Moj voljeni je prećutao da ima dete

Niko nije mogao da predvidi da ću se skrasiti pored čoveka koga koju godinu ranije verovatno ne bih primetila. Svi moji muškarci izgledali su kao manekeni, visoki, mršavi i zategnuti. Pored nekih mi se činilo da nisam dovoljno ženstvena i to je uglavnom bio razlog što sam raskidala svoje veze. Naravno, i mene su ostavljali, ali sam iz tih iskustava mnogo naučila. Međutim, s vremenom sam shvatila da je svaki raskid bolji od nastavka besperspektivne veze.

Ni sanjala nisam da ću se udati za čoveka potpuno drugačijeg od svih koji su me do tridesete godine zanimali.

Zabrana korišćenja gradskog prevoza

Nevolja našeg društva bila je i moja. Posle deset godina radnog staža još uvek sam živela s roditeljima i mlađom sestrom. Nije bilo šanse da se u tom smislu bilo šta promeni. Nisam imala nikakvog rođaka u inostranstvu od koga sam očekivala nasledstvo niti sam se nadala da će moji roditelji, pod stare dane, nešto učiniti da sestri i meni obezbede bolji standard.

Nisam računala ni na to da ću naći bogatog frajera jer mi finansijski momenat nije bio presudan za ulazak u vezu. Morala sam da budem zaljubljena, da osetim da mi kolena klecaju i da me prati blagi osećaj treme pred svaki susret s dragom osobom.

Ni na šta manje od toga nisam mogla da pristanem.

Sale je bio izuzetak, ali ne u smislu da mi kolena nisu klecala, već po tome što nije ličio ni na jednog od mojih momaka. Fizički bih još i mogla da ga uporedim s nekim bivšim, ali karakterno – nikako. Za razliku od svojih prethodnika, bio je čovek sa stavom. Čim smo počeli da se zabavljamo, zabranio mi je da koristim gradski prevoz.

Nije bio grub, već mi je biranim rečima dao na znanje da zaslužujem mnogo više od prosečnog sveta. Dopadalo mi se to, ali prosta računica nije mi dozvoljava da sebi priuštim taksi. Bez ikakve želje da me on finansira, rekla sam:

– Odavno bih prestala da se vozim autobusima da mi je plata veća.

– Novac nije problem.

Kako je izgovorio tu rečenicu, tako je, na moje iznenađenje, izvukao novčanik.

– Skloni taj novčanik. Nikada se jeftinije nisam osećala! – rekla sam besno.

– Nisam hteo da te uvredim.

– Očigledno jesi – podigla sam nos.

– Izvini.

– Sad si izvadio taj novčanik i učinio da se osećam kao kurva, a kada sledeći put to uradiš, postaćeš bivši.

– Izvini – ponovio je i spustio se na kolena.

Takav nastavak razgovora nisam mogla da dozvolim. Povukla sam ga za ruku da se uspravi.

– Otići ću ako nastaviš da praviš kretena od sebe – dodala sam.

– Samo pokušavam da ti pokažem koliko mi je stalo do tebe.

Razgovor smo nastavili u opuštenijoj atmosferi. Lepim tonom objasnio mi je da ne bi insistirao na toj vožnji taksijem da me ne voli. Posle kraćeg ubeđivanja pristala sam da mi finansira prevoz.

Nije naredba, ali jeste savet

Mesec dana kasnije dobila sam spisak mesta na koja ne bi trebalo da izlazim. Za većinu njih, iskreno, nisam ni znala, a pojma nisam imala zašto ta mesta nisu dobra za mene.

– Poznajem idiote koji tamo zalaze – glasilo je Saletovo objašnjenje.

– A šta si ti tražio među njima?

– Bio sam zelen i mislio sam da se svet vrti oko mene.

Objasnili su mi da ni po čemu nisam poseban, a ne bih voleo da snosiš posledice zbog činjenice da si moja devojka.

Zamislila sam se.

Sale je delovao iskreno i pošteno, a sve što je govorio navodilo je na zaključak da je imao posla sa sumnjivim tipovima.

Morala sam da pročačkam po njegovoj prošlosti.

Bio mi je simpatičan, a njegova pojava budila je leptiriće u mom stomaku. S druge strane, nisam mogla da ostanem u vezi s nekim ko ima bilo kakve probleme sa zakonom ili mafijom.

Da ne bih mnogo lupala glavu, direktno sam ga pitala kakve probleme ima i s kim.

