Vidoviti Radomir

Spajam rastavljene preko fotografija, isceljujem od negativne enrgije, pomažem kod psihičkih problema, neplodnosti, posla i zdravlja. Ma gde god se nalazili osetićete moju energiju.
Pozivi iz Srbije:
065 3651 913 ili 064 3161 083
Pozivi iz inostranstva:
+381 65 3651 913 ili +381 64 3161 083 Viber / WhatsUp
Jednim pozivom promeni svoju sudbinu i privuci sreću u svoj život!
www.vidovnjak-kartenleger.com

Patim za bivšom devojkom i živim sa ženom koju ne volim

Za sve što mi se desilo u detinjstvu i mladosti najvše sam krivio svog oca. Da je izabrao manje važno zanimanje, ne bismo se svake dve godine seljakali s jednog na drugi kraj države. Selidbe su mi bile mučne, naročito odvajanje od tek stečenih prijatelja, za petnaest godinu života promenio sam više gradova nego što je većina ljudi prosečnog veka uspela da ih obiđe.

Rođen sam u Splitu i u njemu sam progovorio i prohodao. Ne sećam se tog perioda alih pamtim Maribor gde sam proslavio svoj četvrti rođendan. Pamtim ukus čokoladne torte koju je majka napravila mojim drugarima i meni. Peti rođendan zatekao me je u Nišu, a naredna dva u Somboru. Kada je trebalo da pođem u školu, pamtim da su me oči pekle od suza jer sam se s roditeljima uputio u Kraljevo. Otac je tamo dočekao penziju, ali kao i većina poštenjačina i za sve to vreme nije uspeo da stekne ništa osim dvosobnog stana koji su on i majka godinama otplaćivali po nižoj ceni od tržišne. Nije mi se dopadao taj grad i ništa me za njega nije vezivalo.

Kako sam završio osnovnu školu a da nisam poludeo ne umem da objasnim. Jedno sam ipak znao: u Kraljevu neću provesti ni dan duže nego što moram. Po završetku osnovne škole nagovarao sam roditelje da mi omoguće nastavak školovanja na severu Vojvodine.

Posle dugog razmišljanja otac je zaključio da bi rado finansirao moje školovanje u većem gradu. Istina je da nisam imao mnogo izbora u Somboru, pa sam prihvatio Beograd. Otac me je ispratio rečima:

– Nemoj da me obrukaš! Plaćaću ti troškove i hoću to da ceniš. Imam tamo ljude koji će mi javiti ukoliko budeš izvodio trikove. Ti si sin vojnog lica i to ne smeš zaboraviti. Da li ti to dopire do mozga?

– Da – rekao sam.

Majka je bila blaža, ali nedovoljno hrabra da kaže bilo šta drugo osim da poslušam oca da se čuvam i da joj se povremeno javljam. Tako sam s njihovim blagoslovom otišao u Beograd, koji sam od prvog trenutka doživeo kao svoj grad.

NISAM PRIHVATIO DA BUDEM PRIZETKO

Reći ću samo to da sam opravdao očeva očekivanja. Nisam ga obrukao. Školu sam završio na vreme, upisao fakultet koji mi nije išao, ali sam počeo da se snalazim. Radio sam sve i svašta pokušavajući da mu dokažem da neću zavisiti od njegove penzije čitavog života. Naravno, bilo je dobrih i manje dobrih dana ali sam ih preživeo, uglavnom zato šio nisam bio sam. Prilično rano, još tokom srednje škole, počeo sam da se zabavljam s Janom.

Ona mi je u prvo vreme bila dobra drugarica, koja me je upoznavala sa izazovima velikog grada. Voleo sam miris njene kose i sigurnost koju mi je ulivala kad sam bio u njenoj blizini. Kada sam počeo da osećam da gorim u njenom prisustvu i da mi njena ruka na kolenu pokreće trnce duž kičme, rekao sam joj da bih voleo da mi bude devojka. Nije me odbila, ali nije ni prihvatila. Imala je neodređen odgovor koji sam razumeo kao mogućnost da ćemo jednoga dana ipak postati par.

