Ostavila me je zbog svoje dugogodišnje devojke

Početak radne nedelje protekao je standardno, bez mnogo posla. Pokušavao sam da iskalkulišem kako da platim dvojicu radnika i izmirim obaveze prema državi.

– Slobo, kakve te brige more? – ušavši u kancelariju, upitao me je Borko, jedan od dvojice mojih zaposlenika.

– Pravo da ti kažem, razmišljam o tome kako da namaknem novac za vaše plate. Kao što vidiš, posla nema – rekao sam.

Nasmešio se i spustio u fotelju preko puta moje.

– Biće posla. Znam bar deset ljudi koji sumnjaju u svoje bolje polovine. Kad konačno shvate da se ne mogu sami domoći dokaza, angažovaće nas – uverevao me je Borko.

– Ne znam. Do pre nekoliko meseci nismo mogli da dišemo od slučajeva, a sad kao da svi žive u ljubavi. Nema varanja, nema uhođenja… Neverovatno.

– Uvek je tako u ovo doba godine. Seti se, ni prošle nije bilo bolje u vreme praznika. Svi su kod kuće, glume srećne porodice, a čim ih prođe praznično veselje, nećemo moći da ih rasteramo.

– Možda… Ipak, u ovom iščekivanju nema potrebe da te zadržavam. Idi kući. ja ću ostati do osam, u slučaju da nekomc padne na pamet da pokuca na naša vrata.

– Zovi ako nešto zatreba – rekao je Borko odlazeći.

Zavalio sam se u fotelju i okrenuo prema prozoru s kojeg se pogled pružao na Savu i usidrene brodove i barke. Nisam imao posla, ali mi se kući nije išlo. Prazan stan, u kojem sam u poslednje vreme sve ređe organizovao žurke, vrištao je od samoće. Dok sam bio nešto mlađi, privodio sam svake večeri drugu devojku, pa nije bilo te praznine u stanu. Međutim, otkad sam izgustirao takav način života, usamljenost i praznina uselile su se u svaki kutak.

Nisam bio ni za brak. Posao kojim sam se bavio naučio me je mnogo čemu, a najviše tome da nikome ne mogu sto posto verovati. Znao sam parove koji su trideset i više godina proveli zajedno, a jedno drugom ni reč nisu verovali. Njihovo uhođenje i špijuniranje bilo mi je glavni izvor prihoda, ali mi je pokazalo i to da ne treba da se vezujem ni za koga. Nagledao sam se i naslušao tuđih priča više nego iko. A sve i da nisam, i moja osećanja povređena su u više navrata, pa nisam nameravao da ponavljam slična iskustva. Neobavezan provod više mi je odgovarao. Poslednji put dozvolio sam sebi da se nekome u potpunosti predam pre osam godina. Posle svega što je pratilo tu emotivnu epizodu, opredelio sam se za posao privatnog detektiva.

Niko nije otišao na posao

Po završetku Policijske akademije uveliko sam radio kada sam počeo da se zabavljam s Dacom. Zavoleo sam je i ubrzo predložio da se preseli kod mene. Posle svih propalih kratkih i dužih veza Činilo mi se da je ono što nas povezuje prevazišlo sve dotadašnje ljubavi.

Daca me je odlično poznavala i prvih godinu dana istinski se trudila da se nametne kao prva devojka kojom ću poželeti da se oženim. I poželeo sam. Zadovoljavala je sve moje kriterijume i bio sam ponosan što sam posle dužeg traganja i biranja naleteo na nju. Bila je lepa, sposobna i vredna. Dok je nisam upoznao, mislio sam da je nemoguće da se te tri karakteristike spoje u jednoj osobi.

Zaljubljen i srećan, odlučio sam da joj kupim verenički prsten. Planirao sam da je izvedenm na večeru, da kupim cveće i da je, čim izrecitujem nežne stihove, upitam da li želi da se uda za mene. Nekako se nisam nadao odbijanju, pa sam, maštajući i planirajući, otišao toliko daleko da sam već razmišljao o tome na koga će ličiti prvo, a na koga drugo dete.

