Vidoviti Radomir

Spajam rastavljene preko fotografija, isceljujem od negativne enrgije, pomažem kod psihičkih problema, neplodnosti, posla i zdravlja. Ma gde god se nalazili osetićete moju energiju.
Pozivi iz Srbije:
065 3651 913 ili 064 3161 083
Pozivi iz inostranstva:
+381 65 3651 913 ili +381 64 3161 083 Viber / WhatsUp
Jednim pozivom promeni svoju sudbinu i privuci sreću u svoj život!
www.vidovnjak-kartenleger.com

Ženi koju volim nisam mogao da oprostim prevaru

Verovao sam da ovo nikada neću pomislili, a ne samo da sam pomislio već sam i rekao: “Spakuj se i idi.” To izgovoriti ženi koju sam dvadeset godina voleo i koju, nažalost, još uvek volim, donedavno mi je bilo nezamislivo. Ipak, u svetlu novih događaja morao sam da reagujem, da zanemarim emocije i uključim razum. Hteo sam što pre da joj vidim leđa iako sam, priznajem, očekivao da joj vidim bar suze u očima i čujem nekakvo opravdanje. Nadao sam se njenoj reakciji, možda želji da mi objasni “da nije sve onako kako mi se čini” ali nisam očekivao napad. Pakovala se uveliko kad je počela da viče: – Ako misliš da sam za ovo ja kriva, varaš se! Sve što mi se desilo posledica je tvog ponašanja prema meni! Tek da znaš, nikada samo jedna osoba ne može da bude kriva za razlaz! Dvadeset godina nazivaš me egoistom, a ne vidiš kako se ti ponašaš.

Ti ćeš morati da objasniš Lari zašto si njenu majku izbacio iz stana! – Objasniću joj kada dođe vreme za to. – Sumnjam da ćeš uspeti. Vidi i ona da si sebičan i šta god joj kažeš, neće uroditi plodom. Najveći egoizam ispoljio si pre nepunih pet minuta kada si svojom odlukom detetu onemogućio da živi s majkom.

Nemoj da prebacuješ krivicu na mene! Nisam ja tebe varao, nego ti mene! Pokupi svoje stvari i kreni već jednom da ti ne bih pokazao tamnu stranu svoje ličnosti.

– Već si je pokazao!

– Još je nisi videla, veruj mi. Neću više da se raspravljam s tobom. Odlazi! Gunđala je izlazeći iz stana, ali je ipak otišla. Samo minut osećao sam da sam učinio pravu stvar. Već sledećeg sam poželeo da potrčim prema vratima i da joj kažem da ću sve zaboraviti samo da se vrati. Nisam to učinio. Kao paralisan stajao sam nasred sobe u kojoj se još uvek osećao miris njenog parfema. Već mi je nedostajala. Nije mi taj osećaj bio nepoznat. Godinama nije bila prisutna u našem braku. Fizički jeste, a u mislima ko zna gde. Više puta primetio sam njen odsutni pogled kao i žal što vreme provodi uz nas dvoje umesto negde drugde. Razum mi je slao jasne signale da se nešto, van moje moći, dešava, a s druge strane, srce me je uveravalo da ne treba toliko da brinem. “Ne bi spavala noćas s tobom da razmišlja o drugom zagrljaju u kojem bi radije ležala”, govorio sam sebi noćima, gledajući je kako spava.

Do uspeha – direktno

Svoju ženu upoznao sam davne devedeset prve. Bila je to ljubav na prvi pogled. Čim sam je ugledao, znao sam da je prava. Samo što mi je pružila ruku i rekla da se zove Gordana, okrenula se prema mom drugu i prokomentarisala da nam je zapravo prišla zbog njega. Moj tadašnji cimer Darko nije bio zainteresovan ni za šta osim za knjige, pa ju je kulturno izignorisao. Taj je trenutak bio zgodan da Gordaninu pažnju s Darka usmerim na sebe. Ispucao sam sve adute koje sam imao, a nisam uspeo da je zainteresujem. Saslušala je i smešila se dajući mi tako do znanja da ću oko nje morati da se potrudim mnogo više. Godinu dana trčao sam za njom. Činio sam najveće budalaštine koje možete da zamislite. Po potrebi sam bio frajer, mangup, pametnjaković… međutim, ništa od toga nije prolazilo, Gordana je bila kao stena, ledena kraljica koju je trebalo osvojiti.