Moja očekivanja u vezi s Janom ostvarila su se godinu dana kasnije. Sedeli smo u pivnici kada me je prstima kucnula po ruci i zagledala mi se u oči.

– Sećaš li se da si mi jednom prilikom rekao da bi voleo da ti budem devojka?

– Kako bih mogao zaboraviti?

– Pa… nisi jedini koji bi to voleo.

– Nabacuje ti se neko? – upitao sam iznerviran tom mogućnošću.

– Ne. Htela sam da kažem da nemam ništa protiv.

Treptao sam ne znajući šta da kažem. U prvom trenutku je, doduše, nisam razumeo, ali mi je posle poljupca sve postalo jasnije. Njene usne na svojima osetio sam na trenutak i pao sam u trans iz kojeg nisam mogao da se vratim u realnost. Tutnjalo mi je u glavi, vrtela mi se cela pivnica pred očima, a nikada se bolje nisam osećao. Ukus Janinih slatkih usana ostao mi je na usnama kada se odvojila od mene. Bio sam u stvarnosti i svesniji nego ikad. Pokrenuo me je njen poljubac i dao mi je krila na kojima sam narednih godina leteo.

Jana je bila divna i lepo vaspilana devojka. Da sam mogao da je zamislim bolju i lepšu, verovatno ne bih imao dovoljno mašte. Pojavila se u trenutku kada mi je bila potrebna, i nije bilo sile da pomislim na drugu. Mnogo sam je voleo. Jedina mana, premda to i nije mana već stvar okolnosti, bila je ta što je živela s roditeljima. Oni su bili dobri ljudi, ali mnogo bih se slobodnije osećao da je Jana, recimo, umesto sobe imala svoj stan. Bolje bih se osećao i da sam ja imao stan, ali u tom trenutku ništa nismo mogli da promenimo. Iako smo oboje radili u nadi da ćemo jednoga dana moći da osiguramo zajedničku budućnost, situacija je bila takva da sam platom jedva pokrivao troškove zakupnine dok mi je Jana pomagala oko računa za komunalije, struju i telefon. Predložila mi je da dođem da živim s njom i njenim roditeljima, ali ponos mi to nije dozvolio. Znao sam da bi me moj otac prvi prozvao prizetkom i da bi me ismevao kad god bi mu se ukazala prilika. Osim toga, tada sam stvarno verovao da će se u društvu nešto promeniti i da ću svojoj lepšoj polovini i sebi moći da obezbedim makar jednosoban stan.

ODMOR NAM JE BIO POTREBAN

Godine su prolazile, a ništa se nije menjalo. Išao sam na posao i usklađivao susrete s Janom s obzirom na to da je i ona radila u neverovatnim desetočasovnim smenama. Najzad, kada smo posle šest godina rmbačenja oboje posustali, odlučili smo da odemo na more. Prvi put za sedam godina koliko smo bili zajedno. Nije to bila velika investicija, ali nas je udaljavala od dugoročno zacrtanog cilja. Oboje smo se, međutim, složili da nam je odmor preko potreban.

Prvi dan letovanja proveli smo trudeći se da odagnamo grižu savesti jer nas je oboje mučila.

– Deset dana ovde košta koliko jedan metar kvadratni stana – rekla je Jana.

– Na sreću, nismo uplatili dvadeset.

– Kad sve izračunam, dođe mi da tražimo novac nazad i da se vratimo.

– Zaboravi. Oboje smo isceđeni poslom.

– Tačno – potvrdila je.

– Osim toga, nismo mi bahati, nećemo ovde potrošili bogatstvo.

– A ništa ne bismo postigli da smo sumu za letovanje pridružili onoj gomilici. Nemamo dovoljno kako god da okrenemo.

Do ponoći smo postigli dogovor da se ne osvrćemo na budžet već da se opustimo koliko je to moguće. Nismo se rasipali, ali smo dozvoljavali sebi da uživamo u silnim zadovoljstvima poput sladoleda, piva i večere u nekoj konobi.

Kada smo se vratili s letovanja, oboje smo zaključili da je prekratko trajalo. Deset dana nije bilo dovoljno da bismo se opustili i napunili baterije, ali smo bili srećni što smo se uopšte odlučili na taj korak.