Prsten sam kupio u ponedeljak, a trebalo je da je zaprosim u petak. Komad plemenitog metala kojim sam Dacu želeo da vežem za sebe žuljao me je u džepu dobra tri dana. Kutijicu sam nosio uza se, ali je nervoza iz dana u dan postajala sve jača. Daca, mogao sam da garantujem, nije ni slutila kakvo sam joj iznenađenje pripremio.

Krajem radne nedelje trebalo je da radim noćnu smenu dva dana uzastopce, ali sam se zamenio s kolegom. Noć pre prosidbe bilo mi je potrebno da smirim živce i računao sam na to da ću pored svoje Dace moći da se odmorim za jedan od najvažnijih dana u životu. Nisam joj spominjao zamenu smene, a njoj je uvek bilo drago da više vremena provodim kod kuće nego na poslu. Kad god da sam dolazio s posla u stan, pa bilo to i u tri ujutro, ustajala je iz kreveta i dočekivala me kao da je podne. A i sama je radila i morala je da ustane već u šest. Veći dokaz ljubavi nisam mogao da tražim.

Elem, tog četvrtka oko podne otišao sam pravo kući. Hteo sam da je iznenadim, pa sam gurnuo ključ u bravu. U prvom trenutku pomislio sam da se ključ zaglavio da bih već u sledećem shvatio da je brava zaključana sa unutrašnje strane. Nije bila Dacina navika da ostavi ključ u bravi, ali nije trebalo ni da bude kod kuće. “Možda je ona unutra. Izgleda da nije otišla na posao… Svima se to dešava”, prošlo mi je kroz glavu pa sam pozvonio, tek posle trećeg pokušaja čuo sam korake kako se približavaju vratima.

– Ko je? – upitala je.

– Ja sam.

– Otkud ti? – nastavila je da me ispituje kroz zatvorena vrata.

– Otkud ja?

A otkud ti?

Daco, smanji doživljaj i otvori.

Pre nego što je škljocnuo ključ u bravi, morao sam da joj odgovorim na još poneko pitanje, ali i da joj štošta obećam.

Nije bila ljubav nego proba

– Tuširala sam se, gola sam. Sačekaj da se ogrnem – rekla je.

– Izvuci ključ iz brave. Neću da čekam pred vratima.

– Ne znam zašto si toliko nestrpljiv…

– A ja ne znam zašto toliko odugovlačiš s tim oblačenjem, kao da te nikada nisam video bez odeće.

– Molim te za malo stpljcnja.

Već sam se premeštao s noge na nogu kada sam ponovo začuo Dacin glas kroz zatvorena vrata.

– Došao si da pokupiš nešto ili ti se završila smena?

– Daco, otvori! – zarežao sam.

– Hoću, ali moram nešto da te pitam.

– Pitaj i otvaraj!

– Ne mogu.

– Neću više da stojim na hodniku! Otvori!

Živci su mi bili na izmaku, a moja Daca nije nameravala da mi pomogne. Naprotiv.

– Da li si ostavio pištolj na poslu ili si ga poneo?

Naravno da sam ga poneo! Otvori!

Moraš prvo nešto da mi obećaš – rekla je.

– Ne obećavam ništa dok mi ne otvoriš!

– Onda ću pozvati tvoje kolege da me zaštite. Molim te, moraš nešto da mi obećaš.

Mogao sam da pretpostavim šta se de šavalo u stanu pre nego što sam došao, ali bio sam toliko besan da bih obećao bilo šta samt> da uđem unutra i vidim tog kretena s kojim se Daća spandala. Podrazumeva se da sam osećao neodoljivu želju da ga premlatim.

I hoćeš li mi obećati da nećeš upotrebiti pištolj? – insistirala je.

– Obećavam – odgovorio sam dok su mi prsti nervozno poskakivali po futroli.

