Priče

Nikad ni pomislila nisam da će mi se dogoditi ovo što želim da vam ispričam. Tačnije, verovala sam da neverstva u mom braku ne može biti, jer smo se venčali iz ljubavi, voleli smo

Mina, neću više da vičem! Opominjem te poslednji put da ustaneš iz kreveta i počneš da se spremaš za školu! Ne nameravam više da pravdam tvoje izostanke! – vikala sam na svoju kćerku, jer

Kako je dobar osećaj kad pred proslavu povodom dvadeset i pet godina mature obučeš matursku haljinu i shvatiš da ništa iz nje ne kipi. Komotno sam je navukla na sebe, zadovoljno pred ogledalom otkrila

Svesno ili ne, svaki čovek može da pogreši. Kažu da nema bezgrešnih i priznajem da se ne razlikujem od većine. Nisam načisto da li je lakše praviti greške u mladosti ili u starosti jer

Duga, blatnjava ulica, stara, trošna kuća na kraju sela i krici moje majke, koje i danas čujem kada u tamnoj noći sklopim oči – to je surova svakodnevica u kojoj sam odrastao. Otac je

20. Januar 2000. godine. Jutros mi je mraz nemilosrdno štipao obraze još mokre od suza koje sam bezuspešno pokušavala da zaustavim, tek da me ljudi ne zagledaju, jer ne volim kad osetim nečije sažaljenje

Koleginice, ne preostaje mi drugo nego da se nadam da ćete u sledećem ispitnom roku više vremena posvetiti spoljnoj trgovini. Sad moram da vam vratim indeks jer ono što ste danas pokazali nije dovoljno

Eh, kako su se nekada voleli moji roditelji! Njihova ljubav odolevala je svemu, počev od tračeva, preko laži nazoviprijatelja koji su želeli da vide njen kraj, pa sve do dana kada je tata saopštio

Mislila sam da je najgore što može da se desi u životu, mene već snašlo. Kada te nadomak pedesete, na silaznoj putanji života, ostavi muž samu s dvoje dece i ode s mlađom i

Vedrane, Pero! Odmah u moju kancelariju! – zaorio se glas našeg gazde preko spikerfona. Pogledao sam u svog kolegu i, spustivši na pod težak kofer pun koještarija za prodaju, krenuo za Vedranom. Domunđavali smo