa tobom nećemo imati nikakvih problema – učinilo mi se da mi je uzvratila prijateljskim osmehom. Međutim, predosećala sam da mi se ne piše ništa dobro.

Klin klinom

Jedva sam čekala da stignem kući. Pet godina ranije umrla je moja majka i mislila sam da ću izludeti u toj ogromnoj kući. Nosila sam se mišlju da prodam sve, da sebi kupim stan i neki lokal pa lepo da uživam od ubiranja kirije ali odustala sam. Bila je to porodična kuća, mesto gde sam se rodila i načinila prve korake. Izdala sam dve sobe u prizemlju studentima, a sada mi je smetala i sasvim tiha muzika koja je dopirala iz njihovih soba.

Želela sam da budem potpuno sama, da o svemu dobro razmislim. Isključila sam i fiksni i mobilni telefon.

Sa prvim mrakom što je bilo naše uobičajeno vreme za kaficu, moje prijateljice kao da su se dogovorile da zalegnu na zvono. Čim sam im otvorila vrata, sručila se na mene bujica pitanja.

– Ovako – zevnuh umorno. – Direktor je… ma, boli glava. Ne mislim da sam se zaljubila, ali sam se malo oduzela kada sam ga ugledala. A, izgleda da se oduzela i njegova žena kada je videla mene.

– Zar i ona radi u istom preduzeću? – upita Romana.

– Ma, radi – rekoh. – Vidi se da je negovana i da polaže na svoj izgled, ali visoka je i krupna, kao od brega odvaljena, pa izgleda starije, ili je zaista starija od Ilije.

U svakom slučaju, potrudiću se da je zaobiđeni u širokom luku. Dobila sam dobar posao i moram da ga čuvam.

Sutradan sam ustala u pet ujutru, ali ne zato što sam se plašila da ću zakasniti na posao, već zato što nisam mogla da spavam. Planirala sam da obučem nešto neupadljivo, zakopčano do grla, a potom sam sebi rekla: Možeš da izgoriŠ od želje za Ilijom, ali to niko ne sme da sazna. A svoju mladost i lepotu nećeš uvijati u krpe zbog nečije ljubomorne žene!

Narednih meseci činilo se da je sve u najboljem redu. Oblačila sam se onako kako je dolikovalo mojim godinama, lepo i elegantno, i trudila sam se da što manje mislim na Iliju. Međutim, svaki njegov pogled, slučajni ili namerni dodir pekli su me kao živa vatra, pa sam pokušala da “klinom klin izbijem” – počela sam da izlazim sa mladim kolegom pripravnikom. U tom cilju potrudila sam se da što više zaposlenih sazna za našu vezu. Nažalost, potrajalo je kratko. Nisam mogla da lažem ni sebe ni njega.

Lenčuga i mrgud

– Irina, šta to bi? – upitala je Kristina već narednog dana. Izgleda da su se sve informacije slivale u njenu kancelariju neverovatnom brzinom.

– Ne znam na šta mislite?

– Pa, ti i Zoran – pogledala me je značajno. – Ili je to nova moda: mesec dana i kraj?

– Nije nova moda, samo… nismo se pronašli.

Kristina se za trenutak zagledala kroz prozor. Ona i Ilija nisu imali dece, pa mi se učinilo da razmišlja o svom životu i samo za trenutak osetih sažaljenje prema toj ženi.

Zapravo, Kristinin i moj odnos nije bio loš. Na posao nisam kasnila, u komunikaciji sa Ilijom trudila sam se da sedim ili stojim na pristojnom odstojanju, koliko zbog leptirića u stomaku, toliko i zato što nisam znala kada će Kristina banuti na vrata. Ponekad mi je bilo drago kada bi ušla noseći šoljice vruće kafe. Da malo traćarimo dok Ilija nije tu govorila je uz zaverenički osmeh i nije se mnogo raspitivala o mom privatnom životu. I baš kada sam pomislila da sam zadobila njeno poverenje i da ću moći na miru da čeznem za njenim lepim suprugom, počele su da mi se dešavaju ružne stvari.

Od vesele i pričljive devojke, iz nepoznatih razloga, pretvorila sam se u lenčugu, mrguda, osobu koja do podne mrzi sebe a od podne čitav svet. Počela sam da otaljavam posao, da izmišljam razloge da se ne bih videla sa Romanom i Slađom i kao da sam zaboravila na lepo ponašanje. Umesto da učtivo kažem: “Direktore, mislim da grešite”, što je Ilija cenio želeći da čuje moje mišljenje, iz mene je izletelo: “Šta trabunjaš?”