– Nemam nikakve probleme, samo ne želim da ih ti imaš.

– Zašto bih ih imala?

– Nemaš pojma koliko ljubomornog sveta ima.

– Misliš na svoje bivše drugare?

– Ne samo na njih.

– I dalje ne razumem zašto bi bilo kome smetalo što smo nas dvoje zajedno?

– Zato što, lutko, moraš da naučiš da ljudi nisu dobronamerni. Pohvalićeš se nekoj drugarici da imaš dečka koji te voli, ona će se, kao, oduševiti, a prvom prilikom pokušaće da mi se baci u naručje.

– Moje drugarice nisu takve.

– Većina žena jeste. To što nisi primetila da su takve, možda je delom i zbog toga što nisi imala tipa na kome bi ti zavidele.

– Da se nisi precenio?

– Ne, uopšte ne mislim da sam frajer zbog koga bi se žene poubijale. Radi se o tome da sam jedan od retkih koji voli da brine o svojoj devojci, a većina tvojih drugarica to nije doživela.

– Nisam ni ja.

– Sad ti se pruža prilika, pa je iskoristi – rekao je i poljubio me.

Zaista nije bio problem da ne idem na mesta za koja nisam znala da postoje. A s obzirom na to da je Sale bio veoma sugestivan, malo je trebalo da bih ga poslušala ne razmišljajući šta stoji iza njegovih zabrana, koje su u prvi mah delovale kao saveti.

Neočekivana prosidba

Naša veza bila je, po mom mišljenju, savršena. Pre podne smo oboje bili zauzeli, ali smo svako popodne i veče provedili zajedno. Sale je imao svoj stan, malen, ali funkcionalan da primi zaljubljeni par. Tamo smo se zavlačili kada nam je ponestajalo novca za izlaske. Moj dečko umeo je da spremi večeru kojom bi zasenio sve šefove kuhinja u poznatim restoranima. Uz vino i prigušeno svetlo, sa Saletom u njegovoj sobi umela sam bolje da se provedem nego na nekom gala prijemu.

Znala sam da želi da stalno budem s njim, samo nisam mogla da dokučim zašto neće da me zaprosi. Mogla sam da ga pitam, ali mi je bilo bez veze.

Nisam htela da pomisli da ga prisiljavam na brak. Uostalom, nije bilo uslova za zajednički život. Jedno je zabavljanje, a potpuno drugo zajednički život u osamnaest kvadrata. Posle tako analizirane situacije nije dolazilo u obzir da pokrećem temu braka.

Moji roditelji i sestra znali su da se viđam s nekim, ali im punih godinu dana nisam priredila zadovoljstvo da upoznaju Saleta. Upoznali su ga godinu dana kasnije kada je on izrazio želju da dođe u moju roditeljsku kuću.

Po sestrinom izrazu lica shvatila sam da nije oduševljena, ali su mama i tata bili fenomenalni. Mama je, po običaju, uz osmeh i kavu servirala svoje najbolje kiflice, a tata je uz pivo komentarisao loše suđenje na poslednjem derbiju između “Zvezde” i “Partizana”. Sale se nije ustručavao služeći se maminim kiflicama i, istovremeno, dajući tati za pravo.

Obećao sam da utakmice iz tog razloga više neću gledati – poentirao je Sale.

To ti je, sinko, pametno. Ja, nažalost, nisam karakter. Svaki put kažem sebi da ću “ovoga puta preskočiti” jer znam da su svi rezultati namešteni, ali me neki vrag natera da ipak zasednem pred ekran. Od sudija mi se diže pritisak, ali ne mogu da ne gledam – vajkao se tata.

– To se zove mazohizam javila se mama.

– Gospođo, ovo je mazohizam. Jedem vaše kiflice, znam da ću se pretvoriti u medveda, a ne mogu da prestanem – rekao je Sale.

– Mlad si, slobodno jedi – nutkala ga je mama, zadovoljna komplimentom.

– Hvala, ali više nisam ni mlad. Krajnje je vreme da se uozbiljim i počnem da mislim o svojoj kilaži. Bojim se, ako se ugojim, da vaša kćerka neće želeti da se uda za mene.

Umalo da se zadavim. Nije mi se učinilo. Rekao je da neću hteti da se udam za njega ako se bude ugojio. Nisam izmislila.

– Sale ne izmotavaj se. Jedi ako ti se jede, samo nemoj da se ulizuješ mojoj mami. Vidiš i sam da joj srce raste kad svi jedemo njene kiflice – rekla sam trudeći se da izgledam kao da me njegova prethodna izjava nije dotakla.

