Rodila sam sina ozloglašenom kriminalcu

Alarm. Budi me svakog jutra u isto vreme. Revnostan sam student s visokim prosekom. Jedva čekam da završim fakultet i postanem advokat, možda čak policijski inspektor.

Zbog mog atraktivnog izgleda čujem kako kolege pričaju da će kriminalci sami dolaziti pred moja vrata i pružati ruke da im stavim lisice.

Odmalena sam borac za pravdu. U osnovnoj spašavala sam “štrebere” koje su drugi ismevali, u srednjoj sam se borila za gej populaciju, a na fakultetu organizovala štrajkove zbog povećanja školarina.

Gde god da se podizao nekakav bunt, ja sam ga predvodila pod uslovom da verujem u ispravnost cilja.

Kolege su me uglavnom volele i obraćale su mi se za pomoć.

Na primer, ako neki student nije mogao da položi ispit ni iz desetog puta, odlazila sam profesoru i pitala šta nije u redu.

Govorili su mi da ne treba toliko da se zalažem za druge, ali osećala sam potrebu da sitnicama spašavam svet. Zbog svega toga nisam imala vremena za izlaske.

Učlanila sam se u jednu političku stranku i zahvaljujući svojoj pravdoljubivosti, bila sam im neophodna na svakom skupu, a kako sam pritom bila elokventna, držala sam govore, pokretala akcije…

Pogodila sam u “metu”

Jednog prolećnog, suncem obasjanog dana, vraćajući se iz biblioteke ruku punih materijala za debatu koju sam pripremala, pretrčavajući put, gotovo sam naletela na automobil zatamnjenih stakala.

Mahanula sam vozaču u znak izvinjenja i u tom trenutku otvorila su se zadnja vrata automobila i… izašao je zgodan čovek u tamnom odelu. Crn, gustih obrva, markantnih crta lita, kratko podšišan i veoma šarmantan.

Osmotrio me je od glave do pete i ljubazno ponudio da me poveze. Naravno da sam odbila!

– Hvala lepo, stanujem blizu, a ne sedam u automobil s nepoznatima.

– Lepo vaspitana devojčica – primetio je. – Mogu li da dobijem tvoj broj?

– Naravno da ne možeš! – neljubazno sam odbrusila.

– Zašto? Šta mi to fali? – upitao je uvređeno.

– Sudeći po tom automobilu, ponašanju i stilu odevanja, ne baviš se običnim poslom.

Kako u Srbiji uspevaju samo kriminalci i političari, jedan si od njih. Pošto te ne znam kao političara, znači, kriminalac si. A takvima ne želim da dam svoj broj! – izdeklamovala sam kao da odgovaram na profesorova pitanja na ispitu.

– Opasna si ti, mala, znaš li?

Nisu te učili da nije lepo donositi sud o nekome na osnovu njegovog izgleda? To nije kulturno – nadovezao se.

Laki Lučano

Iako sam uveliko odmakla, bilo mi je drago što sam pogodila u “metu” i što sam ga time isprovocirala. Onako elegantan i uglađen, podsećao me je na pripadnika neke mafijaške porodice, kao da je iskočio iz knjige Marija Puza.

Seo je u vozilo i naredio vozaču da me prati.

Nisam se uplašila, volela sam izazove. Ovladala sam nekim borilačkim veštinama, a kao prvu pomoć nosila sam suzavac u torbi. Nastavila sam da hodam dok je crna limuzina zatamnjenih stakala vozila brzinom kojom sam ja hodala.

Nervozni vozači iza njega nesnosno su trubili, a meni je sve to zagolicalo maštu.

Usporavao je saobraćaj, psovali su ga, obilazili… Kada sam došla pred svoju zgradu, zaustavila sam se, sačekala da Laki Lučano (tako sam ga nazvala) spusti prozor pa sam cinično rekla:

– Hvala što ste me dopratili do ulaza, baš sam se osećala bezbedno.

Ujutro u osam idem na fakultet, budite opet tu.

– Mala – osmehnuo se pokazujući krupne bele zube, kao da mu se ova igrica dopada – nemoj da se igraš da se ne bi opekla.

– Ne brini za mene. Takve kao što si ti planiram da hapsim! – izgovorih pre nego što sam utrčala u haustor svoje zgrade.

Ceo dan sam iščitavala donete materijale pripremajući se za debatu, da bi me predveče trgnulo zvono. Kako je moja sestra otišla na jednonedeljni seminar o komunikacijama, nisam je očekivala, pa sam požurila da vidim ko je to u ovo doba. Oniži, dežmekast i neugladen čovek predao mi je veliku korpu cveća s posvetom.