– Dobro. Za trenutak ćemo ostaviti posao – Ilija je pripalio cigaretu i ustao. – Ako imaš privatnih problema, ostavi ih pred vratima zgrade. Da li si ti uopšte svesna svog ponašanja i grešaka koje praviš u polednje vreme? – uneo mi se u lice, a ja sam samo to čekala. – Moje greške obrazloži pismeno i sve predaj disciplinskoj komisiji, a ja ću za to vreme biti na bolovanju. Na vrlo dugom bolovanju, a ti dokaži da je lažno. Adios!- uzela sam svoju tašnu i svom silinom tresnula vratima. Da me je tada zaustavio, ne bih umela da ohjasnim zašto sam pobesnela. Volela sam Iliju i sve mi je smetalo. Giušile su me obaveze, posao, mala kancelarija…

Sve bolesnija

Iste večeri posvađala sam se sa Slađom i Romanom. Nisam mogla da trpim njihova pitanja i kritike pa sam ih ispratila bujicom pogrdnih reći. Preostalo mi je samo da mrzim i kažnjavam sebe. San mi nije dolazio na oči, osećala sam glad a nisam mogla da jedem, pa sam se nekoliko dana kasnije probudila u bolnici. Ispričali su mi da sam se srušila nasred ulice, trebalo je da ostanem na odeljenju radi detaljnog ispitivanja i tako sam “zaradila” pravo bolovanje.

Ako se izuzme trovanje nikotinom (tih dana sam proždirala cigarete) i anemija, dijagnoza nije bila toliko strašna… srećom. Trebalo je samo da pojačam ishranu, da redovno uzimam lekove, da leškarim i da se klonim stresa, ali…

Naravno da sam tražila i lekove za umirenje jer pravi razlog svoje nervoze nisam mogla da prepoznam. Pridržavala sam se svih saveta, čak sam se obradovala Romani i Slađi koje su dotrčale čim ih je Jasna obavestila da sam bolesna, ali ništa nije bilo onako kako je trebalo da bude. Pravilnom ishranom i lekovima poboljšala sam krvnu sliku, ali je sve ostalo išlo traljavo.

Koliko mi je bila potrebna podrška mojih vernih prijateljica, tako mi se ponekad činilo da ih mrzim. Nervirali su me njihovi dobronamerni saveti i pokušaji da me oraspolože. Iz firme je stiglo obaveštenje da je moj “slučaj” predat disciplinskoj komisiji, potpisao ga je Ilija, a javili su mi da će “mirovati” do mog povratka na posao.

Počela sam da patim od glavobolje koju nijedan lek nije mogao da smiri. Bolelo me je dan i noć, a to mi je stvaralo još veću nervozu. Sve mi je smetalo, nisam mogla da podnesem jače zvuke, a jednom sam jedva izbegla nesreću pa me je besni vozač izvređao na očigled gomile ljudi.

Psihijatar mi je produžio bolovanje, a ja sam se zatvorila između četiri zida. Plakala sam dan i noć. Nije se navršilo ni godinu dana otkad sam počela da radim, a bila sam najnesrećnija devojka na svetu. Neočešljana, nenašminkana i večito mrzovoljna, jedva sam se vukla po kući koja odavno nije bila uredna, čista i svetla. Ustala bih da uzmem ono što mi treba, ponovo bih se vratila u krevet koji nedeljama nisam raspremala, baš kao što nisam otvarala prozore ni podizala roletne. Malodušnost i samosažaljenje načisto su me dotukli, počela sam da verujem da na ovom svetu nema nesrećnije devojke od mene. Sada zaista ne znam kako bih završila da se u sve to nisu umešale Romana i Slađa.

Nisam imala šta da izgubim

– Zašto misliš da si najnesrećnija devojka? – upitala je Slađa.

– Zaboga, pogledaj me! – vrisnula sam i počela da plačem.

– A zar ne misliš da si sama doprinela tome? – javila se Romana.

Za trenutak sam se zamislila.

– Ne znam, možda sam zaista kriva. Poželim da se doteram i izađem ali mi nešto ne da, poželim da vas pozovem na kafu pa odustanem. Iskreno, bila bih najsrećnija kada bih ponovo bila “stara ja”, ali eto, čini mi se da moja volja uvek zataji. Kao da je đavo ušao u mene – progovorih tiho.

– To! To sam čekala da čujem! – uzviknula je Romana. – E, mi ćemo ti pomoći da isteraš tog đavola!

– Romana, šta to govoriš? – pogledah je “belo”.

– Ono što vidim, znam i osećam. Kao da te je neko omađijao. Ne samo da ti je sve krenulo naopako, već si se sva izobličila… Da, lepo si rekla, kao da je đavo ušao u tebe ali, ne brini, imaš nas, sredićemo to.

Sutradan, dok sam se vozila u jedno selo, osećala sam neopisivi strah. Nisam verovala u vradžbine, ali nisam imala šta da izgubim. Dotakla sam dno, gore nije moglo da bude.