Da bi me osvestio, u sledećem trenutku spustio se na kolena i izvukao je iz džepa kutijicu s vereničkim prstenom.

Iznenađenje do iznenađenja

Jesu li me oči varale? Pogledala sam u mamu koja je oduševljeno pokrila rukama lice. Zacaklile su joj se oči, što mi je bio znak da mi se prsten ne priviđa.

– Ne znam šta da kažem – rekla sam.

– Da! Kaži “da”! – vikali su uglas mama i tata.

Čak se i Sale pridružio njihovom navijanju.

– Ne mogu da kažem da nisam razmišljala o ovome, ali nisam sigurna koliko je pametno… Realno, Sale, i ti jedva dišeš u onom stanu, a još da ti se ja nakačim…

– Gde čeljad nije besna ni kuća nije tesna – prekinula me je majka.

– Mama, molim te. Ovo se tebe ne tiče.

– Da li je mali prostor jedino što te sprečava da uzmeš ovaj prsten? – upitao je Sale još uvek u klečećem položaju.

– Da, ali ne govorim to samo zbog sebe nego i zbog tebe – odgovorila sam.

– To zaista nije problem. Prihvati prsten i obećavam ti da se nećeš pokajati.

Malo sam se još snebivala i na kraju pružila ruku.

Kada mi je dijamantski prsten zasijao na ruci, Sale je ustao i, ljubeći me, prošaputao da mi je pripremio još iznenađenja.

– Draga moja, nisam hteo dosad da ti kažem, ali spremio sam nešto veliko. Ako tvoji roditelji imaju vremena, voleo bih da krenu s nama – rekao je moj verenik.

Pogledala sam u mamu i tatu, koji su uglas rekli da imaju vremena.

Nekoliko minuta kasnije sve smo sedeli u Saletovom automobilu. Vozili smo se petnaestak minuta kad je moj verenik veselo najavio:

– Stigli smo!

Izašavši iz auta, pogled mi se zaustavilo na ogromnoj kapiji.

– Gde smo? – upitala sam.

– Ispred našeg novog doma – rekao je i pritiskom na dugme malenog daljinskog otvorio ogromna vrata.

Uključila su se dvorišna svetla pokazujući širinu placa i prelepu fasadu dvospratne kuće koja se sa ulice nije mogla videti.

– Čije je ovo? – sumnjičavo sam ga pogledala.

– Naše. Tvoje – rekao je Sale.

– Kako naše?

Čime si ovo kupio?

– Nisam kupio nego napravio sa svojih deset prstiju – rekao je zagrlivši me.

Bila sam zapanjena, a moji roditelji presrećni.

Na dobro se lako naviknuti

Nije bio san. Sale je zaista sam sagradio kuću mnogo pre nego što je mene upoznao. Godinama se nije njome bavio, a onda je, upoznavši mene, završio radove. Tako sam bar razumela.

– Morao sam da se potrudim da bude perfektna. Ti ne zaslužuješ ništa manje od toga – rekao je stotii put, što mi je prijalo.

Na kuću sam se brzo navikla. Bilo bi neobično da nisam, jer sam uvek sanjala o velikom prostoru. Život sa sestrom u jednoj sobi sputavao je želje obeju nas. Maštala sam, još kao klinka, da imam samo svoje lutke, svoj krevet i svoj ormar. Maštala sam o malčice privatnosti. Dogodilo se da sam dobila više nego što sam očekivala. Kuća u koju sam se uslelila sa Saletom prevazilazila je sva moja očekivanja. I on je, kao muškarac, bio mnogo više od onoga kako sam zamišljala svog princa. Obrela sam se u bajci za koju nisam znala čime sam je zaslužila, ali nisam nameravala da odem iz nje. Nastavila sam da radim ne obavestivši nikoga o promeni adrese, uglavnom zbog Saleta. On je zamolio i moje roditelje i mene da nikome ništa ne govorimo dok zvanično ne postanemo bračni par. Mama i tata nisu osećali potrebu da se hvale, bili su srećni zbog činjenice da sam pronašla poštenog i vrednog čoveka. Meni je u više navrata dolazilo da se izlajem pred koleginicama i drugaricama, ali sam naučila da obuzdavam sopstveni jezik.

Sale je bio jednako pažljiv, stalno me je pitao treba li mi šta.

– Ništa, ništa. Snalazim se – govorila sam.