Najzad, kada je otključala vrata, uleteo sam besan kao ris. Zaleteo sam se pravo u spavaću sobu, a kada tamo nikoga nisam zatekao, počeo sam da udaram po vratima kupatila.

– Izlazi napolje da ne bih razvaljivao! – vikao sam.

– Nije to što misliš – pokušala je Daca nežnim glasom da me smiri.

– I hoćeš li reći ovoj vucibatini da izađe iz kupatila ili ću morati tebe da razbijem da bi se on sažalio i otključao vrata?! – urlao sam držeći je za ramena i drmusajući ih.

Nakratko je zavladala tišina pre nego što su se vrata otvorila. Zamalo da padnem u nesvest kada sam, umesto razbacane muškarčine, ugledao devojku umotanu u peškir.

– A ko si ti?! – dreknuo sam.

– Ona je moja devojka – Daca se postavila između mene i nepoznate.

– Tvoja devojka?! – zbunjeno sam ponovio.

– Da!

– A šta sam ti ja?!

– Ti si mi bio, nemoj da se ljutiš, pokušaj. Nisam htela da te zavlačim, ali Veca je moja jedina ljubav još od srednje škole.

– Veca, kažeš?

– Tako je.

Rasplet te neprijatne epizode izgledao je ovako: obe sam ih, polugole, izbacio iz stana. Naknadno sam izbacio i Dacine stvari.

Posle takvog iskustva ni na kraj pameti nije mi bilo da se u skorije vreme vezujem za bilo koju devojku. ali kada sam posle nekoliko meseci došao sebi, u mojoj glavi rodila se ideja da promenim posao i postanem neko ko će razotkrivati prevare lažljivih žena i muškaraca.

Novi zadatak

Osam godina imao sam pune ruke posla. Angažovali su me i znani i neznani, i oni od kojih sam to očekivao i oni od kojih nisam. Iskreno, mislio sam da ću svoje usluge pružati isključivo poznatima, ali ispostavilo se da je mnogo više onih prosečnih, neupadljivih, koji su želeli da opravdaju svoje sumnje ili da se uvere u to da im je draga osoba verna.

U početku sam mislio da ću moći sam da izađem na kraj sa svim slučajevima, ali neočekivano su se gomilali. Povukao sam dvojicu kolega s bivšeg posla i ponudio im uslove koje nisu mogli da odbiju. Radno vreme jedino im nije išlo na ruku, ali su ih dobre plate osokolile da povežu dva dana bez sna. Radilo se punom parom. Otvarali smo i zatvarali slučajeve u najkraćim mogućim rokovima.

Zahvaljujući mojoj firmi, opstali su mnogi brakovi i veze, ali bilo je i onih koji su okončani. Nisam osećao grizu savesti jer sam smatrao da činim dobra dela. Da je postojao neko ko je meni mogao da otvori oči pre nego što sam doživeo da me Daca ostavi zbog devojke, možda bih i dalje bio otvoren prema ženskom rodu i ne bih zazirao od braka. Nekoliko godina bio sam istinski zadovoljan. Nisam imao stalnu partnerku a, realno, zbog prirode posla koji sam radio, ne bih mogao sasvim da joj se posvetim.

Posle izvesnog vremena i indirektnog učešća u brojnim ljudskim ludostima i prevarama, radije sam izabrao da ostanem sam nego da budem akter neke lakrdijaške romanse. Od tuđih se, ionako, zarađivalo neviđeno dobro.

Istina je da smo o praznicima uglavnom imali najmanje posla, ali nikada kao pred kraj prošle godine. Jedan slučaj nedeljno bilo je smešno porediti s ranijim periodom kada ih je bilo na desetine. Imao sam štek koji nisam hteo da diram. Tvrdoglavo sam verovao da ću zaradom od tekućeg posla moći da isplatim plate i poreze. Napokon, kada sam poslao Borka kući da me ne bi opterećivalo to što mu ne dajem novac a primoravam ga da sedi u kancelariji, zamislio sam se i počeo da kopam po prošlosti.