Dok sam se snašla, a želela sam da vratim pošiljku koja je očito greškom stigla na moju adresu, čovek je već otišao. Pogledala sam beli koverat i čitak rukopis. Reči su bile ispisane penkalom: “Mala, piše li u tim tvojim knjigama nešto o ljubavi na prvi pogled?”

To je on, Laki Lučano!

Unela sam korpu u stan i nastavila da se pripremam za debatu.

Sutradan, opet alarm. Ista priča. Obavezno doručkujem i brzo se spremim za fakultet. Moja baka kaže da bih lepo izgledala i kada bih džak obukla, a to jeste prednost.

Silazim niza stepenice, ruke su mi pune fascikla i knjiga, a ispred zgrade zaista stoji on, danas lepši nego juče, nasmejan i prokleto zgodan! – Naspavao si se – izazivam ga – ili si cele noći smišljao šta da mi kažeš?

– Hteo sam da te pozovem na doručak – odgovorio je ne obraćajući pažnju na moju provokaciju – ali pošto izgledaš kao neko ko ne bi zapostavio fakultet, doneo sam ti parfem – pružao mi je lepo upakovan paketić.

Zašto misliš da ne bih zapostavila fakultet? Nisu te naučili da ne zaključuješ o ljudima na osnovu izgleda? A parfeme ne primam od stranaca.

– Dozvoli da te makar odbacim. Nisam stranac, ja sam Nik.

Za mene si stranac. Svoje ime ne moram da ti kažem pošto mi je tvoj čovek doneo cveće.

– Uvek si tako tvrdoglava?

– O, ne slutiš koliko! – odmahnula sam glavom i pošla svojim poslom.

“Nemoj Ja te neko vidi s njim!”

Naravno, nastavio je jučerašnju igricu prateći me u stopu. Ljudi su žurili na posao, ali Nik se ponašao kao da je cela ulica njegova. Opet pešačim uz buku sirena, a on drži otvoren prozor, smeši se sa zadnjeg sedišta i izgleda tako kao da mu sve ovo pričinjava zadovoljstvo.

Dobacuje mi:

– Znaš li koliko bi njih odmah uletelo u ovaj auto?

– Ne zanima me. Znaš li ti koliko bi njih pešačilo, ali su u invalidskim kolicima? – napravila sam se pametna.

Izleteo je iz vozila, točkovi su zaškripali, sirene su još jače zasvirale, a on se popeo na trotoar hodajući tik uz mene.

Znaš li da mogu da te prijavim za uhođenje, kao i za ometanje saobraćaja? – doskočih mu.

– Možeš, ali nećeš.

– Ne izazivaj me, jer hoću sve što drugi misle da neću! – odbrusila sam.

– Kakve su ti to knjige? Šta studiraš? – znatiželjno je upitao.

– Kriminalistiku – slagala sam ne trepnuvši. – A iz ovih knjiga učim kako prepoznati kriminalca i kako ga uhapsiti.

– I? Kako ih prepoznaješ? – zvučao je zainteresovano.

– Obično se razmeću novcem jer ga nisu stekli legalno, voze se u blindiranim automobilima zatamnjenih stakala i tako privlače pažnju, a sve to zato što nisu bili maženi i paženi u detinjstvu. Obavezno nose skupoceni sat, zlato oko vrata, imaju veštačke zube i muvaju na neoriginalan način, najčešće uz cveće i parfem.

– Prozivaš me?

– Ne, samo odgovaram na pitanje. Ali drago mi je što si se prepoznao.

– Ništa vas ne uče na tom fakultetu – zaključio je.

Dopratio me je do ulaza u zgradu fakulteta. Lepo je mirisao, stalno se smejao i delovao kao čovek koji živi lagodno. Naravno, sve je to morala biti maska. Ko zna šta je bilo ispod.

Najbolji drugar sačekao me je u hodniku.

– Šta ćeš s njim?! – uzoviknuo je dobri, brižni Goran.

– S kim? Misliš na onog što me prati u stopu? Pojma nemam, juče zamalo da naletim na njegov automobil zato što nisam gledala u semafor. Zašto? – trudila sam se da zvučim opušteno.

– Tea, zar ne znaš ko je on? To je najozloglašeniji kriminalac u gradu. Bavi se svim i svačim, a policija i tužilaštvo mu ne mogu ništa. Sve ih drži u šaci, potkupljuje ih i niko ne sme da mu se suprotstavi! On ti je kao moderni Robin Hud. Krade uglavnom u inostranstvu, a deo “zarade” daje sirotinji i najugroženijima, valjda tako pokušava da opere nečistu savest pred Bogom. Nemoj da te neko vidi s njim! Tea, da li si sigurna da ti nije naudio?