– Ti, brate, kao da nikada nisi video more – prokomentarisao je moj kolega.

– Ja sam, ako baš hoćeš da znaš, pored mora rođen.

– Zašto dižeš nos? Samo sam hteo da ti kažem da preteruješ s tom pričom o let…

– Preterujem zato što mi se preteruje! Ako nećeš da me slušaš, okreni se nekome drugom! – odbrusio sam mada takav način obraćanja meni nije bio svojstven.

– Ti si odlepio – zaključio je i ostavio me da sam evociram uspomene tokom ostatka pauze.

Nešto sam morao da promenim. Da nađem još jedan posao, nisam znao da li bih fizički izdržao. Jana je doprinosila koliko je mogla, a varijanta da zamolim oca za pomoć nije dolazila u obzir, tim pre što sam znao da je jedva plaćao račune za stan u kojem su majka i on živeli. Da sam ga kojim slučajem zamolio da se zarad moje budućnosti odluči da proda tu nekretninu i kupi dve manje, mislim da bi me ošamario. Kad od svojih nisam tražio, od Janinih tek nisam mogao.

BEZ OPRAVDANJA ZA SVOJE POSTUPKE

Bio sam opterećen. Mozak mi je radio prekovremeno, ali nisam mogao da ga usporim i kažem sebi da od mene baš ništa ne zavisi. Nije teško u toj situaciji biti pogubljen i dezorijentisan. Sve češće sam zapadao u takva stanja pa nisam mogao da glumim sreću, naročito ne pred Janom. Pokušavala je da me trgne i objasni da nismo jedini na svetu koji se vole, a ne mogu da žive zajedno. Slagao bih kada bih rekao da nije učinila sve da mi pomogne. Međutim, depresija je bila jača. Povlačio sam se u sebe i sve češće nisam želeo s njom da pričam.

– Zašto se trudiš oko mene kad vidiš da nema vajde? Nikada neću ostvariti ono o čemu smo maštali – rekao sam joj jedne večeri, koja je trebalo da bude svečana zbog naše osme godišnjice.

– S takvim stavom i nećeš. Mogla bih i ja da padnem u bedak, ali tek tada ništa ne bismo postigli.

Neki đavo me je naterao da ućutim i da se zamislim. Tek kada me je Jana prodrmala, izletelo mi je:

– Možda nam nije suđeno.

– Šta nam nije suđeno?

– Da budemo zajedno – rekao sam neprirodno staloženo.

– Ne misliš ozbiljno.

– Mislim.

– Ne razumem. Pokušavaš da dobiješ moju pažnju ili koristiš depresiju da bi me se rešio?

– Ne treba mi tvoja pažnja i ne krijem se iza depresije da bih te otkačio.

– Ali ipak ne želiš da budemo zajedno?

– Izgleda da nije važno šta ja želim. Ne vidim našu budućnost i u tom smislu ništa ne mogu da promenim.

– Mogao bi kada bi hteo, samo nećeš! Možemo zajedno da iznajmimo stan kad već nećeš da živimo kod mojih! – rekla je besno.

– Nije to ono što sam zamislio.

– Otkriću ti tajnu. Malo koji čovek ostvari sve baš onako kako je zamislio. Moramo da se prilagodimo.

– Muka mi je od prilagođavanja.

– A šta je sa mnom? Je li ti muka i od mene?

– Nije… još.

– Hvala ti – rekla je i uvređeno ustala sa stolice.

Dok sam se pribrao, već je izletela iz mog iznajmljenog stana. Nisam je nazvao ni te ni naredne noći. Nisam osećao potrebu. Posle nedelju dana, kada je shvatila da se neću mašiti slušalice, pozvala je ona mene.

– Nisi planirao da mi se javiš?

– Nisam.

– Toliko o velikoj i uzvraćenoj ljubavi – promrmljala je.

– Žao mije.