Shvativši da sve što radim za nju nije dovoljno, povukao sam se. Danima sam smišljao strategiju da bi se desilo ono što ni u najluđim snovima nisam očekivao. Gordana mi je prišla i otvoreno me pitala zašto sam prestao da se trudim oko nje.

Uzvratio sam joj istom merom.

– Previše sam energije potrošio na tebe, a izgleda da nema smisla. – Ko je rekao da nema? – Ničim nisi pokazala da si zainteresovana. – Ti ne znaš mnogo o devojkama.

– Šta bi trebalo da znam?

– Pre svega, pažnje nam nikad nije dosta. Bio si mi simpatičan jer si se onoliko trudio da me osvojiš, a onda si me razočarao povlačenjem. – Izgleda da sam se zamorio – rekao sam shvatajući da Gordana nije sasvim imuna na mene.

Da li bi pronašao malo energije ako bih ti rekla da se ne bih ljutila ukoliko nastaviš da me osvajaš?

– Potrudio bih se, maksimalno – rekao sam i, ne želeći da izgubim više ni sekund, poljubio sam je.

Tog popodneva bio sam naisrećniji čovek. Devojka za kojom sam trčao godinu dana najzad je bila moja. A najbolje od svega bilo je to što mi je sama prišla i, činilo se, nije nameravala brzo da ode. Ipak, nisam prestao da se trudim oko Gordane. Početak veze s njom donosio mi je dodatnu energiju i želju da joj pokažem da nisam tek blesan za koga se zakačila, već ozbiljan momak koji razmišlja o ozbiljnoj vezi.

Ideal kome sam težio bila je porodica. Moji roditelji poštovali su se i voleli iznad svega, a mene su odgajili i vaspitali najbolje što su umeli, u duhu tradicionalnih vrednosti. Obožavali su me i omogućili mi više nego što su im, možda, mogućnosti dozvoljavale. Mazili su me, ali me nisu razmazili. Umeo sam da budem tvrdoglav, ali sam isto tako znao gde su mi granice, tako sam se ponašao do početka veze s Gordanom. Prikočio sam kada sam shvatio da mi je trud osuđen na propast. Priznajem da je ona u tom trenutku bila veća faca od mene jer je imala petlju da mi kaže ono što sam ja njoj pokušavao da pokažem godinu dana. Otvorila mi je oči jer sam shvatio da je ponekad najbolje izabrati prečicu.

Đak prvak

Narednih godinu dana, iako sam mislio da sam naučio sve što se naučiti može, Gordana mi je pokazala da nisam baš toliki genijalac.

Trebalo je o njoj toliko toga da saznam da sam se osećao kao đak prvak. Moja devojka, za razliku od svih koje sam pre nje imao, bila je apsolutno posebna. Imala je svoje fazone, principe i navike, na koje sam se postepeno navikavao. Telefonski poziv pred odlazak na spavanje, buđenje u pola šest i dnevna šetnja u trajanju od sat vremena bili su Gordanini zaštitni znaci. Zbog nje sam promenio sopstveni bioritam, a to je bilo najmanje od svega. Nije me ona prisiljavala ni na šta, prosto sam osećao da bi bilo dobro da se promenim. Lakše je bilo zadržati je na taj način nego terati po svom i ostati bez nje.