– Nije mi teško da ti donesem šta god treba – govorio je.

– Znam, ali ništa mi ne treba. Odlično se snalazim.

– U redu. Ako nešto zatreba, reci.

– Naravno – smirivala sam ga.

Kuća jeste bila ogromna, ali je sve bilo dobro organizovano. Nisam imala problem ni u početku da se snađem, a kamoli kasnije. Žmureći sam mogla da siđem niza stepenice i u dvadeset kuhinjskih kvadrata da pronađem policu na kojoj je bilo brašno. Nije bilo ugla u koji nisam zavirila. Bolje sam poznavala raspored svih soba i stvari od mog verenika.

Uveliko se bližio dan venčanja. Još uvek nisam htela da uzimam slobodne dane u firmi, pa sam i tog jutra žurila na posao. Preturala sam po torbi tražeći ključeve od kuće kad me je trgnulo zvono pred kapijom. Istrčala sam napolje i pred ulazom u dvorište zatekla ženu s detetom.

– Izvolite? – rekla sam poslovno.

– Da li je Sale tu?

– Nije. Ako mi kažete ko ste, preneću mu poruku.

– Nije važno, naći ću ga u firmi – izgovorila je nehajno i povukla dete za sobom.

Stajala sam u dvorištu, zbunjena gospođinim komentarom.

Sve je izašlo na videlo

Sale je morao mnogo toga da mi objasni. Za početak, zašto sam se osećala loše posle gospođinog komentara da će mog verenika pronaći u firmi. Nisam htela da ga ispitujem telefonom, ali sam se jedva uzdržala dok se nije vratio kući. Ja na posao nisam otišla. Gospođa me je toliko zbunila da nisam mogla pronaći ključeve od kuće.

Napokon, kada se Sale pojavio, ne pozdravivši ga, pitala sam da li ga je gospođa s detetom zatekla u firmi.

– Nije – kratko je odogovorio.

– Ko je ona?

– Otkud znam, nijednu ženu nisam sreo u firmi.

– Ne poznaješ nijednu crnokosu, zdepastu ženu s desetogodišnjim detetom?

– Možda poznajem, ali ne znam na koga misliš. Gde si, uostalom, videla tu osobu koja je, navodno, rekla da će me tražiti po firmi?

– Ispred dvorišta.

– Ne znam – rekao je slegnuvši ramenima.

Potrajalo je mesee dana dok sve nije izašlo na videlo.

Kad se gospođa vratila po drugi put da traži Saleta, upitala sam je:

– Ko ste vi?

– Šta, Sale ti nije rekao?

– Nije.

– Ja sam majka njegovog deteta.

– Imale li ime? – upitala sam dok mi se želudac okretao.

– Vedrana.

– Kako to da dosad niste stupili u kontakt s njim?

– Dok smo mogli da živimo ovde i dok je davao novac za alimentaciju, nije bilo potrebe. Prvo nas je izbacio iz ove kuće obećavši dvostruki iznos na ime alimentacije, a onda nam ništa nije dao. Ćutala sam tri mcseca, ali više neću.

– Vi ste živeli u ovoj kući? – bila sam potpuno sluđena.

– Više nije važno. Podseti ga da mi duguje novac da ga ne bih ponovo odvela pred sud. Prvi put je prošao glatko, ali ovoga puta neće.

***

Sale je gledao u jednu tačku kada sam mu prepričala susret sa ženom, majkom njegovog deteta.

Nadala sam se da će reći da ne poznaje tu osobu, da mu neko smešta ili nešto treće, samo nisam očekivala da će ćutanjem potvrditi njenu priču.

Shvatila sam da mnoge stvari iz Saletove prošlosti ne znam i poludela sam.

– Kada si mislio da mi kažeš da imaš dete?! – vikala sam.

– Nisam našao pogodan momenat.

– Ni sada nije pogodan?

– Nije.

Onda ovde nema mesta za mene – rekla sam i pozvala taksi.

Pre tačno deset dana izašla sam iz Saletove kuće, a da čak ni svoje lične stvari nisam ponela. Kako je rekao mojoj majci, on misli da ću mu se vratiti, pa neće da mi šalje ništa što je ostalo kod njega. Nemam ništa protiv Saletove prošlosti, ali ne mogu da pređem preko toga što mi nije rekao da ima dete. Sve zabrane koje mi je nametnuo nisu bile bezrazložne: njihov cilj bio je da ne saznam ono što je on, još u početku, morao da mi kaže.