Posle te izjave spustila je slušalicu, valjda nije želela da sluša kako se pravdam i izvinjavam. Kasnije sam shvatio da bih isto postupio da sam bio na njenom mestu. Predugo sam pričao jednu priču da bih, ničim izazvan, prekinuo sve. Imao sam opravdanje za depresiju, ali ne i za svoje postupke. Naročito za one koji su usledili samo mesec dana od našeg raskida.

NEMERLJIVO LUDILO

Ni za šta nisam bio. Na posao sam išao zato što moram, obavljajuči sve dnevne aktivnosti po ustaljenom automatizmu. Vijuge sam isključio a da toga nisam bio svestan. Počeo sam da ih aktiviram tek kada sam shvatio da sam zaglibio u vezi s devojkom, koju, da sam bio pribraniji, nikada ne bih muvao. Nije loše izgledala. Bila je sva cakum-pakum, ali njen način razmišljanja nisam razumeo. Opet ću reći: dok sam se osvestio, već je bilo kasno. Trebalo mije šest meseci da tresnem glavom o zid, tačnije, da me obavesti da je trudna. Pretpostavljam da sam pozeleneo od šoka pitajući se kako sam mogao da budem toliko nepažljiv.

– To je lepa vest! Zašto nisi srećan? – upitala me je Vera.

– Iznenađen sam.

– Priredila sam ti lepo iznenađenje, moraš priznati.

– Ne znam šta bih ti rekao. Volim decu, ali ne znam kako će to funkcionisati. Možda bi trebalo da razmisliš o drugoj opciji ako nije…

– Čuti! O tome neću da razmišljam. Rodiću dete bez obzira na to da li ga želiš.

– Nije da ga ne želim, samo se plašim da nemam uslove… – pokušao sam da objasnim.

– Možda nisi primetio, ali imamo sve uslove. Otkad ti govorim da pređeš kod mene? Onoliki stan, a vrišti prazan.

– To je stan tvoje mame.

– To je moj stan, mama mi ga je poklonila. Treba da budeš srećan što od starta imamo sve. Uostalom, moja mama ne dolazi često i ne možeš je koristiti kao izgovor.

Ne umem da opišem taj osećaj. Činilo mi se kao da mi je centrifuga izdrndala mozak da bi se najednom sve umirilo i postalo ravno i čisto.

– Što da ne – rekao sam mirno.

Pogledom je tražila objašnjenje.

– Hoću da živim s tobom i jedva čekam da se rodi naše dete! Ne znam zašto mi je ovoliko trebalo da izgovorim ono što je jedino logično! – zapao sam u euforiju.

– Zaista to misliš? – sumnjičavo je upitala Vera.

– Zaista!

Potom sam je snažno zagrlio, privukao njenu glavu na svoje rame i, zagledavši se u nepostojeću tačku, zapitao sam se koliki je stepen mog ludila kad sam pristao, zbog stana i deteta, da se oženim devojkom koju ne volim.

NISAM DUGO IZDRŽAO

Prvih godinu dana išlo mi je relativno dobro. Nekako sam se uvukao u lik muža i oca ostavljajući utisak požrtvovanog čoveka. Vera je delovala zadovoljno, a dete je lepo napredovalo. Svoju taštu video sam svega dva puta i to jednom na venčanju, a drugi put kada je htela da pomogne Veri oko pripreme torte za prvi rođendan svog jedinog unuka. Moji su bili još uzdržaniji. Došli su na venčanje, ali nisu izražavali želju ponovo da me vide, a još manje da nam dolaze u goste. Javljao sam im se povremeno, tek da ne misle da sam ih zaboravio, ali znao sam da ni otac ni majka ne odobravaju to što sam ušao u Verin stan. To je bilo ispod svih moralnih i životnih vrednosti kojima me je otac učio. I nije to jedino što u životu nisam ukapirao na vreme. Možda bih da je otac imao drugačiji pristup, ali niko nije smeo da mu kaže da nije samo njegovo mišljenje ispravno.

Početkom druge godine braka osećao sam da mi koža postaje tesna. Pred kraj radnog vremena sve češće sam osećao bol u želucu, a kada bih stigao pred zgradu, morao sam dobro da se nadišem pre nego što uđem u stan u kojem me je čekala moja porodica. S vremenom sam sve manje obraćao pažnju na Verine sugestije, nesvesno odbijajući da i dalje budem u tom braku. Rekao bih da je imala razumevanja za moje povremene ispade jer me i danas trpi.