Bio sam ponosan kada smo odlučili da se venčamo. Sve što sam prethodnih godina radio konačno se isplatilo. Žena koju sam voleo stajala je pored mene i ništa mi više nije bilo potrebno. Mogao sam da nas projektujem u budućnost bez ikakvih problema. Početak braka bio je glamurozan. Imali smo sredstava i više nego što nam je trebalo, veliki stan i sve uslove da proširimo porodicu. Ipak, nameravali smo da prinovu odložimo za kasnije. Trebalo nam je vreme samo za nas.

Gordana je bila zadovoljna i neprestano je ponavljala da bi joj najveća životna greška bila da nije inicirala početak naše veze. Iako sam u toj priči izgledao kao manje sposoban, nije mi to smetalo. Napokon, nije mi bilo važno ko je učinio prvi korak.

Do desete godišnjice naš zajednički život opisao bih kao savršen. Naputovali smo se, nauživati, provodili i, reklo bi se, potpuno upoznali jedno drugo. Nije bilo mog pogleda koji Gordana nije mogla da pročita. Ponekad mi se činilo da mi čita misli jer je vrlo često izgovarala rečenice koje su bile u mojim mislima.

Nekako smo u isto vreme osetili da je vreme za dete. Početkom jedanaeste godine zajedničkog života na svet je došla naša Lara. Ništa nismo hteli da prepustimo slučaju. Babe u odgajanju deteta nisu dolazile u obzir. Angažovali smo, po preporuci, dve žene koje su se smenjivale na dvanaest sati. Kao što sam rekao, stan je bio dovoljno velik, pa nam prisustvo takvih osoba nije smetalo. Posle nekoliko meseci toliko smo se navikli na te dve žene da smo ih smatrali članovima porodice.

Doduše, to je više bio moj utisak nego Gordanin. Ona ih je poštovala i bila je ljubazna prema njima, ali ih nikada nije svojatala. Kad bolje razmislim, bila je u pravu, gospođe su dobijale novac i bile su dobro zbrinute zahvaljujući tome što su vodile računa o našoj Lari. Valjda zato što sam muškarac, malo više sam im ukazivao pažnju i domaćinski sam se odnosio prema njima, a gospođe su bile drage i obe su mi uzvraćale komplimentima da požrtvovanijeg i nežnijeg muža nisu srele.

Nisam verovao glasinama

Imali smo širok krug prijatelja, uglavnom bračnih parova s decom. Ne kažem da su bili slični nama, ali dobro smo se razumeli. Bilo je situacija kada nismo mislili isto, ali smo bili dovoljno civilizovani da zbog sučeljenih stavova ne uništimo prijateljstvo.

Objektivno gledano, sa ove distance čini mi se da nisu svi poštovali pravila drugarskih odnosa. Za sebe mogu da kažem da sam bio iskren, ali za većinu drugih ljudi, pre svih za moju Gordanu, istina je bila samo imenica.

Svi, ili većina, iz našeg društva znali su za avanturu moje supruge i nikome nije palo na pamet da me o tome obavesti. Nekolicini jeste, ali sam u onom trenutku, ne želeći da verujem svemu što čujem, radije prekinuo druženje s njima nego napao rođenu ženu zbog prevare koju, možda nije počinila.

Verovatnije mi je bilo da su prijatelji bili ljubomorni na naš brak i da su zato pokušali da poremete naš odnos nego što sam mogao da prihvatim činjenicu da moja Gordana ima nekoga. Normalno, nisam mogao da izbegnem razmišljanje o tome, ali kako je vreme prolazilo, uveravao sam sebe da je priča o prevari plod nečije bolesne mašte.

Gordana, pre svega, nije imala vremena za to. Zajedno smo ustajali, odlazili od kuće i u isto vreme se vraćali s posla. Obično sam je dovozio kući po završetku radnog vremena. Ručali bismo, kratko popričali, poigrali se s detetom, a onda dočekali veče.