Zagledan u Savu i brodove, nisam primetio da se neko spustio u fotelju za klijente naspram mene. Trebalo je da se na silu nakašlje pa da me vrati u stvarnost.

– Oprostite, nešto sam se zamislio – rekao sam okrenuvši se prema muškarcu srednjih godina, inače javnoj ličnosti.

– Ne mari.

– Ja sam Sloba i pretpostavljam da znate čime se bavim čim ste došli ovde. Izvolite, kako mogu da vam pomognem? – ljubazno sam se obratio posetiocu.

– Koliko ste diskretni?

– Maksimalno.

– Nisam mislio na praćenje nego generalno. Da li pričate s nekim o slučajevima na kojima radite?

– Samo s kolegama i to ako slučaj baš to zahteva. Inače, ne.

– Ako bih vas angažovao i zahtevao da samo vi radite na mom slučaju, da li bi to značilo da ne biste s kolegama pričali o meni?

– Naravno – rekao sam.

– Kada možete početi?

– Zavisi, mogao bih i odmah, ali moram da vas upoznam sa uslovima. Cena jednog dana…

– Cena me ne zanima. Ne pitam koliko košta, samo hoću da dokazima razuverite jednog mog prijatelja.

– Ovo radim za vas ili za vašeg prijatelja? – zbunjeno sam zatreptao.

– Za mene, mada više za njega. Naime, siguran sam u to da mi je devojka verna iako on uporno pokušava da mi dokaže da pogrešno mislim…

Htedoh da ga pitam: “A da li vam je žena verna?” ali nisam. To što sam znao da je oženjen nije smelo da omete njegovu radoznalost u vezi sa švalerkinom vernošću, pogotovo što nije pitao za cenu. Dao mi je njenu fotografiju i maršrutu kojom se obično kreće.

– Kada mogu da očekujem rezultate? – upitao je pred kraj razgovora.

– Ne volim da obećavam, ali nadajte se do kraja naredne nedelje.

– Ne ustručavajte se da me i ranije pozovete ako nešto saznate – rekao je pružajući mi cedulju sa svojim brojem telefona.

– Naravno – rekao sam.

Kada sam ga ispratio, skočio sam od sreće. Zamalo glavom da udarim u plafon unapred se radujući novom zadatku i… novcu. Osećao sam se kao na početku karijere, usplahireno i radoznalo.

Pratio sam je u korak

Na posao sam prionuo odmah. Moja urođena radoznalost i želja da slučaj zatvorim u što kraćem roku, naterali su me da se pokrenem čim je čovek izašao iz kancelarije. Poneo sam fotku i papir na kojem mi je upisao uobičajenu maršrutu svoje devojke. Prvo odredište bio mi je kafić u kojem je, po mišljenju mog klijenta, najčešće sedela s prijateljicama.

Dobar deo večeri presedeo sam na istom mestu. Kada je prošao prvi sat, pomislio sam da će proći još koji minut dok se dotična gospođica ne pojavi. Od te misli do trenutka kada je ušetala u kafić popio sam tri kapućina i tri kisele vode. Čekao sam je najmanje još dva sata. Profesionalno koncentrisan na onoga koga pratim, nisam pridavao značaj osobi s kojom se našla, pogotovo što joj je, očigledno, bila drugarica. Pozdravile su se poljupcima u obraz, i zasele. Nisam bio dovoljno blizu, a i muzika je bila preglasna, da bih mogao da čujem o čemu su pričale. Ipak, moje verzirano detektivsko oko po njihovoj gestikulaciji naslutilo je da obe, a naročito devojka mog klijenta, nečim nisu zadovoljne. Mlatarala je rukama, očigledno objašnjavajući da je neko davi. Primetio sam da je drugarica, koja mi je bila okrenuta leđima, povremeno umiruje, prstom joj signališući da se stiša.

Kada je to uradila stoti put, besno sam stisnuo usne.