Tog leta kada je predložila da odemo na more s detetom, odbio sam.

– Zašto ne bismo išli? Moja mama će ionako sve platiti, bićemo u hotelu s pet zvezdica… A prijalo bi nam da promenimo klimu – pokušala je Vera da me navede da se predomislim.

Nije vredelo. Kategorično sam tvrdio da imam mnogo posla i da je odlazak na more trošak, ma ko da ga plaća. Naposletku, shvativši da se neću predomisliti, pitala me je da li bi mi smetalo da pođu njena majka, ona i dete.

– Ne bi – rekao sam verujući da je ta varijanta jedino ispravna.

Još mi se nešto vrzmalo po glavi, ali to, naravno, nisam nameravao da kažem Veri.

Pošto sam ih sve troje ispratio na avion, u povratku kući natipkao sam nikada zaboravljeni broj telefona. Janin.

Dvaput je zvonilo pre nego što se javila.

– Šta hoćeš? – upitala je ne pozdravivši me.

– Vidim da me nisi izbrisala iz imenika čim znaš da te ja zovem.

– Nisam, očigledno.

– Šta radiš večeras? – bio sam direktan.

– Perem veš i kuvam ručak za sutra da moj muž i sitna deca ne budu gladni.

– Izvini, nisam znao da si se udala i da već imaš… Koliko dece?

– I nisam. Šalim se.

Pao mi je kamen sa srca.

– Da li bi došla kod mene? – upitao sam molećivo.

– Jesi li još uvek na istoj adresi ili…?

– Ne. Poslaću ti poruku.

– U redu, samo da znaš, neću stići pre deset.

– Odlično – rekao sam pomislivši na sve one babe iz naše zgrade koje dežuraju na prozorima dok ne smrkne.

Jedan telefonski razgovor s Janom vratio me je dve-tri godine unazad, u vreme kada mi ništa nije nedostajalo. Osim stana.

POGREŠNA PROCENA

Jana se pojavila u dogovoreno vreme. Bila je lepa, kao što sam je pamtio. Iz prve je shvatila da sam taštu, ženu i dete otpremio na more.

– Zašto si me zvao sada kada imaš sve? – upitala je dok sam joj točio vino.

– Tako samo izgleda.

Ćutali smo dobrih pola sata i samo smo se gledali.

– Nije prošao dan da nisam pomislila na tebe – rekla je iznenada.

– Znam. Osećam.

– I jasno mi je da si morao negde da baciš sidro.

– Nije baš tako. Nikada nisam prestao da te volim – pokušao sam da budem iskren.

– Ni ja tebe.

– Ne znam šta da radim – rekao sam nemoćno.

– Ako si me zvao da bih te posavetovala, prevario si se. Ne mogu da budem objektivna.

– Morao sam da te vidim.

– Mogao si da me vidiš i u kafiću, a ipak si izabrao ženin stan.

– Mislio sam…

– Nisi mislio. Nisi mislio ni pre dve godine ni sad – ustala je u nameri da ode.

– Pozvao sam te u nadi da ćemo moći da pričamo kao nekad.

– Nisi me zato pozvao i to oboje znamo. Hvala ti na vinu, ali ne želim da uništim bilo čiji brak. Drago mi je što sam te videla i što znam da si ostvario ono o čemu si godinama maštao. Izvini, moram da krenem – rekla je drhtavim glasom i, ne dozvolivši da je poljubim, izašla je iz stana.

Plačući sam dokrajčio bocu vina. U sličnom raspoloženju proveo sam i naredne dve nedelje. Posle sam morao da postanem dobri zet, suprug i otac, pa sam svoje neraspoloženje gurnuo u stranu.

Mogao sam da naslutim da me nikada neće proći. Četvrta godina odmiče, a napretka nema. Iako imam sve što normalan čovek može da poželi, ipak ništa nemam. Glumac sam u roli koja mi ni po čemu ne pripada.

Vaši komentari