Tri dana u nedelji Gordana je u večernjoj školi predavala strani jezik. Znao sam koliko joj nastava traje i možda se nekoliko puta desilo da zakasni. A i ta kašnjenja nisu bila drastična da bih osetio potrebu da je zbog toga ispitujem. I kada je dolazila na vreme i kad nije, ponašala se isto. Mislim, nije bilo nikakvih promena u odnosu na period u kojem smo se neizmerno voleli. Osim rekla-kazala budalaština, nije bilo razloga da pomislim da mi je Gordana neverna. Prvi put sam primetio da se nešto promenilo pre tri godine kada je Lara pitala svoju majku da joj pomogne oko nekih reči iz engleskog. Čitao sam novine i nisam obraćao pažnju sve dok naša sedmogodišnja devojčica nije povikala: – Mama! Zamalo da ispustim novine i već sam bio spreman da prekorim Laru što viče na svoju majku kad sam primetio Gordanin odsutni pogled. U mislima nije bila s nama.

Čudno ponašanje

Da se to jednom desilo, ne bih se uzrujavao. Međutim, kada se slična situacija ponovila peti, pa deseti put, morao sam da se zamislim. Niko se preko noći ne menja, pa tako ni moja Gordana. Iskren da budem, plašio sam se da nije prerano počela da gubi sluh ili da je, ne daj bože, hvata demencija. Posmatrao sam je ne želeći da svojom ishitrenom reakcijom učinim da joj bude gore.

Normalno se javljala na telefon, odlazila je na posao i pratila televizijski program. U društvu je normalno komunicirala i nikada nije tražila da joj se nešto ponovi. S Larom je radila domaće zadatke i smejala se kada bi dete ispričalo nešto što je čulo u školi. Prema meni je bila korektna. Nije mi upućivala pogled pun strasti kao nekad, ali mi se činilo normalnim da posle dvadeset godina taj plamen ne bude isti. Ako to zanemarim, bila je kao pre, korektna, najsmejana i brižna.

Nijedno popodne nije prošlo da me nije pitala kako je bilo na poslu. Slušala me je i na kraju je uvek nešto prokomentarisala. Osećala je da mora da mi kaže da sam u pojedinim situacijama ispravno postupio, a da sam u drugim podbacio. Voleo sam da slušam njena objašnjenja za sugestije koje mi je davala, pa sam je puštao da filozofira dok je usta ne zabole. Posebno sam voleo da slušam kako se hvata za neku moju rečenicu a onda je pretumbava do besvesti. Na kraju bi rekla:

– Mnogo mi je krivo što ne mogu da budem nevidljiva. Tada bih mogla da stojim pored tebe i da ti govorim šta kome da kažeš. Sredila bih te neradnike iz tvoje firme dok bi udario dlanom o dlan.

Bio sam ponosam na svoju lepšu polovinu. U tim momentima činilo se da bi, i kada nisam u pravu, stala na moju stranu. Obožavao sam taj osećaj. Njena borbenost, a verovao sam i ljubav, dolazile su do izražaja. Tako je bilo do pre tri godine a od tog perioda počeo sam da primećujem da se s Gordanom nešto dešava.

Jedan odlutali pogled, drugi, treći… za samo sat vremena bilo ih je previše. Kad više nisam mogao da slušam Laru kako je bezuspešno doziva, prišao sam joj i dlanovima joj obuhvatio obraze. Nije me primetila, da bi se u narednom trenutku trgnula i pitala šta to radim pred detetom. Poljubio sam je umesto odgovora da bi se Lara umirila, ali nisam propustio priliku da joj kažem da nije primetila da je dete doziva.

Prvih nekoliko puta rekla je da je nije čula pravdajući se time da joj je glava puna informacija. Kada joj je prešlo u naviku da odluta u mislima, govorila je:

– Stalno me opominješ da ne primećujem svoje dete. Hajde ti provedi koji minut u izradi njenih domaćih zadataka, pa da vidimo da li ćeš moći normalno da funkcionišeš. Vidiš da gradivo i mene zbunjuje, a ne razmišljaš kako se to reflektuje na dete.