Lepa i kad se naljutim

Moj divni Goran. Zaljubljen je u mene još od jaslica, ali volim ga kao prijatelja. Ponaša se preterano zaštitnički, pomalo me guši, ali to drago biće prijatelj mi je već dvadeset godina.

– Ajde, ko meni može da naudi, ludo jedna? Previše brineš. Odmah sam ukapirala da je on kriminalac i nema potrebe da se toliko sekiraš.

Ostali smo do predveče na fakultetu, napravili smo samo jednu kratku pauzu u kantini, uz kafu. Na povratku kući, ugledala sam ga naslonjenog na ogromni džip na parkingu u dvorištu fakulteta, u drugačijoj garderobi od jutarnje, ovoga puta bez vozača.

– Dobro, ovo više nije zanimljivo – prišla sam mu. – Ne znam šta hoćeš od mene! Zar ne treba da šetaš neku glupu plavušicu i da joj kupuješ “Luj Viton” torbe dok ona ćuti i glumi trofej?

– Opet te ništa nisu naučili, mala. Nisu mi zanimljive takve devojke, previše ih je lako osvojiti, a ja sam se za sve u životu borio. Čini mi se da si ti neko za koga se vredi boriti.

– Nisam tvoj nivo, ne zanimaš se. Antipatičan si mi – slagala sam a ni trepnula nisam. – Uostalom, o čemu da pričam s tobom?

O tome kako niko ne može da te uhapsi ili o tome koliko su naše institucije potkupljive, koliko su svi u njima prodane duše, a ti si, zapravo, dobrica koja samo traži malo ljubavi? – bila sam besna i neprijatna.

– Vređaš me, a to nije lepo. Samo želim da popijem čašu vina s tobom. Ništa više.

– Ne pijem vino, pogotovo ne s kriminalcima.

– Goran ti je rekao da sam kriminalac?

Poludela sam. Dakle, zna čak i ime mog najboljeg prijatelja! Sve je sazano o meni!

– Slušaj, nerviraš me. Preslani da me pratiš, inače… inače… nisam znala kako da dovršim rečenicu i sva sam se zajapurila.

– Inače? – pobedonosno je ponovio.

– Inače ćeš me ozbiljno naljutiti, a strašna sam kada se naljutim!

Oboje smo se nasmejali ovoj mojoj glupoj izjavi. Rekao mi je da sam lepa, pogotovo kada se naljutim.

Krao je samo od bogatih

Narednih dana sve se ponavljalo. Nik me je čekao u osam ujutro pred zgradom, onda pešice išao sa mnom do fakulteta, ubacivao mi je doručak u torbu, dočekivao me posle predavanja i vežbi. Znao je kojim danima idem na trening, sačekivao me je i tada, donosio je vodu, slao cveće dok sam sa znojavim ženama skakala po sali za vežbanje, čokolade dok sam s društvom pila piće u kantini, a jednom prilikom poslao mi je tri knjige koje nisam mogla sebi da priuštim, a pojma nemam kako je saznao da su one odavno na listi mojih želja.

Posle tri meseca svakodnevnog praćenja, koje je već postalo smešno, dozvolila sam mu da me izvede na piće. Tek tako. Izašla sam s faksa, znala sam da me čeka i doviknula sam mu:

– Baš si predvidljiv! Samo jedno piće – sela sam pored njega, na suvozačevo mesto. – I nemoj misliti da te se plašim. Ovo radim zato što si dosadan.

– Dobro, neustrašiva – zadovoljno je uzvratio. Kada smo ušli u kafić, svi pogledi bili su uprti u nas. Pocrvenela sam. Konobar je gotovo ispustio tacnu kad nas je ugledao, dotrčao je do nas i pridržao njegov mantil i moju jaknu. Meni je bilo neprijatno, za razliku od mog pratioca, koji sve to nije primećivao. Ljudi su šaputali u njegovoj blizini, kao da je neka poznata ličnost ušla u lokal.

– Gide si me ovo doveo? Treba li da vidim da te se svi plaše? E pa ja nisam “svi”! Ne znam ni ko si. ni šta si, ni čime se baviš, ali nećeš me fascinirati. Kao što rekoh, saznaću sve o tebi i uhapsiću te čim završim fakultet – pripretila sam mu. Opet se nasmejao.

– I ne treba da me se plašiš, Tea.