“Pusti je, bre, neka se pred svima izjasni! Ako kaže šta joj je na duši, neću morati dugo da je uhodim! Sama će reći gde treba da odem i snimim fotke!”, pomislih.

Nije mi pročitala misli. Nastavila je da utišava svoju drugaricu da bi je posle pola sata naterala da se obuče. Shvatio sam da gospođica prijateljica ne želi da obe budu u centru pažnje, pa joj je kulturno dodala kaput i, verovatno, rekla da će razgovor nastaviti na drugom mestu.

Platio sam račun i krenuo za njima. Bio sam na pristojnoj udaljenosti od dva do tri metra.

Trudio sam se da ne budem upadljiv. Hodajući gotovo neprimetno za njima, shvatio sam da se devojka mog klijenta žalila na svog vremešnog dečka.

– Pretura mi po mobilnom – rekla je.

– Nema šta da vidi – uzvratila je prijateljica.

– Znam, ali mi je muka od pomisli na to da pretura po mojim stvarima. Ženu neće da ostavi, a i da se to desi, ne znam šta bih. On mi plaća stan, ali zna se koga volim.

– Koga?

– Tebe – rekla je.

– Ne govoriš mi to često.

– Znaš da više volim dela od reči. Ova šetnja s tobom znači mi više nego izjava ljubavi. I njemu govorim da ga volim, jer to očekuje, a obe znamo da ne osećam tako.

Nisam očekivao da će se dve devojke zaustaviti i poljubiti nasred ulice.

Nasankan kao nikad

Morao sam i cigaretu da pripalim čekajući da se njih dve razdvoje. Napokon, kada su to učinile, imao sam koga da vidim: devojka koja se ljubila sa svojom prijateljicom, švalerkom mog klijenta, bila je Daca.

Nije se mnogo promenila u odnosu na vreme kada smo se zabavljali, ali nisam odmah primetio o kome se radi. Trebalo je da joj priđem na korak dva da bih se uverio u to da mog klijenta devojka vara s mojom nesuđenom verenicom.

Nisam mogao da se kontrolišem. Bio je to trenutak kada su me ophrvala sećanja, ne dozvolivši mi da udahnem vazduh. Emocije su mi proradile kao i osam godina ranije. U afektu sam zaboravio na profesionalizam i počeo da vičem na Dacu.

– Malo ti je što si mene vukla za nos, pa sad navlačiš i nju! Imaš li ti pojma ko je njen dečko?! – urlao sam nasred ulice.

Ko je ovo? – upitala je devojka mog klijenta. – Nije važno ko sam ja, već ko je ona!

– Vikao sam pokazujući rukom na Dacu.

– Ništa ne kapiram – dodala je.

– Ma, pusti ga. Budala. Verovatno ga je onaj tvoj angažovao da te prati, a čula sam da je otvorio detektivsku agenciju. Setio se čovek da bi mogao da upropašćava tuđe veze pošto svoju nije umeo da sačuva – hladno je rekla Daca.

– Imaš li pojma šta mogu da ti uradim?!

– Vikao sam i dalje.

– Briši! – odbrusila mi je devojka mog klijenta.

Imam dokaz da varaš čoveka! – rekao sam besno. – Ne pričaj gluposti – izgovorila je povukavši Dacu za ruku.

Čim sam se pribrao, shvatio sam da nisam imao nikakav dokaz. Nijednu fotku nisam snimio i nije bilo teorije da će mi klijent poverovati na reč. Da ironija bude veća, nisam više mogao ni da pratim devojku jer sam se razotkrio. Znao sam da klijent neće pristati da slučaj predam kolegama, pa sam ga nazvao i, prvi put u svojoj karijeri, slagao čoveka koji me je plaćao:

Bili ste u pravu. Devojka vam je verna kao pas. Kada mi je uplatio novac za uslugu, podelio sam plate i izmirio obaveze prema državi. Ono što nikada neću srediti jesu povređene emocije a poželeo sam i da se na adekvatan način osvetim Daci. Možda zvučim kao budala, ali nikada nisam bio tako nasankan.