Bila je u pravu gradiva što se tiče: bilo je obimno, ali ni upola toliko da bi time pravdala svoju sve češću odsutnost. Ako joj je bilo teško, mogla je da unajmi nekoga, i to sam joj više puta predložio.

Morao sam da kažem

Pred Larin deseti rođendan saznao sam zašto se moja žena grčevito bori da zadrži dva radna mesta, da pomaže Lari u učenju i, konačno, ko joj odvlači misli.

Nikome nisam rekao da ću uzeli slobodan dan i priprimeti pravu feštu dok Lara bude u školi. Hteo sam Gordanu da oslobodim svih obaveza, pa sam delom i zato ćutao. Dogovor je bio da sve ostavimo za vikend, ali sam ipak odlučio da obradujem Laru baš tog dana.

Nešto ranije naručio sam tortu u obliku princeze, kupio balone i sitne poklone koje je spominjala da bi volela da ima. Kao i uvek, pošto sam ispratio Laru u školu, krenuo sam na posao. Odvezao sam Gordanu u firmu, a potom se okrenuo i otišao u grad. Pola prepodneva proletelo mi je u kupovini sitnica koje je moja kćerka želela. Oko dvanaest sam bio isceđen kao krpa, pa sam sve kese složio u gepek i seo da popijem kafu da se ne bih dva puta vraćao u centar. Planirao sam da uzmem tortu i da tek tada odem u stan.

Sedeo sam, pio kafu i listao dnevne novine kada sam začuo poznati glas kako kaže:

– Za nas standardno! Malo sam spustio novine i usmerio pogled u pravcu iz kojeg sam čuo Gordanu. Hteo sam da ustanem i da joj priđem, ali sam se predomislio zbog muškarca s kojim je sedela za stolom. “Možda joj je kolega pa su izašli na piće”, pomislio sam, a onda… Morao sam da ostanem i odgledam sve. Skriven iza novina, slušao sam šta su pričali jedno drugom. Razgovor su povremeno prekidali poljupcima. Ni sam ne znam kako sam se obuzdao da ne ustanem i napravim scenu za pamćenje. Ostao sam tamo, u tom kafiću sve dok ih nisam video kako zagrljeni izlaze. Trebalo mi je mnogo snage da se pomerim. Mozak mi je bio uključen na trista. Pravio sam sve moguće kombinacije u glavi razmišljajući o tome kako da ublažim štetu koju je izazvala moja Gordana. Do povratka kući bio sam siguran u to da ću svom detetu prirediti slavlje kakvo zaslužuje, da ću sačekati i vikend da prođe kako bih ispoštovao već pozvane goste i da ću tek onda nešto preduzeti. Dotle sam računao da će mi se i mozak i emocije smiriti, te da ću pronaći pravo rešenje.

Ma, kakav vikend! Dobro je što sam uopšte izdržao da Lara posle oduševljenja poklonima, balonima i tortom ode u krevet. Gordana je već tokom popodneva bila besna jer nije planirala ništa od svega toga.

Zar se nismo dogovorili da ćemo feštu ostaviti za vikend? Zaboravio si da večeras imam predavanje? – upitala me je.

– Ništa nisam zaboravio. – Ali si iskoristio priliku da me spustiš u detetovim očima. Svaka ti čast! Do večeri sam se uzdržavao da joj kažem da niko ne može da je spusti u Larinim očima onako kako je sama to učinila.

Sačekao sam da dete zaspi, pa sam Gordani rekao da ode. Ništa nisam morao da joj objašnjavam. Iz mog pogleda sve je razumela i odmah je počela da pakuje kofer.

Ne znam gde je spavala te noći. Mogao sam da pretpostavim. Siguran sam u jedno: nisam reagovao kako treba nadajući se da će mi reći da su me oči prevarile. To bih lakše podneo nego njen odlazak bez trunke želje da se pravda. Izvesno je da ne voli ni dete ni mene, ali to, nažalost, ne umanjuje našu ljubav prema njoj kao prema majci i ženi.

Vaši komentari