Potom mi je ispričao ponešto o sebi. On je jedinac, pravo ime mu je Nikola, ali mu je u kriminalnim krugovima, dok je radio po Švajcarskoj, ime skraćeno na Nik. Majka mu je umrla dok je bio dete i ne seća je se, a otac je postao alkoholičar i besomućno ga je tukao. Pokazao mi je ožiljke od batina.

U prvu krađu upustio se u sedmoj godini, tada je, da bi se “dokazao” starijim klincima, “pozajmio” deset “Milka” čokolada. Jednom prilikom uhvaćen je u krađi i, kako otac o njemu nije brinuo, smešten je u Dom za nezbrinutu decu, a kao stariji maloletnik završio je u Padinskoj skeli. Prvog ozbiljnijeg novca domogao se u Švajcarskoj. Krao je samo od bogatih.

Bilo mi ga je žao

– Znaš, mala, kad uzmeš od nekoga ko je nelegalno stekao novac, to i nije krađa. Nikada nikoga nisam ubio, ali su zato ubili mog najboljeg prijatelja u nekom obračunu. Povukao sam se iz tog sveta iako ljudi i dalje veruju da sam kriminalac. Naravno, niko ništa ne može da dokaže i zato ne sedim u zatvoru nego pijem piće s lepom Teom.

– Ne pokušavaj da se pravdaš, Nikola. Logično je to što si uzimao od bogatih, pa nećeš otimati sirotinji!

– Ne pravdam se, mala, ovo je moja životna priča. Šta je s tobom?

– Odrastala sam u ljubavi i uz podršku roditelja, imam prepametnu sestru, volim ovo što studiram i jedva čekam da iza rešetaka vidim takve kao što si ti! Uostalom, sve to već znaš.

Gorko se osmehnuo.

– Tebi otac plaća studije, a mene je moj tukao bez ikakvog razloga. Šta sam drugo mogao osim da pobegnem i da kradem? Rođaci su me se setili tek kada su čuli da sam sagradio kuću i hotel, da sam otvorio restoran i da putujem po svetu.

Do tada, bio sam sam, prepušten sebi i ulici. Da li si ikada bosa ležala na snegu cvokočući od zime? Da li si doživela da te pretuku i ostave onesvešćenu nasred ulice? Da li si, mala, bila gladna, ratovala, videla krv i mrtva tela, osim na slikama u tim tvojim glupim udžbenicima? Znaš li kako je iza rešetaka? – bio je tužan, tih, ali pričljiv, kao da u glavi prebira uspomene.

– Nisam, hvala Bogu. Ali sam si kriv, mogao si da izabereš drugačiji put. Mogao si da kopaš umesto da kradeš! Mogao si da prosiš, a ne da pljačkaš! Mogao si da radiš u pekari i da ne otimaš! – izgleda da sam pojačavala ton pa se većina gostiju okrenula prema nama.

– Ne razumeš ti to.

Ućutali smo. Bilo mi ga je žao u jednom trenutku.

Promenili smo temu. Voleo je da čita. A u zatvoru u Italiji pročitao je više knjiga nego ja za sve ove godine studija.

Bio je nekako drugačiji. Uglavnom su me muvali momci s fakulteta, sa istom “žvakom” i jednim ciljem: da me odvedu u krevet i pohvale se time prijateljima. A Nik je bio džentlmen. Ulica ga je naučila manirima.

Priznajem, Nik me je sve više privlačio. I dalje me je svakodnevno čekao pred fakultetom i vodio na sva mesta koja sam poželela.

Ako sam poželela karte za pozorišnu predstavu. dobijala sam najbolja mesta.

Kupovao mi je knjige, a najviše smo voleli da sednemo u park, na zeleno ćebe ispod nekog ogromnog drveta, gde sam ja čitala dok je on obavljao telefonske razgovore na ruskom ili nemačkom jeziku.

Često smo odlazili u zoo vrt, a dobila sam od njega štene maltezera.

Ponekad sam spavala u njegovoj vili, gde sam imala svoju sobu za učenje. Umeo je da uđe bez kucanja, da mi spusti voće na sto i šejk koji je sam izmiksao, da me poljubi i izađe.

Smena vlasti

Prijatelje sam zapostavila samo zato što nisu shvatili koliko sam srećna, koliko mi je lepo sa čovekom kome su zamerali njegovu mutnu prošlost. U Nikoli sam videla samo ono najbolje. To mi je rekao jednom prilikom dok smo se noću kupali u bazenu u njegovom prostranom dvorištu:

– Znaš, mala, ti u meni budiš ono najbolje. Ti si moja mirna luka, moja oaza. Voleo bih da imam dete s tobom.