Detalje ću preskočiti. Po rečima baba Ruže ritual nije uspešan kada se o njemu priča a, uzgred, bilo je prilično jezivo i neprijatno pa ne želim da se sećam. Na pitanje ko mi je to učinio i zašto, nisam dobila konkretan odgovor.

– Videčeš i sama kada toj osobi krene po zlu – kazala je starica.

Ali, ja nikome ne želim zlo. I hoću samo da meni bude dobro – pobunila sam se.

– E, dete moje – baka Ruža me pogleda sitnim, pronicljivim očima. – Nisu sve vradžbine iste, neke je nemoguće uništiti. Ili ćeš da patiš ti ili onaj ko ti je ovo učinio. Ni manje ni više, samo će se ono što je tebi namenjeno vratiti tamo odakle je poteklo.

Uz povremene, ali sve ređe, krize bilo mi je potrebno nešto više od mesec dana da se vratim u normalu. Ponovo sam bila vesela, doterana, nasmejana, moja kuća je blistala, vratila sam se poslu. Kao da sam ustala iz mrtvih ili kao da sam se ponovo rodila.

Ilijino loše raspoloženje

Nikada neću zaboraviti jutro kada sam otvorila vrata Ilijine kancelarije. Skočio je razvukavši usne u široki osmeh, pružio mi je ruku i sa neskrivenom radošću kazao:

– Dobro mi došla.- Hvala – prisilih sebe da se nasmešim a potom ga pogledah pravo u oči. Znam da sam bila užasna pre nego što sam otišla na bolovanje. Nije bilo lažno, kunem se.

– Znam da tvoje bolovanje nije bilo lažno, a na disciplinsku nećeš ići, sve sam povukao. Dobra si i pametna devojka, a svi imamo svoje bubice i loše periode.

– Hvala vam… – ponovo osetih kako mi srce brže kuca. Ne znam da li je to bilo zato što je zaboravio da pusti moju ruku, tek, bilo mi je drago što zlo nije ubilo moja osećanja i ljubav. Sa Ilijom pored sebe bila sam spremna da živim, osećam i volim.

Prva nedelja po mom povratku na posao prošla je neverovatno brzo. Radila sam mnogo, trebalo je da se upoznam sa svim onim što sam propustila, pa mi je promaklo Ilijino loše raspoloženje, ali ne i to da Kristina više ne zalazi u naše “odaje”.

– Kristina je ozbiljno bolesna – kazala mi je Jasna jednom prilikom. – Šuška se da su joj otkrili karcinom dojke. Nemoj da mi veruješ, ali tako se priča.

– Nisam znala. – Pa, kako bi kada si bila odsutna četiri meseca. – A ona? Mislim, kada su joj to otkrili? – Ko zna kada je počelo, a prestala je da radi malo pre nego što si ti došla – rekla je Jasna.

Progutah knedlu. Setih se svih kafa koje mi je Kristina donosila. Tada sam mislila da me uvažava. I trebalo je da me uvažava, s obzirom na to da sam stručnjak u svom poslu ali, nažalost, Kristina je mislila o nečemu drugom. Čežnju u mojim očima shvatila je kao najveću pretnju i zato je trebalo da me ukloni po svaku cenu, čak i vradžbinama koje su se sada vratile njoj. Mislila sam da je emancipovana žena…

Srećan kraj

Sve što sam saznala u narednih šest meseci, čula sam upravo od Ilije. Istina nije bila ružičasta, ali bilo mi je drago što u meni vidi osobu kojoj može da se poveri.

Kristina je zaista imala karcinom dojke ali je, srećom, preživela. Ipak, kao da je zbog svog zlodela osuđena na doživotno obeležje jer su morali da joj odstrane dojku. Dala je otkaz i nikada je više nisam videla.

Ni Ilija više nije živeo na staroj adresi. Ostavio joj je kuću u zamenu za ono što je njen otac uložio kada su kupili preduzeće, a on je sebi kupio stan.

– Takva je ona – rekao je tom prilikom, ni začuđen ni povređen time što ga je Kristina oterala od sebe. – Oduvek je patila od nekih kompleksa pa, iako me je donedavno smatrala ličnom svojinom, nije mogla da podnese moje prisustvo. Svaki moj pokušaj da joj pomognem da se privikne na novi način život prihvatala je sa rezervom, a zapravo me je mrzela misleći da sam sa njom iz sažaljenja. U svakom slučaju razvod je doneo ogromno olakšanje i njoj i meni.

A dalje? Dalje je bilo onako kako je trebalo da bude. Godinu dana kasnije Ilija me je odveo pred oltar. Nisam sumnjala u njegove namere jer, kada sam mu dva meseca ranije saopštila da sam u drugom stanju, nije pobegao od mene.