– Moram prvo da završim fakultet – odgovorila sam mu. Često je pričao da želi sina, dao bi mu ime Lav. Maštao je i bio je baš emotivan. Ko bi rekao da se iza jednog bivšeg opakog kriminalca krije nežna duša, čovek koji želi porodicu i pravi dom. Moja sestra je, zajedno s Goranom, prestala da komunicira sa mnom. Pretila je da će se sve reći mami i tati iako sam je uveravala u to da sam zaljubljena i voljena. Insistirala je na tome da raskinem s Nikom jer mi “ta veza ništa dobro doneti neće”. Ali ja nisam želela da se odreknem čoveka koga sam u međuvremenu zaista upoznala.

Nije bio bahat, kako su govorili, ni bezobziran, niti neko koga se treba plašiti.

Objasnio mi je da je to njegov imidž i da nikome ne smem reći da je zaplakao kada sam mu kazala da sam trudna. Samo tri meseca posle saznanja da ću postati majka, došlo je do smene vlasti i hapšenja tajkuna, među kojima je bio i Nik.

Grupa naoružanih ljudi sa crnim maskama na licu upala nam je u kuću. Dograbili su Nikolu i dok su mu stavljali lisice na ruke, uspeo je da mi do dovikne: – Mala, volim te, čuvaj se! Sve se završilo u trenu, nisam znala šta me je snašlo. Satima sam ležala u uglu sobe i ridala.

Nije postojao nijedan priručnik za žene čiji su muževi upravo uhapšeni. Srušio mi se ceo svet. Nisam imala koga da pozovem jer su i Nikolini prijatelji pohapšeni u akciji koju je naredio najvažniji čovek u državi.

Moja agonija potrajala je narednih nekoliko meseci. Usledili su pozivi novinara, advokati su mi se nametali u nadi da će zaraditi na ovom slučaju, posete mi nisu dozvoljavali, a o Nikoli sam svakodnevno ponešto pročitala u novinama, naravno samo ružno.

“To nije moj čovek”, tešila sam sebe, “on to nije uradio. Zašto sada?”. Goran za divno čudo nije likovao i sve vreme bio je uz mene. Teško sam podnosila trudnoću, povraćala sam, plakala, ništa nisam jela i umesto da se gojim, ja sam mršavila.

Okrenula sam se sebi

Platila sam najbolje advokate, odlazila na suđenja, koristila znanje koje sam stekla na fakultetu, potezala političke veze, ali niko mi nije mogao reći kada će Nik biti oslobođen niti koliko će morati da odrobija.

U svem tom ludilu na svet sam donela zdravog dećaka Luku. Otac mu je još u zatvoru. Osuđen je, kao vođa organizovanih kriminalaca, na deset godina zatvora. Odlazim mu u posetu iako izbegavam da vodim Luku jer je još beba.

Preselila sam se u stan svojih roditelja zato što su nam sve nekretnine, kuću, stanove, hotel i restoran oduzeli kao nelegalno stečene. Učim da što pre završim fakultet iako su mi već pripretili da nikada neću moći da radim posao pravnika zbog kriminalne prošlosti mog nevenčanog muža. Ne znam koliko ću izdržati.

I dalje volim Nikolu, ali teško je čekati u redu sa drugim nezadovoljnim ženama, slušati njihove potresne životne priče samo zarad nekoliko minuta sa čovekom koji više nije isti. Nikola je osedeo, oslabio, počeo je da puši, ostario je preko noći.

To nije čovek u koga sam se zaljubila. Često je neprijatan, ispituje me da li sam našla nekoga, da li izlazim, da li treniram.

Zahteva da mu dovedem sina iako mu redovno šaljem Lukine fotografije u svim mogućim pozama. Postao je nesnosan. Sigurna sam da ovakav život nisam zamišljala onog dana kada mi je rekao da se ne igram vatrom jer ću se opeći.

Moj sin raste, a ja ne znam šta da mu kažem. Kada je napunio godinu dana, odvela sam ga Niku da ga vidi i dodirne, da ga pomiriše i zagrli, ali on ga je stiskao takvom silinom da je obezbeđenje reagovalo.

Uplašila sam se, pomislila sam da će ga ugušiti.

Luka je toliko plakao da nisam mogla da ga smirim, a Nik me je optužio da sam loša majka kad ne umem da umirim dete.

Išla sam na konsultacije s psihoterapeutom i rečeno mi je da dete ne izlažem traumama. Poslušaću. Prekinuću sve kontakte s Nikolom i vodiću računa o svom detetu. Na kraju krajeva, samo mi je Luka ostao.